Прочитај ми чланак
Некада смо Немцима продавали технику, Русима одећу и обућу, док су Ирачани и Либијци ценили и одлично плаћали нашу радну снагу. Данас је ситуација потпуно другачија, па су међу земљама у које највише извозимо Босна и Херцеговина, Црна Гора, Хрватска и Словенија. Године ратова, блокада и остале кризне ситуације „одродиле“ су нас од некадашњих купаца, који се сада снабдевају на другим тржиштима, док ми нашу робу продајемо углавном у комшилуку.
Економисти сматрају да бисмо тешко могли да се вратимо на стара тржишта, јер имамо нове конкуренте са Далеког истока, пре свега из Кине, а други разлог је што смо изгубили сопствену индустрију, тако да више немамо ни шта да понудимо.
Љубодраг Савић, професор на Економском факултету у Београду, подсећа да је тржиште Совјетског Савеза раније било веома атрактивно за нас, а да данас не можемо да испоштујемо ни очекивани квалитет ни количину робе коју Русија купује на светској пијаци.
– Тржиште се значајно променило. СССР је био затворен и наши су могли да продају и робу која није била врхунског квалитета, али Руси више нису спремни да купују такве производе – објашњава Савић. – Нови купци очекују робу у бољем паковању. Иако се извоз на ово тржиште полако опоравља, то није ни близу очекиваног, јер данас мало тога можемо да понудимо. Имамо Споразум о бесцаринској трговини, који нам пружа велике могућности, али их ми не користимо. Пре свега јер је индустрија пропала и немамо шта да продамо.
Професор напомиње да постоји шанса да се ситуација окрене у нашу корист, али да држава мора да помогне пољопривреди и индустрији.
ИЗВОЗ 2013.
* Италија 2,2 милијарде долара
* Немачка 1,6 милијарди долара
* БиХ 1,1 милијарда долара
* Русија 979 милиона долара * Црна Гора 769 милиона долара
– Ако продајете бојлере и нико не жели да их купи, стајаће вам у магацину и чекати, али воће и поврће брзо пропадају и морате их пласирати пре него што иструле – напомиње професор. – Да бисмо искористили нове шансе неопходно је да држава јаким аграрним буџетом пружи подршку произвођачима. Тако да се пољопривредници не морају сезонски прилагођавати. Они не могу само за једну годину да планирају, већ морају знати, када неку културу засаде, шта могу да очекују у наредних пет година. Гарант за то може да буде само држава.
Наш саговорник напомиње и да смо традиционално били „јаки“ и конкурентни са сектором грађевинских услуга, али приходи од извоза услуга значајно су смањени.
– То су били договори на нивоу влада, а сада је све препуштено тржишној стихији – каже Љубодраг Савић. – Ми у тој утакмици не можемо победити, јер се такмичимо са Кинезима – „противником“ који тим земљама нуди кредите, купује опрему и нуди јефтинију и бројнију радну снагу.
Виктор Кобјерски, секретар Удружења за грађевинарство и индустрију грађевинских материјала и стамбену привреду у Привредној комори Србије, истиче да је наша земља била једна од најтраженијих сила у грађевинарству.
– Могли смо да добијемо сваки посао, а градили смо бране, путеве, далеководе, болнице, школе и стамбене зграде широм света – набраја Кобјерски. – Направили смо кључну грешку када смо грађевину маргинализовали и фирме су пропадале. Криза у грађевинској индустрији је после 1980. године утицала на пад друштвеног производа, тако да је он 1990. године био за 40 одсто мањи него деценију пре. Ипак, Кобјерски сматра да наши грађевинци и даље уживају углед у свету.
ТРАКТОРИ И ОРУЖЈЕ
Осамдесетих година је значајан део извоза чинила и продаја оружја, опреме и резервних делова у Ирак – подсећа професор Љубодраг Савић. – Тракторе, комбајне и машине смо извозили у афричке земље. Они нису били последња реч технике, али су били јефтинији од конкуренције, нису се много кварили и били су једноставни за одржавање. У Египат смо продавали „заставу 128“ и тамо смо извезли око 40.000 возила…
(Вечерње новости)
