Прочитај ми чланак
Легенда каже (а треба проверити по историјским архивима) да је цар Виљем 1915. понудио суседним земљама да нападну Србију. Заузврат добиће делове наших територија. Румунија и Албанија остале су неутралне, Бугарска је једва дочекала, а грчки председник Венизелос одговорио је лаконски: „Ваше величанство. Ми смо превише мали за тако велику подлост.”
Сетих се Венизелоса кад је Црна Гора пожурила да призна неодржаву Косово, а сад још и санкције Русији. По оној јакобинској: „Буди ми брат, или ћу те убити“.Русија се није нешто посебно наљутила, има ваљда преча посла са Украјином. А нису ни ови моји на извесног доцента који нам преко Утиска недеље открива: „Србија је три пута у XX веку окупирала Косово“. У међувремену доцент је докторирао, ено га сад седи у Скупштини као народни посланик, забринут за моју земљу. Сад слушам да и Србију притискају како треба да усклади спољну политику са Европском унијом.
Па још није испарио уранијум којим сте нас пошкропили за 300 година, загадили сте и земљу и воду, и сад још тражите да загадимо и односе са Русијом. Ви сте нас свесно тровали и сад треба да нам одређујете и лекове и пријатеље.
Млађе Русе да подсетим: у Другом светском рату на Источном фронту било је Хрвата, Бугара, Мађара, Румуна, муслимана из Босне, али ни један Србин – чак ни Србин фашиста.
А млађе Србе да подсетим: да није било руског цара и његовог ултиматума савезницима, за превоз војника и цивила из Валоне на Крф, можда бисмо данас били националне групације по суседним земљама.
А непроцењиву материјалну помоћ можда би враћали и наши праунуци – прочитајте књигу професора Петровића Српско-руски финансијски односи у Првом светском рату,па телеграме Пашића посланику Спалајковићу: „Мене је већ срамота да тражим, иди ти код Сазонова.”
Ето зашто је исти посланик вероватно једини у свету пљунуо Лењина, кад је овај нешто ружно причао о цару Николају.
Треба строго разликовати у Срба русофилију од совјетофилије. Бориса Спаског, експрвака света у шаху, шест година Совјети нису пуштали да игра на традиционалним мечевима СССР–Југославија – „због појачане словенофилије”, а на турнирима ни случајно. Играли смо меч репрезентација у Лењинграду 1964. Вођа пута Душан Меденица замолио ме је да му будем преводилац у Шаховској федерацији због позива за велемајсторе који би требало да учествују на Турниру ослобођења крајем године. Отишли смо у Централни дом, а састав у федерацији је био јеврејски: Абрамов, Јудович, Белин… Сви су они добро знали налог Спорткомитета да Спаски не игра по словенским земљама. Дали су велики списак велемајстора да а ла карт Душан Меденица бира.
– Нама је свеједно. Кога год ви пошаљете, биће нам драго – рекао је.
Наравно,на том списку није било Спаског. Једина учесница у тим разговорима из совјетске федерације била је генерални секретар Вера Тихомирова. Када смо излазили, тихо јој дошапнух:
– Водите рачуна да су осим Јевреја и Руси ослобађали Београд.
То је стигло докле је требало да стигне. Тако је Спаски први пут учествовао на турниру у Југославији и глатко победио на Турниру ослобођења Београда 1964.
Никола Пашић је тестаментом 1926. оставио у сефу Народне банке милион и шестстохиљада тадашњих долара да се у Београду подигне велелепни споменик спасиоцу Србије, руском цару Николају.
Та средства нису утрошена, преживела су немачке окупаторе, али нису комунистичке ослободиоце. „Неко је 1946. узео тај новац и ми немамо никакву материјалну обавезу, само моралну“, рече тадашњи гувернер и остаде жив. Од када се то банкари баве моралним обавезама? Него, извадите тај новац из оних сефова којејош не отварате због стида, и пронађите место покрај споменика Захвалности Француској, за још један споменик захвалности ономе који нам је био први и прави спасилац. Јер да није било њега ни Француска не би имала коме да помаже. Бар за стогодишњицу Првог светског рата.
(Политика – Милунка Лазаревић)
