Прочитај ми чланак
Прошла 2013. година је донела, као можда ни једна претходна од 2008, врло видљиве показатеље убрзавања преласка светског поретка ка мултиполаризму.
Светска економска криза настала начелно 2008. године, а по својим узроцима и структуралним последицама пре свега америчка (у ширем смислу Западна) економска криза, нагло је убрзала процес прерастања светског поретка од монополарног са доминацијом само једне (супер)силе САД, ка мултиполарном, где паралелно егзистира више светских сила, где је Америка појединачно посматрано и даље водећа међу данашњом лепезом светских сила, али без могућности као раније да самостално креира главне токове у међународним односима. Заправо САД и даље најчешће намерно изазивају и креирају кризе у појединим деловима света, али без могућности да их окончавају, онако како су то замислиле, и како то Вашингтону одговара.
Прошле, 2013. календарске године, то су најбоље показале у пракси сиријска и украјинска криза, коју су креирале САД у сарадњи са још по пар мање значајних савезника у оба ова случаја. У сиријском случају се желео преврат и свргавање режима Башара Ел Асада, најсличније по либијском сценарију. Ту се желело на чело земље довести послушно руководство и овом геополитички важном блискоисточном и медитеранском земљом наметнути свој утицај, те потиснути одатле руски и кинески, и на тај начин повећати могућности за даљи притисак на Иран и јачање својих позиција у широј регији.
У случају Украјине се притисцима и разноликим деловањем на председника Јануковича и владу Азарова желело усмерити званични Кијев на потписивање споразума о сарадњи и придрживању са ЕУ, и припремати терен за победу прозападне опозиције. Када је власт у Кијеву избегла потписивање под датим околностима ССП, подржавали су се протести опозиције. И у сиријској и у украјинској кризи реаговала је Русија, и док је у првом случају у септембру 2013. спречен Вашингтон да реализује већ најављену војну интервенцију на Сирију, у украјинском случају је Москва, својом правовременом интервенцијом пре свега у економској равни, утицала на званични Кијев да не прихвати потписивање ССП.
Ова два велика међународна догађаја су указивала на убрзавање преласка светског поретка ка мултиполаризму, чему свакако у том правцу треба додати и аферу Сноуден. Сиријска и украјинска криза током 2013. су биле на неки начин победе Русије у домену тзв. „тврде“ моћи, а случај Сноуден је фактички пораз Вашингтона у домену „меке“ моћи, слично као што је то претходних година био случај Викиликс.
Међутим, током ове 2014. календарске године, Вашингтон је појачао притисак и на тај начин показао намеру да се жестоко бори за успоравање, или можда чак заустављање, а у неким тактичким случајевима и преусмеравање већ одмаклог процеса преласка светског поретка ка мултиполаризму. По сваку цену се бије битка за долар, односно тежња англоамеричких центара моћи, да се долару што више продужи позиција светске валуте плаћања, и на тај начин задржи сопствена хегемонија у финансијском домену у свету.
О аутору
Др Драган Петровић (Београд), дипломирао је на четири факултета у оквиру државног универзитета у Београду, и то: на Економском (1999), на Социологији (2000), на Историји (2000) и на Политичким наукама (2002).
Завршио је Постдипломске студије на Географском факултету у Београду, на одсеку Економска географија; постдипломске студије на Факултету политичких наука у Београду, одсек Међународни односи;
Докторирао 19.02.2007. на Природно математичком факултету у Новом Саду.
Стално је запослен у Институту за међународну политику и привреду у Београду, као Виши научни сарадник.
Украјинска криза се појачала управо деловањем англоамеричке политике, што је у радикализацији ситуације довело до фебруарског преврата и свргавања Јануковича, владе Азарова и довођење проамеричких и у исто време екстремистичких групација на власт у Кијеву. Чини се да је са једне стране Русија била затечена оваквим сценариом, и да није довољно улагала у јачање своје меке моћи у Украјини протеклих година.
Русија је уз сав пораст своје снаге и утицаја у протеклој деценији и по, ипак показала и извесне слабости, које су је спречиле да још више ојача. Последице раслојавања друштва током деведесетих и опстанак дела неолибералних структура који уз слој тајкуна представљају не само неуравнотеженост стратификације руског друштва, већ и снаге које нису спремне да прате до краја руске државне и националне интресе, посебно не у случају сучељавања са САД и глобалним центрима моћи.
У самој Украјини у њеном западном делу је изузетно развијен национални идентитет, који се у Галицији изродио у антирусизам, док је у југоисточној половини земље рускојезичко становништво иако свесно свом културном припадању руском свету и цивилизацији, остало у идентитетском смислу добрим делом разапето између уже украјинске и шире руске националне идентификације, најчешће са дуалном националном свешћу ствараном у совјетском периоду и дограђиваном у последње две деценије украјинске независности.
