Прочитај ми чланак

НЕНАД КЕЦМАНОВИЋ: Американци мењају став према Додику?

0

milorad-dodik-1

„Спремни смо на дијалог и са Додиком”, изјавио је ономад Хојт Брајан Ји, заменик државног секретара САД за Европу и Евроазију, у интервјуу за „Аваз” (23. мај) и изазвао колико разочарање у Сарајеву, толико и збуњеност у Бањалуци. Зашто? Зато што је још крајем претпрошле године претходник на истој високој позицији у Стејт департменту Филип Рикер прогласио амерички бојкот председника Републике Српске.

Бошњаци су, наравно, обесхрабрени у својим већ скоро дводеценијским ишчекивањима да Американци у БиХ наметну ревизију Дејтонског устава, развласте ентитете и обрачунају се са Додиком као персонификацијом самосвојне Републике Српске. То им је, бар што се тиче омраженог лидера Републике Српске, изгледало надохват руке откако су представници САД приликом посета Бањалуци почели систематски да заобилазе председника РС. Додик је Рикеру, истина, узвратио да „ни сам није уживао у сусретима са њим и да га је на то само обавезивала функција”, али амерички званичници су од тада посећивали искључиво премијерку Жељку Цвијановић и спикера парламента Игора Радојичића.

Зашто се став Стејт департмента према председнику РС посе годину и по дана изненада променио? Он сам, сасвим сигурно, ничим није томе допринео. Не само да није променио реторику равноправног партнеракоја представнике суперсиле већ годинама иритира, него је заоштрио питање опстанка БиХ, референдума о осамостаљењу РС, запостављања Хрвата у Федерацији, а подржао је Русе у сиријској, кримској и украјинској кризи.

Nenad-Kecmanović
О АУТОРУ

Ненад Кецмановић је српски политолог, политички аналитичар, социолог, доктор и професор политичких наука, публициста, те члан Сената Републике Српске.

Тешко је поверовати у промену, без обзира на то што Додик брани Дејтонски споразум одлучније од других националних лидера у БиХ и што је заменик америчког амбасадора у Сарајеву Николас Хил још пре неколико месеци изненадио изјавом да САД остају доследне том споразуму. Американци су већ признањем БиХ 1991. заузели бошњачку страну у сукобу и тешко ће је променити све док у Стејт департменту седе кадрови Мадлен Олбрајт и Хилари Клинтон које су водиле кампању за бомбардовање српских положаја у БиХ. А председничком кандидатуром ове последње, њихова политика доказивања да су Срби и заслужили бомбардовање добиће нови полет.

Било би логично да на промену утичу и сондаже јавног мњења у Српској које показују да на актуелног председника ваља рачунати и након јесењих избора. На то чак упућују речи које је изговорио Хојт Ји:

„До сада нисмо имали много контаката са Додиком, али се надамо да ће у будућности то бити могуће на основу узајамног поверења и поштовања.“

Али, избори су још далеко, а рушење Додика није само легитиман циљ удружене опозиције у РС, него и илегални заједнички пројекат западних амбасада у Сарајеву, бошњачког политичког естаблишмента и цивилног сектора у БиХ. Могуће је и да су амерички експерти за смену неподобних лидера напокон схватили да после кампање НАТО на Српску и Србију те сецесије КиМ, негативан став САД према кандидату на српским изборима доноси знатан проценат гласова.

Највероватније да се заокрет Стејт департмента према председнику РС може објаснити и новим односима у ширем међународном контексту. Док посвађане САД,  Русија и подељена ЕУ грозничаво траже формулу за Украјину, а њима гравитирајуће земље баланс лојалности између више страна,  Додик је у украјинској кризи препознао многе аналогије са српским искуствима од почетка деведесетих наовамо и заузео јасан став.

Почетком маја за „Политику“ амбасадор у највеће земље на свету  изразио је захвалност на подршци мањој половини мале земље и њеном лидеру. Боцан-Харченко је уз то критиковао западне партнере због двоструких стандарда у БиХ, непринципијелног односу према Српској и неоснованих напада на Додика. А крајем маја, помоћник заменика америчког државног секретара Ји вели: „Русија је играла позитивну и важну улогу у БиХ… Били смо задовољни и политика Русије била је добра за БиХ… Разлике су само у детаљима … Ми желимо имати нормални радни однос са свима, укључујући и Додика”…

Овај заокрет на споредном, српско-босанском колосеку не треба разумети само као резултат успона руске и опадање америчке моћи. Ради се и о традиционалном прагматизму и виталности америчке нације која се прилагођава наступајућем мултиполарном свету у коме више неће моћи да прекраја планету искључиво према сопственој вољи и интересима. Изрека лорда Актона да свака моћ квари а апсолутна моћ апсолутно квари очигледно се не односи само на људе него и државе и међународне односе. А онда ваљда важи и обрнуто: са губитком статуса једине суперсиле Америка ће бити боља и вратиће свој некадашњи углед у свету.

Ако поруку Боцан-Харченку и Додику коју је упутио Хојт Јисхватимо као сигнал да ће САД убудуће више уважавати интересе Русије на Балкану и Српске у БиХ, онда би се „прекодрински Срби“, што опредељењем своје политичке елите и вољом народа, што стицајем спољних фактора,  ускоро можда могла наћи у повољнијем положају него до сада. Ако је Путин прошлог петка (23.5), дан после потписивања споразума са Си Ђинпингом (21–22. 5), примио Додика, онда ваљда то нешто значи не само за Српску и њеног председника него и за остале, њима наклоњене као и ненаклоњене, велике као и мале.

(Политика)