Прочитај ми чланак
(Стојан Дрчелић)
Ово је трећи пут да нам је блог оборен, а у протекле три недеље имали смо још десетак неуспелих покушаја. Живимо у времену у коме је прихватљиво да се на насловним странама објављује полно општење са животињама, а док тужиоци ћуте, крљају се и обарају блогови.
Живимо у земљи у којој сарадник и пријатељ премијера Вучића у „Утиску недеље“ прича о томе како лобира за формирање Етичког државног комитета, а онда три минута касније горљиво објашњава да на све адресе које има шерује некакав зоопорно снимак и још нас убеђује на телевизији са националном фреквенцијом да ту бљувотину шаље и редакцијама, али ето не тера их да снимак објаве!
Србија је у слободном паду, нема ту ни падобрана, нема ту помоћи, падамо као камен, падамо тако дубоко да звекет ударца о дно нећемо ни чути. И сумњам да ће премијер моћи да нас убеди у то да иза обарања и нашег и осталих сајтова не стоје људи блиски СНС-у и њему лично. Немамо доказе, али смо сигурни. Они су. Само они делују као људи који ништа не умеју да саграде, већ само кадри да руше.
Џабе се муче, кад би нас лепо обавестили шта им смета, ако би рекли шта их жуља, сели бисмо лепо Меденица и ја па размотрили ситуацију. Може бити да бисмо уплашени и деморалисани одлучили да од сада пишемо само о цвећу и дрвећу. И писали бисмо радо о цвећу и дрвећу, писали бисмо и о најезди скакаваца код Куршумлије и лептирицама у ужичком крају, о борби с природом, размењивали летње рецепте, о како бисмо радо писали о дивној, умирујућој, доконој и у свакој врсти берићета и спокоја обећаној свакодневици.
Да нема оволико гладних, преплашених, обесправљених, да нема оволико болесних без права и пара за лечење, незапослених, оволико поплављених, незаштићених, да нема свих нас, писали бисмо свакако о градом покошеном цвећу и ишчупаном дрвећу. Обећавам, ево, и у име Михаила Меденице. Сад ћемо, само што нисмо, ето само да Београд на води стигне до прве етаже. Да наши авиони слете у Њујорк и да јавни дуг падне испод двадесет милијарди долара. И да се пацови врате у канализацију. Само толико и ћутаћемо.