И поред свега тога руска политика на челу са Путином је од марта месеца успела да у датим, веома тешким околностима да се носи са бројним изазовима и замкама, и да извуче неки резултат који за сада није ни победа ни пораз, већ представља солидну основу за наставак битке за Украјину.
Поред повратка Крима Русији, две области Луганска и Доњецка су се након тешке и крваве борбе одбраниле (за сада) од налета украјинских формација. Стиче се утисак да су проруске снаге однеле далеко више победа у односу на прокијевске снаге, и што је посебно важно ушле у почетним фазе стварања сопствене праве армије, практично ни из чега.
Кијевске формације су се додатно осрамотиле неселективним нападима на цивилне циљеве, а у исто време претрпеле су заиста велике губитке у људству и техници од ополоченика. Нарочито су у последњих неколико седмица трајања сукоба проруски борци нанели тешке поразе кијевским снагама и повратили добар део претходно изгубљене територије, уз наношење тешких губитата противнику.
Садашње примирје је могућност да се обе стране прегрупишу и одморе од тешких борби, а на просторима Новорусије започне макар зачетак процеса санирања тешких разарања, и помоћ цивилном становништву за колико – толико импровизован и сношљив живот. Преговори у Минску који ће тек након подписивања примрја, ући у озбиљнију фазу договора будућег уређења ДНР и ЛНР, оптерећени су свакодневним могућностима прекршавања примирја и обнове непријатељстава.
Фактички свака од стране у сукобу (Кијев, односно Новорусија), али и велике силе (Русија, САД, ЕУ и др.) имају својих адута да су оствариле макар нешто од зацртаних циљева, и све задржавају могућност да се нешто у том правцу надокнади и стекне, укључујући и могућност обнове непријатељстава. САД могу да начелно буду задовољни читавим њиховим замишљеним пројектом отварања украјинске кризе. Путем субверзивног деловања успели су да преко опозиције оборе легитимно изабране власти у Украјини на челу са Јануковичем и Азаровим, поставе режим са изузетном антируском ксенофобијом, и потпуно политички завистан од Вашингтона, који у исто време одбија било какав компромис са Југоистоком земље.
Интервју са припадницима Народне војске на Саур Могили
То ставља у врло тешку раван званичну Москву, којој највише одговара смиривање сукоба и постизање свеобухватног међународног договора, којом Украјина (наравно ван Крима, који је део Русије) остаје начелно целовита земља, али федерализована по питању Луганске и Доњецке области, а по могућности и са наглашеном децентрализацијом, или чак аутономијом за остатак Југоистока, те у исто време, са ванблоковским статусом за читаву земљу. Успесима проруских бораца у Новорусији, отпада могућност до даљњег да Кијев игнорише њихово право на макар федеративан статус. Међутим, са друге стране Кијев не показује озбиљну спремност да за остатак Југоистока (Харковска, Запорошка, Дњепропетровска, Николајевска, Херсонска и Одеска област) даје било шта, осим евентуално права на употребу руског језика (и то на локалном нивоу) и само изузетно неких минималним облика децентрализације, али опет који би вероватно важили и за друге украјинске регије.
Политици водећих сила ЕУ одговара постизање споразума, стицање могућности за укидање досадашњих санкција према Русији, с тиме да показују симпатије ка решењу у оквиру целовитости Украјине неког облика федерализације или аутономије за проруске регије, што све заједно није далеко од захтева званичне Москве. Главни проблем су САД којима реално не одговара смиривање сукоба и постизање споразума, посебно не оног, који би био у руском интересу.
Структуре у Новорусији, теже независности, али би били принуђени да привхате фиктивно бивствовање у Украјини, са снажним слементима сопствене државности, и то вероватно као прелазно решење. Актуелни украјински политичари, које је на површину донео Мајдан и уличник протести, након забрањивања проруских Компартије и сламања Партије региона, виде своју шансу у том крајње недемократском поретку, у којем би се такмичили у антируској реторици и непопустљивости за праведно и демократско решење питања Југоистока. Управо увођење неофашистичких покрета, реторике и политичара из западне Украјине и пре свега Галиције у само политичко вођство у Кијеву, представља за америчку политику гарант даље заоштрености украјинског конфликта, непопустљивост Кијева и спремност на дугорочни конфликт са Москвом и Руским миром у целини (руским светом).
