Прочитај ми чланак
Радна књижица Београђанина Милета Боце (50), магистра историје уметности, који од рођења болује од церебралне парализе – потпуно је празна. За последњих 15 година, колико је на списку Националне службе за запошљавање – нема ни дана стажа. Писао је писма, нудио своје знање, куцао на сва врата, молио да га неко запосли, али добио је исти одговор – не!
Покушао је на око 400 адреса и добио углавном исти одговор – нажалост тренутно немамо слободних места, или врло нам је жао, али не можемо да вам изађемо у сусрет, и проследили смо вашу молбу, јер проблем није у нашој надлежности…
Музеји, библиотеке, архиви, приватне и државне куће, све институције које би могле да упосле историчара уметности, магистра, сигурно су добиле макар једну молбу Милета Боце. Нема министарства коме није писао, апелујући да му помогну да, као особа са инвалидитетом, оствари своје право – на рад. Уосталом, закон каже да на свака 24 запослена, треба да дође један са хендикепом. Закон говори. Али пракса ћути.
– Спадам у оне које обично називају људима са посебним потребама и можда је и то био разлог што нисам могао да нађем посао у струци или онај који би донекле одговарао степену мог образовања – каже Боца. – Ако бих анализирао досадашње неуспеле покушаје и молбе упућене различитим институцијама и појединцима, а било их је сувише, имам утисак да је мој хендикеп био пресуднији од моје стручности и знања.
У малом стану на Вождовцу Миле станује са мајком. Издржавају се од њене скромне пензије. Из истог џепа храни се и Милетов сестрић, кога бака подиже. Још једна плата је неопходна.
Надао се, каже Миле, да ће му Закон о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом из 2009. године олакшати запошљавање. У њему се говори о запошљавању једне особе са хендикепом, на 24 упослене, односно једне на сваких следећих 50. У супротном, морају да се плаћају пенали.
– Све државне установе су се оградиле тиме да су искористиле другу законску опцију, па уплаћују новац у буџет, који би се користио за отварање нових радионица за упошљавање особа са хендикепом – објашњава Боца. – Ако не тако, правдали су се проблемом систематизације. Једноставно, нема слободних места. И тако „перу“ руке, или ме проследе на другу адресу.
Када после десетине конкурса није уследио ниједан интервју, Боца је почео да моли државне институције, министарства, да му помогну да реши своју невољу. Да се та иста држава, која толико прича о подршци инвалидима, и покаже на делу. На крају, веома мали број особа са инвалидитетом је високообразован, показују статистике.
– Пуне су ми уши те приче да се излази у сусрет инвалидима, тим такозваним особама са посебним потребама. Смучило ми се од тог пребројавања на колико „нормалних“ мора да буде упослен и један инвалид – прича Боца. – Све је празна прича. За мене нема места. Нигде. Само молим за посао, не да ми се нешто поклони, него да радим оно што знам и за шта сам се школовао. Да пребродим тешко стање у егзистенцијалном, емотивном и сваком другом смислу.
Писао је министарствима културе, економије и регионалног развоја, рада и социјалне политике, правде, школства, наука, заштитнику грађана града, Србије, бројним појединцима, људима из политике, министарстава и појединих партија.
– Ништа. Само тишина. И одбијање – каже Боца. – Поједини ми се диве на упорности. Потапшу ме по рамену и пожеле да издржим. Стара је прича да ти треба озбиљна веза да би упао у неку државну културну институцију. Чак и да волонтираш!
ММФ И СИСТЕМАТИЗАЦИЈА
У последње време, да би се избегла обавеза запошљавања људи попут мене у јавном сектору, напомињу ми да држава настоји да у сагласности са ММФ смањује број радника у јавном сектору – објашњава Миле. – С обизором на то да се држава Законом о запошљавању лица са инвалидитетом обавезала на решавање проблема њиховог запослења, не видим разлога да то и не оствари. Осим тога, до усаглашавања са ММФ дошло је знатно касније, тако да је од 2009. било простора да се људи попут мене упосле и нађу сталан посао.
НИЈЕ ЗА НАС
Током деценије преписки са послодавцима и министарствима, само су се мењали потписници идентичних писама које је Миле добијао. Пример је Министарство економије, које каже да је проблем у надлежности Министарства за рад и социјалну политику, а одатле га поново проследе на надлежне у Министарству економије.
(Вечерње новости)
