-Жујовић се у својим радовима са правом пита шта заправо јесу Јужни Словени и одговара: „глупи роб турских и својих деспота“ чији пут до ослобођења води кроз унутрашње реформе и коначно спајање националног и социјалног у свебалканској ослободилачкој акцији.

– Мењајући своју веру, србо-католици и србо-унијати, писао је Жујовић, одбацивали су све што их је везивало за национални идентитет. За своје ново име, ови нововерци бирали су, са правом истиче Жујовић, своја регионална имена, па су тако од Срба постајали „Бошњаци“, „Славонци“ или било шта друго. Овај правац пратиле су и промене на нивоу језика који је добијао разна имена, све са циљем да се из употребе потисне српско име.

У својој 112. књизи за 1867-1869. годину, „Летопис“ новосадске „Матице српске“ објавио је на странама 136-153 текст под називом „О надници: Одломак из политичко-економских студија“ младог аутора Живојина Жујовића. Захваљујући овом раду у којем се по први пут у Србији агитује за „ново време“ које ће красити идеал социјалне равноправности и за стварање „новог човека“ као његовог главног носиоца, Жујовић ће, како је са правом у својој „Историји социјализма у Србији“ писао Драгиша Лапчевић постати први пропагатор социјалистичке мисли у српском народу.

Као први српски социјалист, Жујовић ће са својим наследницима подели доста тога. Као и већина носилаца српске социјалистичке мисли (споменимо пре свих Светозара Марковића и Димитрија Ценића) и Жујовић је умро у напону снаге (рођен је 10. новембра 1838. године у Врачевићима код Лајковца, а умро је 25. априла 1870. у Београду) не рекавши своју последњу реч друштву против којег је са доста такта и резона усмеравао готово сваку своју реч.

Сматрајући да човек у животу има само један циљ ка којем, без обзира на препреке треба фанатично тежити, Жујовић је баш као и његови наследници иза себе оставио велику збирку текстова, дописа, писама, анализа и агитационих, у суштини пропагандних материјала који данас представљају окосницу изучавања социјалне мисли на нашем простору.

Жујовић је, вредно је и то споменути као и његови наследници, растао у тешким оконостима, у сиромашној породици, а своја прва сазнања о свету стицао је на Истоку (Кијев и Петроград) па тек онда на Западу (Цирих, Минхен). На крају као и његови наследници и Жујовић се свом социјализму није учио од обесправљених (пре свега) немачких радника, него од руских народњака и од гвозденог стиска руског племства ослобођеног сељаштва.

Јединствена животна и идеолошка вертикала која у један корпус ставља Жујовића и његове потоње наследнике чији је главни репрезент свакако Светозар Марковић, учинила је и да Жујовићево схватање националног питања у којем се као доминантно издваја питање решења статуса Турске на Балкану и у њему питање стварања етничке Србије и Балканског савеза[2], постане место на којем ће српски социјалисти инсистирати и у време првих етапа разрешавања Источног питања.

Отуда сматрамо да је пре анализе националне идеје српских социјалиста из седме односно осме деценије деветнаестог века потребно образложити национална схватања Живојина Жујовића која ће доказати постојање нераскидивог историјског континуитета симбиозе националног и социјалног у српској социјалистичкој мисли која у дејствујуће лице на међународној политчкој сцени није произвела безлично радништво, него цео српсски народ, пролетеризован не од стране домаћих власника капитала него вековноог иноверног и инородног турског окупатора.

Национално уједињење као предуслов опстанка

Основну компоненту Жујовићевог схватања националног питања чини став да је Србија у географском, културном, емотивном, духовном па и политичком смислу знатно шири појам од Кнежевине Србије која је, писао је Жујовић, само један (истина слободни) део целокупног Српства. „Кнежевина српска“, пише тако претеча српског социјализма, „није што друго до један део васцелога српства. Народног различја међу деловима што састављају једно цело српство према ком било туђем народу нема и бити не може.

Што трпи Србин у Аустрији, то трпи и Србин у Кнежевини српској, и Србин у Босни итд. Њихова радост и наша је радост, њихова патња и туга и наша је, њихови злотвори и наши су исто коа што су и добротвори њихови и наши добротвори.“[3]

Из оваквог осећаја повезаности исходи и крајњи циљ српске националне политике деветнаестог века који се према Жујовићу огледа у уједињењу свих Срба у заједничку дршаву до којег се може доћи искључиво оружаним путем. О томе Жујовић између осталог пише и у завршници текста „Срби дошљаци и староседеоци“ објављеном у „Србији“ 28. и 29. новембра 1868. године у којем у духу социјалистичког самоуправног идеала истиче да ће српска кнежевина оправдати своје постојање тек „у сједињењу свих Срба у једно братско коло независности, слободе и самоуправе.“[4]

Као политички радник одан националној идеји, у догађајима који су уследили након инцидента на Чукур чесми (1862. година), Жујовић на сав глас агитује за рат, сматрајући да би српско-турски сукоб коначно донео расплет ситуације на Балкану.[5]

Говорећи о најважнијем услову који Срби треба да испуне да би коначно постали пуноправни и равноправни члан европске заједнице народа, Жујовић 1867. године у инат потоњим комунистичким тумачима његовог дела пише: „Услов националног опстанка Срба је један: то је уједињење свих Срба на Балканском полуострву, сједињење данашње Српске Кнежевине са њеним природним деловима: Босном, Црном Гором, Херцеговином и такозваном Старом Србијом у једну неразделну целину. Без тога ми Срби немамо будућности, немамо живота, без тога смо ми краткотрајна фикција.“[6]

А да би Срби дошли до своје слободе, сматрао је овај поносни члан Уједињене омладине српске[7] потребни су ослањање на сопствене снаге, сарадња са осталим балканским народима, социјална и политичка реформа друштва, као и резервисаност према панславистичкој и идеји поклањања слободарских тежњи у наручје било које силе, без обзира да ли она долази са Запада (ту се пре свега мисли на Француску), или пак са Истока (овде Жујовић мисли на Русију).[8]

Против панславизма, за словенско јединство

Већ смо споменули да се Жујовић, као уосталом и Светозар Марковић социјализму учио од руских народњака захваљујући чему је још у својим студентским данима одрекао панславистичкој идеји право на освајање словенских духова, што због унутрашње противуречности саме идеје која је, сматрао је Жујовић, имала за циљ да уједини врло поларизоване ставове, идеје и борбе, што због става да је панславизам само оруђе у рукама руске спољне политике.[9]

Међутим, Жујовићева борба против панславистичке идеје која се (као и код његових наследника) налази у основи схватања балканске геополитике, не значи да је овај српски политички мислилац и радник био против словенске повезаности у борби за опстанак на светској политичкој сцени. Таква сарадња, писао је Жујовић, потребна је и корисна, али у мери у којој је остварива, при чему је њена остваривост почивала на реформама у свим словенским земљама и главама. Оно што је сматрао да је на унутрашњем плану потребно да учини Србија, требало је, говорио је Жујовић, да учине и остале словенске земље, а пре свих Русија.

