Тешко је отети се утиску да се човечанство не налази пред фундаменталним изазовом а да, истовремено, то не осећа, нити предузима одговарајуће мере којимa би се спречило да завлада једна трансхуманистичkа цивилизација која би уништила све што може личити на еру хуманизма, као великог цивилизацијског покрета који сe прво појавио у облику нововековне философије, посебно у идејaма Волтера. Хобса и Русоа, a затим и Велике Францусkе ревоцуције.

Идеје: егалите, фратерните и либерте су биле водeћи принципи свих грађанских револуција које су у центар друштвених променеа ставиле природно право сваког човека да буде слободно биће. Вековима су те идеје биле у фундаменту остваривања идеје хуманизма, све до екстремног облика који се оличавао у антропоцентризму. Свест о природним правима на слободан живот, заштићен законима којима се ограничава свака самовоља и владавина богатих, била је центар свих покрета који су тежили ка слободи, правди и достојанству сваког човека.

Међутим, данас није престрого упоредити савременог човека са познатом хеленском причом о ,,свињској философији“ као духовном стању, као цивилизацијским покретима који су из темеља изменили свет дивљаштва, ропске понижености огромне масе људи, владавину тираније и зла. То значи да истинска, велика људска мудрост, која се назива философијом, није увек имала мудросни садржај. Никада није било довољно мислити философски. Треба филсофски живети а то не може ни један човек који прихвата ,,свињску философију,, као философију свога живота.

Појам ,,свињска философија“ је најмање ,,философија“ свиње, већ је као животна позиција, највећа мудрост многих људи. У чему се састоји та заједничка одлика свиња и људи? Да човек има многе заједничке особине са другим животињама не треба посебно доказивати. То показује свакодневни живот. Није редак случај да човек својим дивљачким понашањем, може да постиди и најдивљију животињу, као што може племенитим и стваралачким радом да се приближи Божанској моћи. У том огромном распону могућности, одвија се живот човека. Отуда је потпуно погрешно називати човека најсавршенијим бићем у свету.

Веза између људи и животиња успостављена је самом појавом човека и она непрестано траје. Оно што веома присно повезује свиње и људе, јесте невероватно исти начин понашања у многим а посебно у најтежим ситуацијама. Наиме, свиња зна боље од човека уживати све док се добро храни, док подиже младе, док се ваља у прашини и блату, док јури по дворишту или шуми и тако даље. Она нема појма да јој све те благодети приноси човек само да би је, једног погодног дана, заклао и од ње добио месо, сланину и друге потребе за свој живот. То свиња ,,дозна“ тек онда када је ухвати човек са ножем у руци и почне да је коље. Тада она вришти, отима се, покушава да се спаси али јој спаса нема.

Огроман број људи се исто понаша. Све док не осете опасност за свој живот, знају да уживају на разне начине, па чак и као нечији робови, и не хају за оним што им се спрема. Тек кад зло, у лику другог човека, закуца на њихова врата, бивају свесни опасности. Чак и када гледају како зло уништава комшије, рођаке, друге људе, њихову имовину, верује да се то њих не тиче и стога не предузимају никакве спасоносне кораке. Зато огромна маса људи, са невероватном лакоћом, бива предмет зла. Догађа се да и када знају да ће им зло бити убрзо нането, па чак и живот уништен, послушно раде оно што им зло наређује, укључујући и копање властитог гроба. Милиони људи су се тако понашали не само током ратова него и у миру. Готово уживају док се зло догађа неком другом, не верујући да ће и они доћи на ред. Такво понашање људи је идеално за ефикасно деловања зла. Зато је умни Платон још у петом веку пре нове ере рекао да ,,зло не чине само они људи који га непосредно чине или планирају да чине, него и они који га мирно подносе. Они су заједно учесници чињења зла“.

Дакле, људска наивност иде дотле да помаже, на многе начине, деловању зла и злих људи и тиме се објашњава зашто има огромана количина зла у људском роду и зашто не постоји ефикасан начин борбе против зла.

