У просторијама Српске напредне странке последњих година појављују се разни примерци људске врсте ради учлањења, тако да шармантној секретарици није био чудан ни примерак са репетираним пиштољем који је тог јутра бануо на главна врата и затражио пријем. „Пријем! Нема проблема“ – рутински му је додала приступницу и наставила да лакира нокте у боје логоа СНС, убеђена да безрезервну подршку реформама коначно почињу да дају и ловци.

– Госпођо, мени је потребан доктор! – уздахнуо је новопридошли.

– Доктор! Дошли сте на право место – рекла је секретарица и подигла слушалицу: „Хало, Нешо! Где си? Ајд скочи до странке, дошао овде један наш нови члан, ловац, потребан му је доктор. Ајде дођи љубим те, знаш колико ловаца има у Србији, да их испоштујемо“ – прекинула је везу и обратила се госту: „Седите тамо, примиће вас доктор Небојша Стефановић“.

– Је л’ вама да предам књижицу? – питао је гост.

– Не, не, партијску књижицу добићете седам дана по предаји приступнице. А кажите ми молим вас, занима ме, зашто сте дошли баш код нас? – била је знатижељна секретарица у доколици.

– Видите, ноћима не спавам…

– Сјајно! – ускликнула је секретарица: „Ни наш председник ноћима не спава. Такви људи нам требају. Нема спавања док трају реформе“.

– Онда, знате, имам утисак да ме сви прогањају. Баш сви.

– Прогањају вас! Дивно! И председника сви прогањају, али не да се он, не дајте се ни ви! Није то ништа за једног храброг напредњака. Нека прогањају, прогањаћемо и ми њих.

– Онда, знате, привиђа ми се црно дете!

– Црно дете! То је Пајтић! И нас све прогања, није то ништа, средићемо га ми заједничким снагама. Ђубре једно жуто!

– Не знам како се зове црно дете, али је стварно страшно, онако зифт црно, уопште није жуто…

– Ма не брините, није он природно црн. Он се кварцује, знате. Да изгледа страшније. Али не може он уплашити српске напредњаке ни да се офарба у сиво…

– Пријатељи ме избегавају… Сви ме избегавају…

– Па шта ако вас избегавају! Па и нашег председника су сви годинама избегавали, а видите сад. Стоје у реду само да га не избегну! Колико видим, господине, ви сте профил правог српског напредњака. И чуди ме да раније већ нисте дошли код нас.

– А не, био сам ја раније код вас, лежао сам седам дана…

– Лежали сте!? Аааа, мислите оно на стиропору кад смо сви лежали? Е па, драго ми је, ви сте, значи, првоборац напредњак. Свака част! Видела сам ја одмах по вама да сте наш.

Утом је на врата ушао Небојша. „Ево га доктор Стефановић, примиће вас у својој канцеларији. Изволите“ – љубазно је госта усмерила секретарица у ходник крај Вучићевог постера у натприродној величини.

После сат времена, пузећи, до секретаричиног стола стигао је доктор Стефановић.

– Јууу, Нешо, шта радиш то? – тргла се секретарица.

– Је ли, јеси ти, бре, нормална! Па ово је неки фију, фију! Умало ме није ликвидирао. Брзо зови Златибора да га возе у „Лазу“ – рекао је др Стефановић.

– Ког Златибора? Мислиш Космајца?

– Ма ког бре Космајца? Космај јесте планина ко и Златибор, само је Космај код Сопота, а Златибор је код Ужица! Ти, дакле зови, Златибора Лончара да овог што пре возе – наредио је др Стефановић.

– Фију, фију! Боже! А мени је деловао као прави напредњак, мислила сам да ће догурати далеко – тешила се секретарица напредњака.

Убрзо је стигло санитетско возило. Незвани гост је седео унутра збуњен, ни њему није било јасно како је толико омашио „локацију“. Мада је био узбуђен открићем: од СНС до „Лазе“ пут је веома кратак. Стиже се за 10 минута. Под ротационим светлима за само седам.

 

Драгољуб Петровић

(Данас)

Ознаке: Београд, Драгољуб Петровић, просторије, СНС, хумор