Као Србин, православац и Словен, Жујовић је ипак одан Русији у чији капцитет у решавању свесловенског питања никада није посумњао. Међутим, сматрао је Жујовић, тај капацитет ће остати на нивоу претпоставке све док се Русија не реформише, одрекне импаријалних тежњи[10] и својим слободом отвори врата за слободу свесловества.

Да би се до краја дистанцирао од словенофила и панслависта за које је, споменимо то још једном, сматрао да су обланде у које је увијен руски империјализам и оповргао њихове заблуде, Жујовић у чланку „Наши одношаји према Русима“ објављеном у „Србадији“ крајем маја и почетком јуна 1868.још једном износи своје погледе о односима српског и руског народа.

Објашњавајући суштину и преспективу односа ова два народа, претеча српске социјалне мисли долази до закључака који ни до данас нису много изгубили од актуелности. Наиме, критички се осврћући на површно схватање и злоупотребу историјски условљених традиционалних симпатија Срба према Русима, Жујовић категорички одбацује у његово време неретко навођену идеју спајања Србије са Русијом сматрајући да је потпуно неоснована и у датим условима неостварљива сматрајући при томе да Срби и Руси могу комуницирати само на равноправним основама, као два историјски велика и призната народа..

Тако, Жујовић вели: „Строго говорећи, нема ништа из чега би се разумно извести могло да су Срби расположенији сјединити се с Русима друкчије до кад би дошла кобна времена, која би им ставила неку кобну ал’ свакако времену цељ. Српски народ могао би се сјединити с Русима тек у онаким приликама које сједињавају и најразнородније елементе, у приликама које би сутра могле ставити под једну заставу таке једну против друге запете силе као што су Француска и Пруска.“ Објашњавајући ову поставку, Жујовић полази од чињенице да су Срби „нација у равној мери као што и Французи или ма која европска нација“. Сходно томе, односи Срба и Руса морајубити засновани на истим принципима као односи било којих других народа.“[11]

Срби су, сматра Жујовић у својој полемици са панславистима, државотворан и у свету својим делима признат народ који не прихвата туђе туторство, ма одакле оно долазило и стога је дијалог са Русијом могућ само на равноправној основи. „Руси су у свему силнији народ од нас Срба и ми, као руски пријатељи, немамо ништа проитву тога; напротив, приајтељски наши осећаји према Русима, управо ишту од њих да своју снагу на добро употребљавају, а на корист нашу и њихову. Ми би хтели да се учимо од Руса свему што је за нас добро и што може бити добро. Нама би се од њих лакше било и научити него од других туђинских народа. Пођу ли Руси наопако, ми ћемо их зацело вазда напустити и пре ћемо се сбратимити с којим му драго напредним народом но с назадњачким Русима.“[12]

Србе и Русе, сматра Жујовић,. повезују вера, припадост истом словенском племену, као и осећај блискости и повезаности, али све то, истиче он у тексту „Наши одношаји према Русима“ није разлог због ког би Срби требали стремити било каквој форми државног јединства са Русијом.

Тако он вели: „Је ли могуће и помислити да ми Срби, што тражимо сопствено сједињење, што певамо Марка и Милоша, што идемо опет на Косово, што верујемо у своју будућност, што се поносимо српским именом, што рачунамо себе културним стожером будућег срећнијег Балкана – је ли, повторавам, могуће и мислити да ми можемо принети све то на туђи, на московски олтар?“[13] Отуда он у закључку текста посвећеног Русима писаног у „Србији“ 25. маја и 1. јуна 1868. године, упућује језгровиту поруку Русима, словенофилима и панславистима: „Накратко: ми смо Русима браћа и остаћемо браћа вавек, али не друкчије већ као браћа оделита и слободна.“[14]

Међубалкански односи

Да би била слободна и јединствена Србија, писао је Жујовић, треба да води рачуна о чињеници да су, бивајући под веоковном турском окупацијом, и остали балкански народи у тренутку српског буђења међусобно измешани, разједињени и без јасних граница, та да подједнако као и Срби теже превазилажењу овог стања. Отуда, вели Жујовић, тежња ка обнављању било ког средњовековног царства које би у себе усисало и туђе етничке просторе је неприхватљиво, а једини пут до коначног решења „турског писама“ је сложни рад свих балканских народа.

За Жујовића, као уосталом и за остале српске социјалисте деветнаестог века, Балкан је јединствен геополитички простор који треба да води рачуна о својим, а не о интересима Великих сила. Према томе, Балкан је тампон зона која ће се, мислио је Жујовић, отварати према свакоме, али која ће увек водити рачуна о потребама народа који на Полуострву живе.

У том смислу, Жујовић највише агитује за стварање српско-бугарског јединства, апелује на прикључивање Румуније овом савезу, а тек повремено Жујовић се окреће Грцима који су од првих слободних дана своју слободу поверили на чување Великој Британији. У погледу српског јединства, као уосталом и Светозар Марковић, Жујовић сходно свом социјализму плендира за стварање етничке Србије засноване на принципу народности, одбацујући, као што смо рекли, сваку идеју рестаурације средњовековног царства, сматрајући да би таква држава која би укључивала у свој састав и делове Бугарске и Грчке Србију довела у непотребан и исто толико трагичан конфликт са суседним народима. Могућност сарадњеЖујовић оставља и Турцима који се, пре него што прихвате балканске народе за савезнике, морају коренито реформисати и вратити у своје етничке границе, односно морају се повући са Полуострва.[15]

Тако претеча српског социјализма пише: „На Балканском полуострву има места и за Србе и за Бугаре и за Турке, али само под заставом слободе свих или ниједног. С Бугарима ми смо пријатељи по крви, а с Турцима можемо се опријатељити посредством слободе – слобода је дакле, подједнако нужна за Турке као и за Србе и Бугаре. Бугарима ће народ српски цазда притећи као бража, а неће се туђити ни Турака, ако би ови признали слободу Бугарима и Србима, као и себи самима.“[16]

Један од највећих проблема са којим се у процесу зближавања балкански народи сусрећу, по Жујовићу су страх и међусобно неповерење покорених народа. Тај раскорак у међубалканским односима, сматра овај аутор, користе највише Велике силе као и поједини балкански владари који идеју јединства стављају испод великодржавних, по својој суштини империоградитељских интереса.

