Влада је у полузваничном гласилу „Цетињском вјеснику“ издала саопштење о случају који се десио у Колашину и обавестила јавност да је формиран преки војни суд на челу са војводом Михаилом Вучинићем, иначе оданим човеком двора. Он је добио инструкције да се истрага води само у племенима Васојевићи, Братоножићи и Кучи.

Пошто се влада више није оглашавала, у домаћој и страној штампи појавиле су се разне спекулације. Бечки листови су писали да је у Црној Гори избила револуција и да се на њеном челу налази престолонаследник Данило. Убрзо су нагађања престала, јер је 13. октобра 1909. године у Колашину почело суђење. Пред судско веће су изведена 103 осумњичена лица. Процес је био тајан, и на њега нису пуштани ни домаћи ни страни новинари, а публика у судници је била одабрана. У јавност је ипак процурила информација да је цело суђење усмерено да се докаже да иза случаја у Колашину стоје српске власти и политички кругови из Београда.

После месец дана суђења, изречена је пресуда: на смрт је осуђено 11 лица од којих се само пет налазило у рукама власти; 51 лице је добило временске казне, док је њих 33 ослобођено. Над петорицом осуђених на смрт, међу којима је био и Ђиновић, егзекуција је извршена 15 дана после изрицања пресуде. Многи су ту журбу протумачили као настојање режима да спречи евентуалне интервенције из иностранства у корист осуђених.

Изречена пресуда над тако великим бројем људи, а нарочито стрељање петорице, изазвали су неочекивано жестоку буру у домаћој и светској јавности. Узбудили су се и политички кругови у Србији и оним деловима Аустроугарске где је живео наш народ. Црногорска влада је била изненађена и збуњена чињеницом да међу партијама у Србији које су најоштрије реаговале нису биле провладине странке, што се могло очекивати, него опозиционе партије, међу њима и Српска социјалистичка странка. Њен вођа Димитрије Туцовић, који је из принципијелних разлога често подржавао црногорски режим у сукобу са неким србијанским политичарима, овога пута је тако оштро напао владу и двор на Цетињу да је то многе изненадило.

На митингу у Београду на којем се окупило мноштво света, Туцовић је рекао да и „радништво и слободни грађани Београда морају осудити политички злочин, којим се један у крви иструлели режим на Цетињу мисли да одржи и даље на несрећи сиромашне Црне Горе. Стрељање петорице опозиционара у Колашину је најординарније политичко убиство“. Али вођа социјалиста је, истовремено, оптужио и српску владу што није предузела ништа да спречи извршење смртних пресуда. 

„ОПАСНИ“ ЕМИГРАНТИ

Аустроугарски посланик у Београду барон Јанош Форгач обавештава министра Ерентала да је у Београду, у Стишкој улици бр. 17, одржан састанак црногорских емиграната, међу којима су били Иво Павићевић, Симо Шобајић, Марко Даковић и други, на коме је одлучено да се убије књаз Никола. Форгач сугерише Еренталу да се ова информација „дискретно саопшти црногорском књазу или да се неупадљиво достави штампи“.

Тих дана док су кључале емоције и изражавао се бунт против црногорских власти, одржан је у старој згради Коларчевог универзитета скуп студената са свих београдских факултета. То је био, како кажу хроничари, најмасовнији митинг београдских академаца који је до тада одржан у српској престоници. Говорио је, између осталих, и студент Живко Топаловић, потоњи истакнути лидер Социјал-демократске партије.

Званични орган Туцовићеве Социјалистичке партије „Радничке новине“, у броју од 4. децембра 1909. године, оштро су напале црногорски режим, истичући да „ситуација у Колашину изазива најдубљу језу, грозоту и гнушање. Цео свет ће сада упутити свој строги поглед на крволочне цетињске касапе“.

И остали београдски листови су писали у сличном тону. „Политика“ је констатовала да је колашинска афера „нанела велику штету Црној Гори“, а „Словенски југ“ је истакао да је у Црној Гори „цео народ незадовољан“, и да се такво стање „не може поправити стрељањем незадовољника“.

Црногорска штампа, не упуштајући се у узроке и последице колашинског случаја, за све недаће у Црној Гори окривила је београдске листове и нарочито „Политику“. У томе је предњачио „Цетињски вјесник“, који је пребацивао београдској штампи да „пошто је у Србији све упропастила, жели да упропасти и Црну Гору, настојећи да јој убије углед, разори њену снагу и њен живот и да је на тај начин онемогући да диже потлачено Српство на оружје и борбу“. Оптуживана је и српска влада зато „што није спријечила демонстрације у Београду“.

Исти лист је донео и један увредљиви чланак на рачун председника владе Николе Пашића:

„Покојни Ђиновић (мисли се на стрељаног официра) био је и прошао. Он је, нажалост, своју издајничку душу испустио пред куршумима црногорских пушака, мјесто да је био објешен за личину, док Никола Пашић још живи, глади своју дугу браду и смјешка се резултату своје назови социјалистичке демонстрације противу Црне Горе. Ви сте, господине Пашићу, велики интригант. Ви сте подли убица“.

Нездраву политичку атмосферу у Београду и Цетињу коју је изазвала и подгревала штампа, размењујући оптужбе, вешто је користила аустроугарска дипломатија и обавештајна служба, којима је главни циљ био да изазову отворен сукоб између српске и црногорске владе, као и да затрују односе у српском народу.

Тако је аустроугарски посланик на Цетињу Владимир фон Гизл (исти онај Гизл који је као аустроугарски посланик у Београду предао српској влади познати ултиматум, пред објаву рата 1914), упутио 21. фебруара 1910. године поверељиву депешу свом министру Алојзу фон Еренталу, којом га је обавестио да се на црногорског владара Николу спрема атентат, да ће он бити извршен у априлу исте године, а да су наручиоци убиства српски краљ Петар I, председник владе Пашић и министар финансија Стојан Протић.

(Вечерње новости)

Ознаке: Димитрије Туцовић, Колашин, Секула Дрљевић, Црна Гора