Југоисток Украјине је економски најјачи део земље, а до сада је био спутаван од стране централних власти и вршила се редистрибуција средстава у корист западних региона, и највише економски сиромашне, али политички предоминантне Галиције и самог Кијева. Отуда уз сво разнородје ставова становништва Југоистока (независност, аутономија, федерализација и др.) постоји свакако макар двотрећинска већина за аутономијом и располагањем сопствених средстава и права на одређивање сопственог развоја, потом очувања руског језика као званичног, тесних културних веза са Русијом и др. Стога није ни чудо да је Партија региона, чији је основни мото право на разноврсност уређења и организације земље, различитих украјинских региона, посебно за рускојезички Југоисток којем се обраћала, имала толико изборног успеха, и била апсолутно доминантна на овим проруским подручјима, а најјача убедљиво по броју мандата у Врховној ради у Кијеву, и најчешће давала премијера или председника земље.
Отуда страх код пучиста у Кијеву да ће било који демократски процес и јавна дебата довести до неког од наглашених облика аутономије, или чак федерализације за читав Југоисток. Стога се и тежи опсадном стању, хистерији, прављењу зидова према Русији, проглашавањем половине становништва Украјине сепаратистима, и стављење њих ван закона, ванредним полицијским мерама, „антитерористичким операцијама“, хапшењем, батињањем и чак убијањем неистомишљеника, постојања приватних армија, неофашистичких батаљона, све у правцу опстанка на власти, обезбеђења опљачкане имовне тајкуна, слушање америчких налога.
Отуда је сасвим реална могућност настављања пре или касније оружаног конфликта, који највише одговара америчкој политици (уз евентуално такође непопустљиве и антируске политике Пољске, евентуално Британије и балтичких република) као и њиховим марионетама, пучистичким политичарима у Кијеву (од америчког експонента Јацењука, до неофашистичких и екстремистичких Тјагинбука и Турчинова, да не спомињемо Јароша, Љашка, највећи део тајкуна и др.).
Русија у овој ситуацији има огроман улог, јер то није само борба за опстанак проруског идентитета Југоистока: То је и борба за покушај да Кијев остане ван НАТО, борба за мултиполарни светски поредак, борба за охрабривање демократских процеса и токова у самој Европи који се залажу за самосвојност Евопе од англоамеричке и глобалистичке политике, борба за дијалог и покушај решавања односа у свету без хегемона и једностраног наметања воље, борба за реформу финансијског и економског система, одбијање наметања неолибералне економије и улоге долара као искључивог светског платежног средства, којим фактички Вашингтон већ деценијама прелива сопствене економске слабости и опорезује остатак човечанства…
У том правцу даље решавање украјинске кризе, по свом значају далеко превазилази питање уређења ове земље, или чак интереса шире регије, па и саме Европе, то је заправо чворишно питање конфликта нагомиланих противречности и тежње Вашингтона да исфабрикованим сукобима, одлаже или чак спречи наставак процеса преласка светског поретка ка мултиполаризму, који одговара практично свима сем самој Америци и њеној хегемонистичкој елити.
Друго је сасвим питање да ли је актуелна Русија која је без сумње у узлету, ипак кадра да уз своје проблеме који су у највећем наслеђени још из Јељциновог периода (велике неједнакости у друштву, тајкуни, део неолибералне елите са стеченим позицијама и реално окренут глобалистичким центрима моћи, који је до сада неискрено подржавао Путина или му се барем није отворено супротстављао) уђе у борбу до краја у украјинској кризи са кијевским пучистима, тајкунима и америчком политиком која иза њих стоји, те извојује не само опстанак ЛНР и ДНР, већ и макар минималну аутономију за остатак Југоистока у оквиру јединствене ванблоковске Украјине.
За српско питање на Балкану, ово је такође битка за ослобођење, можда у почетку само делимично, страшног англоамеричког притиска у свим областима политике и живота, што би водило (постепеном) расту демократизације и слободе у српском друштву, отрежњењу од погубног наметнутог неолибералног концепта економије и друштва, шансу за демократско и праведније решавање српског питања у целини, за почетак културним, и вероватно економским повезивањем у региону и др.
Руски утицај на Балкану ће се у скоријој будућности значајно повећати из најмање два врло важна стратешка разлога: решавањем украјинске кризе, где ће се руски утицај највероватније и институционализовано, демократским средствима, већинском вољом тамошњег становништва проширити на простор Југоистока (за сада је враћен Крим, а ЛНР и ДНР су се конституисале), и друго реализацијом пројекта Јужног тока. Међутим, уколико се наставе ратна дејства, много што шта од овога ће поново бити на талону и зависно од исхода сукоба. Стога је неизвестан укупан положај Југоистока ван ЛНР и ДНР. Ипак тешко је поверовати да ће било шта моћи озбиљно да угрози стечени субјективитет ЛНР и ДНР, да не говоримо о Криму који је поново део Русије.