„Има Срба“, пише тако Жујовић у тексту „Две речи о узајамном одношају Срба и Бугара“, „чија се фантазија доиста радо бави мишљу о васкршају Душанове царевине, дакле, о присаједињењу Бугарске Србији као дела целини. А други Срби радије мисле о српско-бугарском савезу. Но највише их је таквих којима није стало ни до царевина нити до федерација, већ се брину само о себи, тј. о Србима и српској слободи, а Бугарима што Бог да и сабља јуначка. У оне прве долази нешто полуинтелигенције српске, тј. људи који немају сталних начела, те се управљају по случајним и променљивим удесима и комбинацијама.

Није много ни Срба федералиста. Начела су им либерална, слободњачка, што се види већ из тога што они смерају на равноправност Бугара и Срба. У федерацији (у савезу) они мисле да би нашли снагу која би, док би била нераздвојена, могла бранити и Србију и Бугарску, но као раздвојена не би кадра била јамчити ни за какву сигурност ни Бугарске ни Србије.

Најпосле, у оне треће рачунај сав остали народ српски. „Он се топи у своје несреће“ – и управо нема кад ад мисли о туђима. Мислити у једно и исто време о сопственом ослобођењу и о тлачењу другог то је некако и неприродно, и ако је могушно за главе што у часу мисле о деведесет и девет ствари, за народ је то посве немогуће. Народ није тако брз у мишљењу..

Завојевање није ни у карактеру Срба, мада им је јунаштво са свих стрна притнато. Историја сведочи да су Срби и храбри само на свом огњишту. Дижући се против Турака у почетку овога века, Срби су у многим приликама биљежили границе својих тежња, а те су границе биле онај појас што опасује само српски народ- Народ српски тражио је помоћи и код Грка и Бугара, али о потчињењу никад речни није било. И тада, као и сада, ми смо тражили и тражимо само српско братско јединство,л а с Буигарима како се погодисмо као народ с народом. Бугарској слободи и напретку наш би се народ само радовати могао, а стрепети од тога он не може, пошто са то разлога нема.“[17]

Као леви либерал и касније социјалист, Жујовић је сматрао да је јединство Балкана пре свега питање јединства народа који на Полуострву живе, а не питање дворова који често делују другачије од онога што народ од њих тражи. При томе, ово правило по Жујовићу важи у оба смера тако да, ако народ тражи јединство, политика треба да га омогући, а ако не жели, дворови и политика не треба на њему да инсистирају. Сходно томе, на путу ка уједињењу Балкана треба по Жујовићу испунити неколико услова: пре свега потребно је проверити вољу народа, потребно је народ просветити, образовати и нахранити, створити прво националне државе, па тек онда се сјединити.[18]

„Када би ослобођење Јужних Словена и Румуна зависило само од личног савеза кнежева Кузе, Михаила и Николе, то би била сасвим друга ствар, али овде је потребан савез држава. Даље, да би тај савез уопште имао смисла, потребно је да свака од тих држава изгради извесну сопствену снагу, која би сјединила са другим, исти таквим или нешто већим снагама могла у датом тренутку представљати знатну силу. Стварању управо тих појединачних посебних снага треба сада да теже јужни кнежеви, зато што чак ни таквих малих снага ниједан од њих нема или тешко да има.

Румунски coup d’etat извршен је, може се рећи, јуче; румунски народ тек треба да усвоји нови државни поредак, тај народ треба прво да уђе у своју нормалну колотечину, па ћет после тога моћи да се припрема за будућу перспективу. Зар нешто слично не видимо и у српском кнежевству? Уместо молдавсковлашког coup d’etat у Србији се врше реформе од којих многим Србима застаје дах: порез се подиже на квадрат…

…Стање у Црној Гори је још горе него у прве две кнежевине.

Према томе, да би јужни кнежеви могли отворено изјавити да постоји јужна коалицијаа, морали би истовремено да изјаве и да на југу постоји стварна сила на којој се држи та коалициј. Управо те силе се, понављамо, сада припремају, мада је та припрема засад негативна.“[19]

Жујовић отуда предлаже балканским лидерима да раде на исправљању свега што их међусобно удаљаба и што њихове националне државе удаљава од слободе, као ултимативног циља. Међутим, како у тексту објављеног у „Санктепетербуршким ведомостима“ од 8 јануара 1865. године истиче, стварање „јужне коалиције“ током шездесетих година деветнаестог века више је ствар „личних идеја“ и народних тежњи, него уједначене и конкретне политичке акције, што у великој мери из читавог низа разлога може угрозити и сам опстанак идеје балканског јединства. Тако Жујовић вели: „А шта ако се те прилике измене, и то у корист једнога, а на штету других чланова коалиције?

Шта ће бити ако европска политика промени свој садашњи став према Источном питању? Да ли ће онај члан коалиције за кога би будуће прилике биле повољније од учешћа у коалицији и коме би европска политика показала где ће и како наћи златно руно – да ли ће такав члан коалиције иступити из ње? Ако би се таква срећа десила кнезу Кузи, у каквом би се положају тада нашла Србија? У таквом да гори не може бити! Циљ не би био постигнут, а употребљена су за Србију врло незгодна средства. Ако се, не дај боже деси да се околности измене и да се јужна коалиција распадне, везе Србије са Црногорцима, а можда и са свим другим Србима, биће бар 100 посто прекинуте.“[20]

Већ крајем фебруара исте године, у истим „Ведомостима“, коментаришући чињеницу да су балкански монарси допустили да их политика одведе на различите стране и тиме могућност балканског договора учини немогућим, Жујовић пише: „Политика нас је коначно скренула са правог пута, и ми сада не знамо шта радимо. Сви ми у некаквом грозничавом стању, сви, тобоже, нешто радимо, али управо шта, у име чега и како – о свему томе никаквог рачуна не можемо да дамо.“[21]

Ситуација по питању стварања балканске политичке и војне уније, сматрао је Жујовић, није стајала боље ни 1867. године када је постало јасно да се Источним питање бави свако како ко стиге и свако на свој начин. У том смислу иако је хвалио појединачне међубалканске споразуме, недостатак јединствене идеје руководиље довешће и до њиховог постепеног поништавања.