Поред тога, зло има способност да се прикрива, камуфлира, приказује као највеће добро, да неосетно улази у људску свест и живот, да ,,наговара“ људе на чињење зла, да их одвраћа од добра. Још ако се томе дода проста чињеница да је потребан велики напор духа и тела да се неко добро учини а да зло не тражи такав напор, онда се лако може разумети зашто прихватају зло многи људи који су му се некад одупирали. Довољно је да зло понуди корист од чињења зла, да не тражи велико ангажовање, да вешто избегава сваки облик санкције, па да постане опште прихваћен начин понашања. Још ако актери зла постану људи на положајима, у власти, разни идоли, имућници, угледници, они који пуне новине и телевизијске екране, армија младих, неискусних, необразованих, склоних лаком животу, постаје највећа снага деловања зла.

Борба између зла и добра, правде и неправде, слободе и подчињавања, морала и неморала, рада и нерада, културе и некултуре, постоји одувек, са веома различитом шансом на победу. Оно што је у свим временим било исто јесте да се борба зла против добра, увек називала већим добром не само од зла него и од самог добра. У тој перверзији поимања, често се зло назива највећим добром а добро највећим злом. Добар пример те перверзије се догађа и онда када се некултура, примитивизам сваке врсте, почне називати културом и наметати као цивилизацијско достигнуће или, модерна демократија.

Нове армије бораца за нови светски поредак, било да нуде револуције или мирне промене власти, наступају са идеологијом највећег добра, па и када носе највеће зло. ,,Свињска филозофија“ народних маса им омогућава да тако наступају и они то вешто користе. Зато је Аристотел тврдио да су ,,демагози највећи непријатељи народа“ а демагози су сви они који лажу, коју нуде највеће добро, највећу правду и слободу а иза тога столује само огромна жеља за влашћу.

Двадесети век је можда јединствен у људској историји управо по борби између добра и зла. У њему су се појавиле најхуманије идеје али и идеје најекстремнијег нацизма и фашизма, разних идеологија које су тај век учиниле веком смрти милиона људи, разорених домова, распада држава али и стварања нових империја, демостарцијом силе, све до употребе атомског оружја. Никада, у име слободе, правде и бољег живота, није учињено толико зла. Крајњи резултат тих процеса јесте глобализација света и светског поретка по мери такозване ,,западне цивлизације“, којим се остварује идеја козмополитске империје.

У тој врсти културе се настоји врло агресивним средствима пропаганде, економије и политике,да се и природни заскони прогласе повредом природних права, да се повреде највеће светиње породице и да се укину појмови брака и породице као темељи постојања људског цивилизацијског рода.

Да би се свет ослободио империјалних амбиција и светских ратова, прво су створене Уједињене нације са идејом да се спрече нови светски сукоби и катаклизме, затим је усвојена ,,Повеља мира“ и мирног решавања проблема и конфликата у свету. Чињени су напори да Двадесети век означи крај владавине зла. Међутим, као што су атомске бомбе САД бачене на Хирошиму и Нагасаки означиле најгору врсту модерне цивилизације, односно настајање доба владавине беспоштедне агресије зла, као симбол сигурне победе ,,западне демократије“, тако се више зло и злочини не називају тим именом него означавају појмовима највеће демократије, правде и слободе. Тиме је свету и новој цивлизацији стављено до знања да се појавила нова светка сила, прво у наоружању а онда и у другим областима. То је постакло многе друге да се лате истог метода рада, па је одмах после свечаног завршетка Другог свестког рата настао такозвани ,,хладни рат“, често суровији и прљавије од ,,оружаног рата“. Настало је такмичење ко ће се више и боље наоружати, ко ће успоставити нову империју, ко ће поделити плен победе и означити своју владавину за следећих сто година. Симбол те жеље је била концепција ,,Новог светског поретка“ или такозване ,,глобализације“. Она је означила идеје и планове новог господара света, који ће свим средствима довести ,,у ред“ све народе и земље по мери своје Прокрустрове постеље, да ће успоставити тоталну владавину на свим тачкама земљине лопте. Комбиновањем разних средстава: војних и политичких, економских и културних, информационих система пропаганде као најбољим начин заглупљивања народа, наметањем једног језика, једне технологије, тоталне комнтроле живота народа, поништавањем свих разлика, ствара се један, једнинствен светски поредак. Да би се тај процес убрзао, формиране су моћне научне и војно- информативне снаге, развијен је систем обавештавања до перфекције, улаже се у најмодерније наоружање, ограничава се слобода и суверенитет једних а стварају се мале, патуљасте државе тотално зависне од моћних, шири се мрежа свеобухватне информатике по укусу центара моћи.

