Прочитај ми чланак
Благоје Петровић (1922-2006, Глибаћи код Пљеваља) за време Другог светског рата био је припадник четничког покрета Драже Михаиловића.
Маја 1945. четничке снаге су се повлачиле ка западу пред налетом партизана.
Дошли су до данашње Аустрије где су их пресрели Енглези. Уверавајући их да је у Југославији дошла слобода, предали су их партизанима.
Велика већина њих је убијена одмах, на лицу места. Један од ретких преживелих је Благоје Петровић коме је рођак Грубан Зиндовић зубима прегризао кабал којим је овај био везан.
Петровић је 1986. написао дневник сећања на те немиле догађаје који преносимо у целости.
Трећи део
У том лутању дошо сам до неког шумског радилишта где је прије рата нешта рађено. Од тога сам кренуо даље али сам у свануће опет био ту. И следећи дан исто стање. Чују се камиони и пуцњи исто као и први дан.
“У Другом светском рату у борби Србије против Србије, страдала је – Србија!” (2)
Го сам и бос, ноћи студене, дани топли али понекад пада и киша. Стање очајно. У тој шуми сам био три дана. Једно вече пред ноћ сам изашо и видио једну кућу. Кад се помрачило пришо сам кући. У кући сам нашо једну жену и троје мале дјеце. Тражим нешта да једем и обучем, али она ништа не разумије. На крају дала ми је неких куваних кромпира без ичег другог. По свој прилици, нека огромна сиротиња. За обућу ништа. Видио сам на зиду на чивију објешену једну блузу и узо сам је. Али жене и дјеце стаде вриска и ја је бацим. Обуће нема никакве.
И тако сам луто једно петнаест дана. Не знам куд ћу. Чини ми се да се све претумбало, да Сунце изгријева са запада а залази на исток. Са храном сам се снабдево овако… дођем до неке куће која је на самку и куцам на прозор и тражим храну за десет људи усташа и кажем да не смију излазити. Они дадау нешто правдајући се да немају готова хљеба и слично, али за мене доста да проведем два до три дана.
И тако сам луто док једне ноћи није пала киша са сјевера. Ја го и бос. Негде око поноћи окрену снијег и нијесам мого више да издржим, но сам пришо у село. У једну шталу ушо сам и завуко се у сијено. Ту сам заспо. Кад сам се пробудио на вратима стоје три жене и зову ме да идем у кућу. И отишо сам у кућу. Донијели су ми да једем нешта, али отишли и обавијестили партизане.
Дошла су двојица и повела ме у команду мјеста. Ја сам мислио да ће ме гредом убити јер сам одаво праву слику. Био сам го и бос, рањен, али за рану нијесам смио да кажем и нису видјели. Али на руке јасно се видјело од оне жице што је усјекла. Они су приметили да ме стра, почели су да ме слободе и рекли ми да ја идем за њима. И тако смо дошли до команде мјеста. Нијесу ме уводили ни на какво саслушање ни питање, него по једном другом војнику пошаљу ме у затвор. Затвор је био близу железничке станице. У њему је било једно 50 људи. Сваки дан по једно 20-30 људи гоњено на рад на станицу. тамо нешта товаре или стоварају.
Мене нијесу гонили, виде што сам го и бос. За рану нијесам казиво никкоме. Али како ми се рана усмрдјела, то почну викати шта то смрди. један војник као болничар поче да води некуд на преглед оне који се жале да су болесни. једног дана се и ја јавим. Одведе нас код једног цивилног доктора и кад нас прегледа и видје мене рану каже болничару да ја морам да останем у болницу да лежим. И ту сам осто 15 дана у тој болници са цивилима Словенцима. Рану су ми очистили и почела је да замирује. Кад је прошло 15 дана дошо је један војник партизан и наредио ми да идем пред њим на станицу.
Ово мјесто се звало Шмарија. Одатле у воз и за Цеље. Поред Цеља у оном великом пољу налазиле су се неке зграде као неко пољопривредно добро. Код тих зграда било је најмање 10 хиљада заробљених усташа, бјелогардејаца словенских и Њемаца. Па су одма наредили да се одвоје усташе и Њемци. Ја сам се одма придружио њима. Одатле на железничку станицу и у вагоне затворене и правац за Птуј на Драви. У Птују одма на рад.
Мене су одредили са једном групом Њемаца и усташа да расплићемо неку жицу око бункера код једног моста. Једна група је отишла на једну, друга на другу страну. И тек што смо почели радити, код оне друге групе наста прасак. Они су нагазили на мине које су биле закопане тако да ниједан не оста жив. Разнесе их све. Онда су нас вратили натраг и опет Хрвате на воз и гони за Хрвацку, правац за Осијек. Са њима сам поша и ја.
У Осијеку није било лоше, давали су и хране. Били смо на једно поље поред Осијека. Једног дана видим групу људи, једно осам, ђе се нешта расправља са једним партизанским официром. Говоре да су они Срби и да су били у партизане, да су их усташе заробиле и да неће са усташама више. И ја се придружим њима. Звали су се: Пријић Свето од Цетиња, Ашанин Горчин од Шеховића, Табаковић Петар и Гњато Ђорђе од Билеће, Томичић Миле од Невесиња и Фрањо Корпар из Словеније, рудар. И тако ми се одвојимо и одмакнемо од усташа. После два-три дана прећерали су нас у Славонску Пожегу. Ту је био опасан логор у жици и усташе угоне у логор, али ми нећемо него се бранимо. И тако један официр нас поведе и уведе нас у касарну и приме нас у војску, с тим да провјере да ли смо говорили истину.
И тако смо постали војници. Војску сам ослужио и дошо кући. У војсци није било лоше, али код куће цијело вријеме и до данас за комунисте сам био само четник и ништа друго…
1945. године маја мјесеца нашао сам се у Словенији пошто сам припадао покрету Драже Михаиловића. И ево шта сам доживио…
К Р А Ј
(Србин.инфо – Драган Кулашевић)