Битан аспект Жујовићеве анализе међубалканских односа чини и анализа српско-мађарских односа, тим пре што се у случају Мађара ради о народу који свој велики национални потенцијал разапиње између Беча и бечким игом притиснутих народа. Тако, у Милетићевој „Застави“ од 8. августа 1868. године Жујовић са правом истиче да ти односи никада нису почивали на пријатељским и добросуседским односима, али са надом да ће у будућности постати управо такви. Овај Жујовићев став од изузетног је значаја, јер он сарадњу са Мађарима, за разлику од кнеза Михаила који се једно време својски трудио да Србију уведе у Подунавску федерацију, види само као могућност, али не и као нужност.

Претварање могућности у нужност, сматра Жујовић, почива на мађарском одрицању од великодржавних идеја које претендују и на српске просторе. „Никад до данас“, пише Жујовић, „нису Маџари пружали нама искрену, не велим братску, јер је то за њих немогуће, но ни искрену савезничку руку мада смо много пута били савезници, мада ћемо, по свој прилици, још много пута бити. Што се тиче прве поставке, позивам се на првокласне европске историке, а што се тиче друге, њу, барем пред наученим људима, није нужно доказивати.“[22]

Као примере мађарског великодржавља, Жујовић истиче 1848. и 1867. годину. У години револуције, сматрао је он, Мађари су борећи се против Беча који је, истиче претеча српског социјализма, увек водио пре свега германску политику, тражили помоћ и подршку Срба, да би се, чим су до своје слободе дошли или се, као у случају Нагодбе договорили са Бечом, окретали против истих тих Срба.

Према томе, Србија и српски народ извукли су из историје битну поуку којом ће, писао је Жјоивћ, вредновати евентуалне мађарске реформе. за које ипак не верује да ће икада бити довољно корените.

Када пак говори о Хрватима(a то не чини често), Жујовић је склон да хвали оно што по њему зближава Србе и Хрвате, али за разлику од каснијих Југословена, (као и његови каснији анследници) сматра да се у случају Хрвата ради о народу по много чему блиском Србима, али још увек не једнаком са њима. Жујовић тако правилно уочава да ова два народа најпре раздвајају религија и државотворност, па тако вели: „Хрвати су – католици, док су Срби – православни; друго, Хрвати пишу – латиницом, док Срби пишу грађанским (руским) писмом; треће, Хрвати су – грађани Тројне краљевине, док су Срби – део народа чије државне традиције имају своју средсреду ништа ближе него у Призрену (граду у Старој Србији), престоници бивших српских краљева.“[23]

Захваљујући поменутим разликама, српско-хзрватска сарадња само је могућност, а не нужност, како су касније говорили српски поборници Југословенства.

Срби у Кнежевини и изван ње

Решеност српске Владе да до краја доведе национално уједињење, писао је Жујовић, најбоље се уочава на примеру односа званичног Београда према српском народу ван Кнежевине који је током шесте и седме деценије деветнаестог века, непрекидно ратујући против Турака у Херцеговини и Црној Гори упирао поглед ка кнежевима и вапио за помоћи.

Упирање погледа Срба ван Србије у слободну кнежевину има по Жујовићу две компоненте. Прва је емотивна и о њој, вели претеча српске социјалистичке мисли, не треба много говорити, док је друга рационална и како истиче Жујовић, прилично утемељена. „Снага, као и немоћ Српске Кнежевине подједнако су важне за ове Србе и то у истој мери као и за Србе из Кнежевине, зато што слобода Српске Кнежевине јесте залога будуће слободе читавог Српства.

Иначе, Српска Кнежевина била би вапијућа иронија у односу на народну слободу уопште, и на слободу српског и Бурарског народа напосе. Бугарска, Стара Србија, Босна и Херцеговина биће кад-тад ослобођене турског ига: захтев разума, користи, части и правде. Кад се једном ослободе, сви ти јужни народи могу да образују једну заједничку државу, макар и привремено. Бугарска може постати и самостална држава на оном простору кој је заузимала пре него што је била покорена од Турака.“[24] / [25]

Говорећи о стању у којем се налазе Срби ван кнежевине, као и други балкански народи, а пре свих по Жујовићу, Србима најближи и најсличнији Бугари, претеча српског социјализма у први план истиче њихов врло лош положај, упућујући при томе апел Србији да на помоћи својој браћи и сународницима активира све своје могућности.

„Вековни турски јарам толико је притискао овај несрећни народ да он данас ни о чем другом више не мисли сем како би се заштитио од неких обесних Турака који га с времена на време пљачкају и издејствовао да Турци буду бар мало правичнији у судовима. Тако мисле сви Бугари који живе по селима. Грађани су изнад њих: они би се и дигли на устанак, али, наравно, тек онда када би седигли и сви народи око њих. Градски пролетаријат спреман је на очајничку ботбу али ко се икада ослањао и ко се може сувише ослонити на њега. Богатији људи, који су својим положајем са ретким изузетком, задовољни, ни за какав рат неће да чују. Има доста случајева да су такви људи најревноснији турски шпијуни и достављачи. А што се тиче школованих људи, који су уз то још и патриоти, таквих је необично мало у поређењу са масом становништва.

Школе, преко којих би се могло деловати на народ, или бар млађи нараштај, овде су ретке, а мали је број и учитеља који би на овом пољу радили. Треба се само сетити грчких фанариота, људи које Бугари мрзе више него и саме Турке, људи који су своје интересе везали са турским и бугарски народ пепрестано држе на оку, који се на све мгуће начине противе сваком племенитом бугарском предузећу, а у чијим је рукама до пре неког времена била, па се чак и данс налази, већа половина народних школа, осим тога, овде се губи глава за сваку реч која је посредно или непосредно противна гледиштима турске владе.“[26]

Тежак живот под Турцима, казује нам Жујовић, оставио је трагове и код Срба у Старој Србији.[27] „То је народ којим је овладао потпуни летаргични сан, који је заборавио своје некадашње словенско јунаштво. Њему не недостају мисли, али оне остају само мисли, и нису, сем тога, усредсређене на ново и савремено, већ као и обично код Словена, на врло далеку прошлост: дубљег сазнања о сопственом положају, а и што је још много важније од тога, енергије, да се из њега изађе у овог народа уопште нема. Колико га ми познајемо, турска би влада требала да одузме пашама, везирима и спахијама право да га угњетавају и пљачкају колико год хоће, па да он буде не само у потпуности задовољан својим положајем него чак и противан сваком покушају да се тај положај промени.