Чак су, отворено и прикривено, највећа умна снага човека, најмодернијни производи технике и технологије, стављена у функцију нове најсуровије владавине над милионима људи, све под именом ,,слободе, демократије, правде, културе и прогреса човечанства. Милиони људи не осећају ту врсту мимикрије, подавале, немају слух да препознају велико зло, и без имало критичке, властите свести, упадају у замку велике пропаганде и невероватно послушно извршавају све што долази од ,,најнапреднијих сила“, постајући неми робови новог светског поретка. И не само то. Са неком чудноватом психологијом усхићења, победе, самозаборава, хрле у недра нове цивилизације, дубоко верујући да је коначно дошао велики дан личне слободе која се дефинише као могућност да свак ради што хоће и да све што ради проглашава највећим, савременим вредностима. То је највулгарније поимање слободе у којој влада анархија и самовоља. Још је велики Андрић сматрао да је самовоља наопаснија особина људи.

Није редак случај да понизно моле ту трансхуманистичку цивлизацију да се нађу у њеном загрљају, да одбаце и забораве све што су њихови очеви и дедови чинило, све националне и регионалне посебитости, понашајући се попут стада којег води један ован, како би рекао Ниче.

Све то скупа води као тоталној дехуманизацији човека и људског рода, ка успостављању нове цивилзације у којој ће апсолутну владавину имати војна сила, политичка моћ, право јачега и економски калкил. Ако се томе дода модерна технолошка ,,револуција“ и савремени информациони системи који суверено служе тим силама глобализација и афирмације најгорег облика примитивизма, афирмишући оне људе који на лак и брз начин стичу огроман углед и богатство, онда нема сумње да се налазимо у двадесет првом веку пред сударом две цивилизације: једне хуманистичке, која је вековима настајала, али се није никад до краја остварила, која и данас настоји не само да сачува бригу о човеку као највећој вредности; и другој, која природног човека види све више као потрошача, као број, као бића са многим физичким и умним недостацима, дакле као појаву коју би требала из корена променити или уништити. Отуда долази до појава да човек нема вредности, или да вреди мање од било кјоје друге животиње или појаве, да га треба генетски, билошки и духовно толико преобликовати како би постао сигуран послушник идеја, културе, језика, вредности, понашања, које инаугуришу центри новог светског поретка.

Није само техничка и технолошка индустрија стављена у службу трансхуманистичке цивилизације. Томе служи модерна медицина, фармацеутска индустрија, индустрија пропаганде нове културе понашања, индустрија кича као највећих вредносних оријентација, нови систем образовања назван ,,радионице и игрице“. Телевизија и комјутери постају далеко најзначајнија школа за образовање не само омладине, него и велике масе најстаријих људи. Пепуни су сада ти моћни извори свих ,,истина и вредности“, па нам школски системи , армије наставника и ученика изгледају смешна појава која негде тумара, мучи се, добија неке дипломе и признања а у ствари само убијају време по некој давно смишљеној навици.

Светски центри моћи арогантно бришу сваки увид у посебно и појединачно, у сам живот и блиске сараднике. То више није предмет ни телевизије, ни новина, осим ако се не претворе у скандал. Негативни јунаци постају најпознатије личности а разне ,,фарме и велики брат“, показујући најпримитивнији модел живота у који су људи стављени као у тор. То су весници модерне цивилизације и јунаци којима се диве они људи којима је овладала ,,свињска философија“.