У Старој Србији, школе су очајно сиромашне и ретке, као што су ретки и учитељи који знају нешто више него да читају и пишу. Па чак и они који из Старе Србије дођу у Кнежевину на школовање, мада су такви доста ретки, већином у Кнежевини и остају, а бог зна да ли би вредело да се тамо и врате. Становници градова знају само за своје личне интересе и ни за шта друго неће ни да чују. А они који се о ослобођењу уопште усуђују уопште и да мисле, уперили су своје погледе у Кнежевину Србију и Русију…“[28]

Помоћ од српске кнежевине, пише Жујовић у тексту „Словенски југ“ објављеног 1863. године у петроградском „Савременику“ очекују и Срби Босне. Као и међу Србима Старе Србије и у Босни је приметна апатија и жеља да се у миру живи са Турцима, чак до те мере да би остали пасивни и на позив Србије. „Трговци су овде“, бележи Жујовић, „прави Јевреји. Они сем својих личних интереса ништа не виде нити хоће да виде. Са Турцима су у најбољим односима. А да би се са Турцима живело у слози, треба штошта жртвовати, треба одрешити кесу, о којој, као што смо већ рекли, они једино и мисле.

Прост народ, а са њим и образовани људи који тамо живе, мрзе их исто колико и Турке. Народни учитељи не могу да их виде очима због тога што се све школе у Босни, изузимајући само једну, чија је управитељица руској публици донекле позната самоука Стака Скендерова, коју називају херцеговачком пророчицом, осим, кажемо те једне, налазе под непосредним старатељством трговаца. А какве су последице таквог старатељства видеће се из овога што следи. У оно исто време када се у Кнежевини Србији рушио Београд, у Босну, управо у Срајево, био је послан султански берат.

Сарајевски везир позове к себи све познатије Турке и тамошње Србе и прочтита им како ето „брат сунчев и рођак месечев, цар над царевима, султан, рођен од султаније, и сл. наређује њему (везиру), робу својему, свим верноподаницима његовог султанског дивана Турцима и свој осталој факир-фукар раји да међу собом у миру и пријатељству живе и не угледају се на оне, од бога и дивана презрене лупеже у српском кнежевству, који се дрзнуше успротивити се његовој свемоћној султанској вољи, а које ће због тога неизоставно казнити Алах и његом намесник, велики султан, и да ће их султан, ако се буду према дивану односили као и до сада, тј. живели у миру и покорности наградити онако као што их је и до сада награђивала“ и сл. и сл.

После читања берата, салом се проломио поклик: „Живио много година отац и доброчинитељ-султан!“ Одмах затим, цењени трговци, све сами сарајевски хришћани, отиду у школе и учитељима мушких и женских школа нареде да сакупе своје ученике и ученице да се што боље обуку и пођу главном улицом до везирова конака вичући: „Живео! Живео!“ и певајући „Много година“ и „Чувај нам боже оца и доброчинитеља султаана“ и сл. што је у потпуности и учињенио.

Била је то, како нам кажу, врло свечана, врло смешна и најзад врло јадна поворка!… Овакве изјаве поданичке верности, то се такође зна, нису тражили ни везир ни Турци; ово је просто била једна гнусна кривотворина сарајевских трговаца, који су хтели да се нечим додворе везиру. Ето како се васпитавају деца! Учитеља је овде мало, а и спрема им је сасвим слаба. У Босну је долазило и образованијих људи, али се нису могли саживети са средином. Савремене или такозване револуционарне идеје овој су земљи потпуно стране.“[29]

За устанак је, у другој половини шездесетих година деветнаестог века, вели Жујовић, био расположенији српски народ у Херцеговини који је своје наде усмерио како ка Србији, тако и ка Црној Гори. Претеча српског социјализма препун је речи хвале за херцеговачке устанике који су се током шесте деценије деветнаестог века дизали на Турке сматрајући да они, без обзира на крајњи учинак и снагу имају велики значај за српску националну идеју.[30] Тако он у петроградском „Голосу“ број 239. из 1864. вели: „Турци не угњетавају само Херцеговце већ и Босанце, Старосрбе, Бугаре и друге. Турско угњетавање и варварство свуда једнако, па ипак изазива протесте само у Херцеговини.

То има своје разлоге. Ми мислимо да се они налазе, прво, у већој компактности хрецеговачког него, на пример, босанског, бугарског итд. народа, а ддруго, и то је оно чиме се првенствено објашњава последња буна у Херцеговини, у оном, са гледишта турског државног права, ненормалном положају херцеговачког народа, у коме се овај народ налази захваљујући херцеговачком и црногорском покрету од прерошле године.“[31]

Једини део српског народа који је према Жујовићу увек спреман на устанак живи у Црној Гори. Па ипак, овај народ, писао је Жујовић, не живи ни мало лако и изложен је двоструком притиску: спољашњем, од стране Турака и унутрашњем од стране самовољног кнеза Николе. Тако Жујовић вели:„Казати, на пример, да он није спреман на устанак, значило би казати чисту лаж, будући да он за други живот, осим онога у ратном табору, уопште и не зна. Али се зато с пуним правом може рећи да црногорски народ није ништа боље среће од своје браће, других Срба, а ево због чега: тај народ је и поред све своје независности од спољних непријатеља, обичан роб свога домаћег деспота, жртва са којом деспотове слуге и сам деспот чине све што се прохте његовим грубим, дивљим, ниским и необузданим жељама.

Да се Црногорац протера са своје, крвљу његових предака, његовог оца и браће, па чак и његовом сопственом обливене земље, и то на правди бога или било какве бесполсице; даље, да се тај исти Црногорац чак и стреља, опет за неку маленкост или због најобичније потврде, често без икакве расправе и суда; да се овај на бојном пољу непобедиви народ остави без игде ичега, и то из чисте самовоље – све је то сасвим уобичајено у Црној Гори. Неки кажу, а изгледа да су то тврдили и преко штампе, да су ове појаве закон живота у ртном табору. Али тај табор не постоји годину, ни две, ни десет, већ – више од четири стотине година..“[32]

Јаловом стању у којем се налазе Бугари и Срби ван Србије, одговара и пасивност кнежевине за коју Жујовић криви српски политички врх којем, како вели, балканска ослободилачка политика служи само за поткусуривање, на исти начин на који Русија третира питање свесловенске слободе.

Отуда, Жујовић се у својим радовима са правом пита шта заправо јесу Јужни Словени и одговара: „глупи роб турских и својих деспота“[33] чији пут до ослобођења води кроз унутрашње реформе и коначно спајање националног и социјалног у свебалканској ослободилачкој акцији.

Римокатолицизам као оруђе Беча

Као главног српског спољнополитичког непријатеља Жујовић, према речима које је у предлогу његовим „Сабраним списима“ забележио Младен Вукомановић, истиче Турску, а потом и Аустрију која ће, сматрао је он, настојати да у сваком за њу погодном моменту отме од Срба и Јужних Словена њихову земљу. Сходно томе, у погледу практичног деловања, Жујовић истиче да је већа успешност загарантована националној акцији усмереној ка Турској која, у односу на Аустрију већ почиње да пропада и полако се повчачи са својих вековних позиција.

За разлику од Турске бечка империја је, напомиње то у својим списима Жујовић, у благој експанзији, а њени апетити усмерени су превасходно на српске просторе: Босну и Херцеговину пре свих. Тако Жујовић 1865. године бележи следеће: „На прагу Србије стоји незасити словенски Јуда, како се оштроумно изразио озлојеђени песник српски г. Ненадовић, тј. Аустрија. Тај фанатистички шпекулант на рачун Словена баш и жели да тури у свој џеп бедну кнежевину српску. Другом приликом он констатује: „Да Аустрија рачуна на Босну, Херцеговину и Албанију, давно је познато. Ја само не знам да ли она рачуна на то да завлада Србијом.“[34]

Као посебно перфидно оруђе у ширењу своје државотворне мисли, писао је Жујовић у тексту „Унијатство у Херцеговини“ објављеног у „Духу христианина“ у Петрограду 1862. године, Беч користи римокатолицизам, тачније унијаћење којим од српског православног становништва западно од Дрине (а посебно у Херцеговини), ствара своје верне послушнике.

Овим текстом у којем, прецизно и без задршке као готово ниједан Србин свога доба говори о прозелитизму католичке цркве на делу српског етничког простора, Жујовиоћ не само да је дао свој допринос одговарању на питање које мучи и нашу генерацију, него је још једном доказао своју оданост националној идеји.

Своје разматрање Жујовић започиње сликањем историјских прилика у којима се српски народ његовог доба налазио. У томе, он не завборавља да спомене ни Косовску битку након које су Срби, сматра он изгубили не само своју државу него и цркву, што је стварало могућности за деловање римокатоличког клера на рубним српским подручјима која су се налазила у суседству папине цркве.

Посебно тешки дани по Србе, пише Жујовић дошли су након турског освајања Босне и Херцеговине, када су сви српски простори ушли у састав исламске империје, а ништа боље није било ни када се на политичкој сцени појавила злокобна Аустрија од које су, макар у прво време, Срби тражили подршку и заштиту, ратујући на њеној страни широм Европе.

Оно што је у тим данима очувало српски народ и што до данас јасно дефинише границе српског етнинчког простора, по Жујовићу су православна вера и српски народни језик који су чинили да се и расточени народ ипак одржи на окупу и да „и Бошњак и Херцеговац и Србин и Црногорац сматрају један другог рођеним братом, сматрају себе једним народом, једним племеном:“[35]

Говорећи о значају „српске вере“[36] за опстанак српског народа под Турцима, Жујовић вели: „И поред свих ужаса који су сналазили овај народ од времена од када је био покорен од Турка, вера и име његово не само да нису пропали – напротив, уколико је јарам турског ропства био Србима тежи, утолико је непоколебљивија била њихова приврженост вери, и утолико им је драже бивало њихово српско име. И више од тога: што је српској народности претила већа опасност да коначно нестане и остане, ваљда, само на страницама историје, то су се у српској свести стално све више подупирали вера и име, па је најзаддошло до тога да су се оба ова појма слила у једно, тако да ако данас Турчин или ма ко то био запити Србина: „Ко си ти?“ – овај одговара „Хришћанин“.

Тако су називи Србин и хришћанин постали у српској свести једно. ко је ушао у суштину ове интересантне појаве, не може а да се не сети речи најбољег руског путника „по јужнословенским земљама“ г- Хилфердинга. „Православна црква се већ 400 година међу Србима у Турској држи и она ће се међу њима још дуго држати само својом унутрашњом снагом и својом повезаношћу са народом, њена сила је несавладива…“ Узалуд је муслиманство безброј пута јуришало на тај неосвојиви бедем. Оно је додуше, успело да унесе неку своју примесу у српски језик, да поколеба неке обичаје, да Србе једне области донекле одвоји од Србна друге, али вера је остала неприкосновена.“[37]

О „унутрашњој снази“ и „повезаности“ српске цркве и народа, Жујовић пак вели следеће: „Многобројни манастири које су основали пређашњи српски владари били су једина места где се окупљао народ да оплакује своју судбину и нађе утехе својим јадима.Они су то осећање народности још више учвршћивали тиме што су богослужење на матерњем и народу тога времена потпуно разумљивом словенском језику одржавали. Осим тога, при манастирима су једино и одржавана нека училишта у којима су се обучавали они који су се хтели посветити свештеничком звању.

Уосталом, патријарси су у свему делили горку судбину свог народа и трудили се да је олакшају колико је то било у њиховој моћи. Они су познатије Турке подмићивали, угошћавали и молили, само да би свој бедни народ спасли од угњетавања. Стога није ни чудно што је народ показивао већу приврженост вери тамо где је било више манастира. У данашњој кнежевини, у Херцеговини и Црној Гори било је више манастира него, на пример, у Босни; седиште патријарха било је у Старој Србији, па је у тим крајевима и било много мање оних који су се отпадили од своје вере него у Босни.“[38]

Након представљања значаја православља за опстанак српског народа у периоду бездржавља, Жујовић прелази на описивање деловања римокатоличког клера и посебно језуита за које истиче да су у католичењу Срба показали бољу вештину него муслимани којима је, због приличних разлика између двају религија и језика на којима се Богу молило, превођење православних у Мухамедову веру ишло много теже.

„Језуитска политика је“, пише тако Жујовић, „сувише лукава да јој народ не би подлегао и за православље нарочито опасна због тога што је усмерена на најслабије и најпотлаченије српске земље – Босну и Херцеговину. На томе да се католичанство прошири у овим злосрећним српским земљама ради се са свом језуитском лукавошћу и упорношћу. Језуити тамошњем бедном становништву говоре да је разлика између католичанства и православља сасвим незнатна, да треба само признати св. оца папу за епископа над епископима, и то је све, а обећавају повластице какве данас православци не уживају ни у једној српској земљи.