Језик те нове цивилизације све чини да потпуно промени стварни, етимолошки садржај и значење речи. Исте речи означавају нешто сасвим друго. Тако се вешто камуфлира зло као добро, као развитак и напредовање, као прогрес на путу у свет раја. И та језичка мимикрија од лексика, веома добро пролази. Људи говоре истим језком а нико никога не разуме. Релативизам појмова је достигао врхунац. Још ако се том ,,народном“ језику додају нове речи из сфере ,,савремене економије, технике и политике“, потпуно неразумевање онога што се ради и што се планира, омогућава да мали број планера зна врло добро о чему се ради.

Истински ствараоци, велике вредности, дивни примери хуманизма, солидарности, међусобне помоћи, губе битку са категоријама користи, безмерног уживања, богаћења на све начине, испољавање најгорих порива које човек не само слободно показује, већ их проглашава и својим поносом. У тој општој слици примитивизма, с времена на време се појави неко официјелно признање хуманизма и доброте малих људи, и то траје годишње један сат у јавним средствима информисања. Оно што треба лечити, што треба васпитати, чему треба помоћи, постаје идеал који се јавно демострира као модерна демократија и слобода, као врлина и вредност коју би сви други људи требали да испољавају.

Све се више људи ,,малих народа“ осећају као жртве ,,великих“, што подсећа на закон џунгле у коме је право јачега, закон живота.

,,Мали народи“ могу само мало играти и певати, бавити се спортом и екологијом, али и научити да говоре и да слушају и уче само оно што им се стави на трпезу. Насилничка култура стратега глобализација, настоји да сведе на музејску вредности све различите културе, образовања, понашања, да поништи све вредносне системе у име једног. Арогантност иде дотле да се отворено захтева да волимо насилника, да хвалимо и одобравамо свако његово насиље, да му се дивимо, да са осмехом примамо све што нам нуди у облику заповести, да му подижемо споменике и да га са највећом пониозношћу слушамо и славимо. Цинизам је ступио на историјску сцену као највећа мудрост политике и дипломатије а понизност као највећа врлина малих људи који још само у послушној политици виде своју шансу.

Чак се и модерна демократија претворила у систем правила понашања у којима се не познаје одговорност, савест, националну свест, државнички статус, у којој мафија и разни моћници имју сва права, зидајући свој углед заштићености. Све је претворено у циркус, мимикрију правде и слободе, у систем поништавања људског достојанства.

Нема сумње да, такозване међународне организације као што су Уједињене нације или Савет безбедности, немају никакву моћ, нити значај, да су козметика за владавину неколико земаља или можда само једне, па би се могло поставити питање: да није наступило доба владавине највеће империје коју је свет икада познавао? Свет више није ливада људског живота сачињена од безброја цветова, није оаза слободе и праввде, није владавина истине као суштине људске свести и савести, којој не тежи само научни ум већ и сваки људски ум, а све мања група људи од интегритета, стваралачке моћи и хуманистичких опредељења, негде у тајности, на периферији живота, се нада поновном оживљавању велике хуманистичке цивилизације. Без ње будућност може само бити још гора него што је икада била.

Дакле, налазимо се сигурно у простору судара две цивилизације. Што пре будемо свесни те појаве, можемо избећи нове апокалиптичке процесе који ће довесту у питање не само постојање самог човека, него и наше планете. Међупланетарни ратови су одавно почели. Води се жестока борба и око морских површина и дубина, исто као и око звезданих простора. Сваки педаљ земље је у питању. Постала је васиона, небо, космос мали за велике империјалне планове а човек ћути, подноси и тражи мало баруштине да би у њој још мало уживао.

Бесомучно бомбардовање Србије и српског народа у бившој Југославији, страдање становника Вијетнама и Африке, разни системи изолације и ембарга, владавина такозваних мултинационалних компанија и банака, велике економске кризе које су у суштини намерно изазиване од стране моћних и богатих, да би се оправдала све веће сиромаштво и немоћ милиона народа, је драстично сурово показало да је философија моћника философија зла са ,,анђеоским осмехом“, без савести и свести. Када се злочини праве уз осмех, са уживањем, са осећањем победе, онда се из корена мењају све виталне вредности живота. Нови човек је громогласно најавио свој поход и неће презати ни од чега док цео свет не претвори у оазу своје среће и моћи. Проблем више није његова свест и савест. Проблем је човек који не пристаје да буде роб, да понизно чисти туђе ђубре испред својих врата. Што притисак, ароганција зла буде већа, више ће расти отпор. Можда ће се многи људи у свету присетити оне чувене Доситејеве поруке ,,Востани Сербије“. У име понижених али свесних величине и природе зла, које нам у обланди добра нуди глобализација, дижем овај глас, у нади да га пустиња индиферентности и немоћи неће прогутати све што је велико људско. Хоћу да верујем да ће добро победити зло, правда неправду, слобода ропство, а хуманизам насиље и ароганцију моћних.