Непосредни покровитељ србо-католика је св. отац папа, они се налазе под заштитом католичких владара: због тога су њихово имање, а утолико пре и живот заштићени од неограничене турске самовоље. Православац је друго: њему Турчин може у свако доба некажњено одузети све што има: жену, децу имање, па и сам живот. Како онда да истрају у вери, нарочито они који су слабији?“[39]

Мењајући своју веру, србо-католици и србо-унијати, писао је Жујовић, одбацивали су све што их је везивало за национални идентитет. За своје ново име, ови нововерци бирали су, са правом истиче Жујовић, своја регионална имена, па су тако од Срба постајали „Бошњаци“, „Славонци“ или било шта друго. Овај правац пратиле су и промене на нивоу језика који је добијао разна имена, све са циљем да се из употребе потисне српско име. У ширењу римокатолицизма на српском праволсавном тлу, папски клир се, пише Жујовић, ослања пре свега на саме Србе и управо то је разлог због којег се покрштавање лакше спроводи. За разлику од у Риму школованог клира, нововерци који за папин грош покрштавају православне по Босни и Херцеговини су људи из народа који познају свакодневни живот српског народа у овим српским покрајинама.

Говорећи о преспективама Босне и Херцеговине, Жујовић истиче да ће, ако се Србима у овим покрајинама не помогне ситуација постати све тежа, до коначног претапања православних Срба у римокатолике. У томе он види посебну улогу Русије коју Срби осећају као своју и која, ако се на то реши, може дати велики допринос одбрани православља од напада из Рима и Истанбула. „Може ли се сада поуздано рећи да ће у свом садашњем неподношљиво тешкомположају народ Херцеговине сачувати своју веру и своју народност макар и неколико година? Ако тај народ не добије ниоткуд помоћи, постоји озбиљнабојазан да ће ускоро наступити моменат када ће попут других словенских земаља, на пример Корушке, Штајерске и Крањске и Херцеговина бити поргутана од католицизма. Не гледа узалуд бечки кабинет да се докопа Босне нитион узалуд гледа и на друге јужнословенске земље као на будуће добро католицизма и своје немачке цивилизације.

Положај Словена је безизлазан: моралне силе, које су досад удруживале све Словене у једну породицу, почињу да слабе и њима је неопгодно потребна помоћ! Херцеговини и Босни је та помоћ нарочито потребна; зато што је овде много јача него у другим земљама власт Турака, енергичније мере католичке пропаганде и најзад због погубног користољубља овдашњих трговаца, које има за последицу неподношљиво тежак положај сиромашног свештенства и народних учитеља. Незамисливо је шта све морају да трпе ти несрећници, који из свег срца желе добро своме народу! Међутим, свака чак и најмања помоћ од стране других словенских једноверних народа омогућила би херцеговачким Србима да се успешно одупру свим насртајима католизицма. Херцегвачки Словени, ако не свесно, а оно по неком унутрашњем осећању виде своје непријатеље у свим Немцима и имају неко посебно осећање према једноплеменом народу руском.“[40]

На жалост, апели претече српског социјализма нису наишли на плодно тло, па је већ у време његове преране смрти, уместо носилаца националне идеје Србијом ведрио и облачио Јосип Јурај Штросмајер, припадник цркве која је по српском етничком простору заједно са новом вером ширила и нови национални идентитет: србо-католички, илирски и на крају хрватски. Ову метаморфозу која још увек није завршена, српски народ платио је стотинама хиљада живота и великом заблудом званом: Југославија.

Слободом до јединства

Да би се Србија упустила у борбу за ослобођење и уједињење свог и других народа Балкана потребно је, сматра Жујовић у духу најбољих социјалиста, спровести унутрашње реформе које би ослободиле српске духове способне да национално дело доведу до краја. Тако Жујовић у писму пријатељу Кости Поповићу од 18. фебруара 1864, „категорички тврди да Србија може доћи до спољне слободе, односно до ослобођења и уједињења осталог дела српства, само посредством унутрашње слободе.Полазећи од става да српски народ мора доћи до слободе „посредством слободе“ Жујовић закључује да ће таква слобода „бити тврђа“ јер „ће тада они ући у тело и крв сваког одјелно узетог Србина и бити јасно сазнана сваком“.

Као први степен у остварењу такве унутрашње слободе, по његовом мишљењу, била би слобода штампе и Скупштина која би ограничила власт кнеза. Развијајући даље ову мисао, Жујовић је у „Петербурские ведомости“ од 24. септембра 1865. тражио немешање Европе у српске ствари и корените промене унутрашње политике у Србији, износећи конкретан предлог приоритетних политичких реформи. Готово пет година касније, маја 1869. Жујовић је ову мисао поновио и нешто прецизније конкретизовао: „Наше је начело највећа слобода какву само допуштају наше прилике. До такве слободе долази се слободом говора и договора, дакле, слободом штампе, слободом удруживања и слободом скупштине. Све те слободе ваља да ујамчи закон“.“[41]

Само посредством народних слобода, закључујуће Жујовић, Србија може дочекати своју слободу, јединство и независност.

[1] Жујовић. два: 140.

[2] Као бране како руском, тако и аустријском и сваком другом утицају на српску и свебалканску политику уопште.

[3] Жујовић: 307.

[4] Жујовић: 339.

[5]Међутим, политичке игре око кнеза Михајла, пише он у тексту „Припрема рата између Србије и Турске и нова завера против српског кнеза“ објављеном 1864. године у петроградском „Голосу“, учиниле су Србију слабом и неспремном, чиме је пропуштена прилика да се коначо дође до слободе.

Посматрајући делање кнеза Михајла, Жујовић 1866. године пише са надом да ће се Балкан, воћен вољом младог српског монарха подићи на оружје и коначно освојити своју слободу. Тако он вели: „С једне стране, прошлост југоисточних Словена, а с друге, карактер борби Срба из Кнежевине за слободу и њихово ослобођење, ратови Херцеговаца, Босанаа и Црногораца с Турцима, спремност Бугара да се стављају под српску заставу чим се они сукобе са Турцима, као што је доказано у 1862. години, сведоче да се на југоистоку приближио крај словенском ропству.“ Жујовић: 103.

[6] Жујовић. два: 471

[7]За коју вели да је логички наставак српске националне идеје, а да је чине омладинци који су „поверовали у нове идеје о човеку и у друштво с правима и обавезама“[7] Жујовић. два: 492.

[8]„Живојин Жујовић није се посебно теоријски бавио националним питањем. Актуелни догађаји, везани за питање српског ослобођења и уједињења, утицали су на то да и он, као напредни друштвени радник, о њима изнесе своје мишљење и предложи одговарајућа решења.. Залаже се за слободан и самосталан развитак сваке нације, осуђујући тежње за националним угњетавањем и поробљавањем. Перспективу сарадње међу нацијама види у остварењу максималне слободе, у њиховом унутрашњем развитку и оживотворењу напредних друштвених идеја.

Границу за очување слободе мањих нација види у њиховом међусобном повезивању и уској сарадњи. Зато се залагао за оживотворење балканске федерације у који би се могли укључити Мађари и Румуни. Таква федерација, по њему, треба да буде резултат споразума слободних равноправних балканских нација и да обезбеди њихов даљи слободни развитак. За потпуно решење нациналног питања балканских народа Жујовић везује и њихово социјалистичко ослобођење. Тек на тим основама могућ је њихов слободан развитак као равноправних нација и њихово чвршче повезивање у федерацију. Жујовић није до краја разрадио ову идеју, али је она била полазна тачка за погледе Светозара Марковића и осталих српских социјалиста у решавању сложеног националног питања на Балкану.“ Жујовић: 106-107.

Zujoovic

[9] Што ће се уосталом 1878. године потврдити као истина.

[10] У чему се, писао је Жујовић, није разликовала од Аустрије

[11] Живојин Жујовић, „Сабрани списи“, књига прва, Издавачко предузеће „Рад“ Београд, 1974. година. Стр. 101-102.

[12] Жујовић: 209-292.

[13] Жујовић: 209.

[14] Жујовић: 292.

[15] Што ће се у неку руку и остварити у време између два светска рата, када је, захваљујући напорима Кемала Ататурка, реформисана Турска успоставила пријатељске и прилично стабилне односе са Краљевином Југославијом.

[16] Жујовић, 103-104.

[17] Жујовић: 281-282.

[18] Према томе, као и у случају Марковића и српских социјалиста деветнаестог века уопште, питање јединства било је питање могућности, а не нужности, ма колико они радили да та могућност прерасте у извесност

Важно је овде истаћи да је, за разлику од Марковића који је по питању форме Балканске федерације остао недоречен, кретајући се од националних држава до самоуправа, Жујовић одређенији: било којој форми балканске наднационалне надградње, нужно мора да претходни стварање, на етничном принципу, уједињених националних држава које би, тек пошто реше своје есенцијално питање (тј. питање јединства) могле да ступају у равноправне савезе са својим суседима.

[19] Жујовић. два: 219-220

[20] Жујовић. два: 221.

[21] Жујовић. два: 232.

[22] Жујовић: 301.

[23] Жујовић. два:468.

[24] Жујовић. два: 402.

[25] Дакле, без вардарске Македоније, прим, аут.

[26] Жујовић. два:127-128.

[27] Стара Србија, писао је Жујовић и касније „насељена је претежно Србима православне вероисповести, мада је у њој и приличан број Турака, који тамо представљају аристократију. У историјском погледу, она је знаменита по томе што је на једној од њених равница, званој Косово поље, крајем четрнаестог века решена судбина српске независности. Од тада, па све до данас, ова земља није била ниједнога часа слободна. Довољно је подсетити да је она била освојена од Турака. Ти дивљи, плаховити и фанатични Азијати немају ништа заједничко са својим жртвама ни по пореклу, ни по језику, ни по религији, ни по било чему другом, а сама вера им налаже да „секу и газе сваког неверника“. Турчин, према томе, мора да буде варварин ако хоће да остане доследан својој вери, његова варварства су дакле ствар сасвим законита. Турчин се никада не прави да је хуманист, он чак нема ни појам о хуманости, нити уопште сме да га има. То горди јаничарски дух који се гнуша подлих цивилизованих околишања и који вам, уместо песме о хуманизму, пева ево какву песму: „Чуј неверниче, ја ћу ти бити господар, а теби ја сам бог наредио да ми будеш роб; ја ћу или бити твој господар и као господар живети или ме уопште неће бити!“А он никада не греши душу! Доказати ово није тешко, а не вреди ни доказивати; ако смо и ми решили да предочимо читаоцу неке чињенице које доказују да су Турци заиста варвари и да чине варварства, предочавамо их само због тога да би читалац могао да осети са каквом жестином и енергијом мора против турског варварства негодовати оно племе над којим се то варварство данас распрострло, да би осетио како је православно становништво Старе Србије морало доживљавати све оне ужасе којима је било изложено током неколико векова…“- Жујовић. два: 152-153.

[28] Жујовић. два: 128.

[29] Жујовић. два:129-130.

[30] Жујивић одлично сумира стање у Херцеговини у време устанка Луке Вукаловића и у тексту „Лука Вукаловић и херцеговачки устанак“ објављеном у „Санктпетербуршким ведомостима“ број 200 из 1865. године: „Пред очима Херцеговаца, Босанаца, Старосрба, Бугара и аустријских Срба стоје две шачице независне браће (у Србији и Црној Гори); они свакога дана и свакога часа могу свој положај да унапреде са положајем других Срба, пре свега, оних у Кнежевини, а то им, несумњиво још више отежава ропство. Али, ето одјекнуо је први пуцањ, уперен против тога ропства; срце Јужног Словена је задрхтало, народ је у недоумици, одјекнуо је други и трећи пуцањ – недоумица је почела да ишчезава; поново пуцањ, али сада са друге стране (устанак Црногораца) – недоумица је прошла и зачуо се глас: „У бој, у бој, кога слава бодри!“ (песма коју је саставио неко у Србији); ствар је постала јасна: почела је крвава игра. С једне стране су били Турци, а с друге Херцеговци.“Жујовић. два: 339-340.

[31] Жујовић. два: 193.

[32] Жујовић. два:131-132.

[33] Жујовић. два: 140.

[34] Жујовић: 105.

[35] Живојин Жујовић, „Сабрани списи“ књига друга, „Рад“ Београд, 1977. година, стр. 102..

[36] Већ овде видимо раскорак у односу на касније генерације социјалиста који, иако нису занемаривали питање вере, предност су радије давали задрузи, односно општини као економској и политичкој народној заједници.

[37] Жујовић. два:102- 103

[38] Жујовић. два: 105.

[39]Жујовић. два: 106-107-

[40] Жујовић. два: 121-122.

[41] Жујовић:104.

(Стево М. Лапчевић)

Ознаке: Живојин Жујовић, Нови српски социјализам, Светозар Марковић, Стево Лапчевић