Ако посветимо мало пажње на међусобну условљеност између феномена сукоба цивилизација и будућности Европе која се само условно назива и Европска заједница народа или ЕУ, што никако није синоним, онда нас тај проблем доводи и непосредну везу са питањем наше ,,Европске будућности,,

По грчкој митологији Европа је била прелепа девојка у коју се Зевс заљубио. Из те љубави родила су се три дечака: митски Миној, храбри Сарпедон и праведни Радамент. Краљ Крита, Астериос, оженивши се Европом дао је континенту на коме се налазила Грчка, име Европа.

Ако бисмо следили митологију, могли бисмо рећи да је Европа изродила свој мит, своју храброст и своју праведност као основе свога постојања.

Да ли су потоњи Европљани својим животом неговали те три врлине као своје битне карактеристике, тешко је поуздано одговорити. Изгледа да је све остало у сфери мита. Стварна Европа, пролазећи многе векове свога постојања, открива нам сву своју драматику трајања, драматику коју готово да и не познају други континенти. Све указује да је та унутрашња драматика европских народа бивала центар светске драматике. Не верујемо да би неки Прометеј или Одисеј могли пронаћи сигурни пут Европу у своју будућност. Иако је она породила многе велике цивилизације и дала пресудан значај светској култури, ипак се увиђа да европски народи имају безброј својих истина о себи и Европи, као и о њеној улозо и месту у Свету. Иако је један од најумнијих европљана Хегел утврдио да је само целина неке спознаје у стању да нам понуди истину, те целине спознаје још нема, а то значи да немамо још ни истину о Европи. Неки аутори парцијалних истина се труде свом снагом да нам ту, њихову истину наметну као једину истину. Тако нам се нуди немачка,француска, енглеска, америчка и тако даље, истина о Европи, са чврстом намером да своје истине прогласе правом, готово апсолутном истином у које не само не треба већ се и не сме сумњати, да би свој модел живота био наметнут као једини модел живота европског човека уопште. И не само то. Мало знамо шта је у тим парцијалним истинама тако велико да бисмо сви то прихватило као свој идеал живота.

Дакле, парцијалне истине из неког дела Европе или света, посебно такозване америчке истине, настоје да свима наметну мисао да је то прави европски а тиме и најсавременији облик живота. Тако је формирана и такозвана западноевропска и источноевропска истина које наводно стоје у потпуној супротности. Та врста култура, стоји на маргинама истина које производе не само огромну количину заблуда већ и мржњи,географских, националних, верских, па и расних сукоба. Истина је да је веома тешко и сложено доћи до било које истине али је још већа истина да лаж нужно ствара нове проблеме и нова посртања човека који држи лаж за истину.

Европа која познаје и признаје богатство разлика које постоје вековима у народима Европе, могла би бити заједница европских народа. Разлике не треба посматрати као изворе сукоба које треба што пре укинути користећи сва, па и војна средства, већ као шансу прожимања култура, традиција, свести и живота, чиме се само богати свако људско биће које то уважава.

Ако се зна да је европски човек од постанка људске цивилизације био не само извор сукоба, ратова, свих облика страдања и уништавања и највећих цивилизацијских достигнућа, него и покретач слободе, просвећености, правде, хуманости, онда се нужно намеће питање чему тежи савремена Европа. Ако притом знамо да човек није датост него задатост, да није ни савршено биће, ни биће зла и злочина. Шта ће он бити зависи не само од његове ангажовансоти, него и од поимања човека као светског бића. Огромна је лаж тако често називати неке народе савршеним, аријевцима а друге зликовцима. Само каубојска философија дели људе на ,,добре и зле момке,,. Та расистичка оријентација чини велико зло у односима међу народима и извор је свих великих сукоба. Дакле, вековима се поставља питање каква то Европа треба европским народима и на којим основаме се гради европска заједница народа. Имамо довољно мудрости да позитивно одговорима на та питања. Довољно би било удубити се у мисли најумнијних Европљана, па ће мо добити оријентир у простору и времену. Дакле да не бисмо правили гигантске кораке у техничким наукама и информатици а остајали у стању дивљаштва и примитивизма у људским односима, морамо истаћи следеће вредности које би будућност Европе могла узети као свој темељ:

А. Опрезност и аналитична критичност људи који још држе до тога да је мудрост као сабиралиште људске истине, и којима је стало до будућности света која оправдава људску мудрост, примећује да стварносни токови живота не нуде нада ну будућност, заробљени у садашњост, којој је централна животна вредност садржана у калкилу, интересу, безочној експлоатације људског ума, у информативној лажи и технолошкој перфекција која се ставила у службу политичког лудила владавине и контроле свега што човек ствара.

Б. Политика је сасвим наустила циљеве и садржаје које је добила од стране оснивача политике као философије живота, као мудрог управљања људи својим животима, као позива на заједницу људи. Политика која мисли да је најбоља када влада људима и њиховим добрима, у којој су сва средства дозвољена када гарантују апсолутну владавину политичара над људским судбинама, само ако је упакована у најлепше одоре модерне демократије, води људски род у Прокрустову постељу.

Ц. Са истином нестаје и појам правде као моралног и законитог система организације људи и претваре се у систем права јачега, у разне облике закона који постају најјача форма пресије и гаранције моћи оних који владају, укључујући и такозаве Скупштине, Уставе, Владе и тако даље. Владавина јачих над слабијима је заком џунгле, дивљине и анти слободе.

Министарства правде немају са правдом никакве везе ка ни са моралом, а међународно право у разним облицима постаје сила најмоћнијих држава која важи за све народе осим за грађане самих моћника. Тако се перверзијом заначења појмова истина, правда, слобода, зједница, као и појомови култура, уметност, наука, човеку вешто подмеће све више као оно што они нису да би се анархијом вредности и напуштањем свега што је темељ човечности човека, човеков живот претворио у свет забаве, примитивизма, валадавине кланова и криминала, посебно оног у сфери информација, које постају основно средство образоваља и васпитања људи, посебно млађег доба. Мера наше културе, односно примитивизма. Историјска крилатица да је младост наша будућност, да је породица основа друштва, губе сваки смисао јер ни младост не зна шта јој је будућност, предајући се потпуно дражима садашњости или негирајући појам породице као основе друштва.

Речи демократија и слобода, истина и лаж, право и правда, мудрост и лудост, култура и антикултура, одговорност и слепа оданост тако лако мењају своја занчења да се заправо више и не зна о чему то људи говоре. Сам људски говор губи сваки значај, постаје сувишан за налет примитивних идеологија. У речима више не столује суштина човека.

Д. Коначно моћна средства технике и технологије, науке и стваралаштва се све више претварају у средства владавине над људима, у средства универзалне контроле и забаве, у моћна оружја разних облика тираније и зла. Сам појам зла и злочинства назива се добротом и праведношћу, па су све институције друшта које се брину о демократији, слободи, истини и правди постале смешне кловновске појаве камуфлаже.

Све су то докази до нова цивилизације није дело мудрих људи, нити рајска будућност човечанства, већ велика опасност коју треба ваљано спознати и одговарајућим средствима спречити да не успостави тоталну владавину над људима која би врло брзо прогласила природног човека за музејску вредност. Превише је дуго човек и патио и стваралачки радио да би дозволио да зло завлада светом. Можда би нам данас требао неки неки мудри Доситеј који би рекао: ,,Востани човечно у човеку, да не би зло завладало светом,,.

(Видовдан)

Ознаке: демократија, Драгољуб Живковић, филозофија