Прочитај ми чланак
‘Село’ је у енглеском језику господски појам.
Аспирација, не перспирација, одсуство сваког знојења изузев лаког напора око обрезивања ружа или расађивања гладиола. Село у Енглеској није њива него башта са цвећем (ретко и са воћем, као у Француској) и прескупе куће из шеснаестог и седамнаестог века, са којих преливају дебели слапови трске изнад загарављених масивних греда које шпартају ниске плафоне и неравне зидове. Прављене за мање људе, одгајане на мање концентрованој храни, старе енглеске сеоске куће несвесно терају своје садашње имућне власнике да их поштују: сви у њима све време иду полусагнути.
Сеоске улице нису блатњави шорови осути чиревима оштрог камења који трескају кола толико да се возачу или кочијашу одлепе бубрези, оивичени шанчевима по којима рову свиње или тумарају кучићи. Уместо блата, глатки асфалт, чак и у сокацима, оивичен шпалирима акације – енглеског багрема из исте фамилије као и наш, али другачијег… Багремово лишће додирује старе уске прозоре издељене оловном арматуром на двадесетак стаклених квадрата, кроз које увече пробија топло жуто светло боје медовине.
У Србији људи беже из села. У Енглеској желе да побегну у село, али не могу јер је превише скупо, што се види по аутомобилима паркираним на прилазима. Добре куће су скупе, одсуство добрих државних школа значи плаћање приватне, добро плаћени послови су углавном у великим градовима, што значи да на све треба додати и годишњу возну карту за пут до градског посла која некада кошта и десет хиљада фунти.
Као и у Србији, енглеско село је неодвојиви део националне митологије, са прилично сличним предзнаком. Село је прапостојбина и ризница свега праведног и правилног, колевка здравог разума и критична противтежа претеривањима, буци, загађењу, фрустрацији и отуђењу модерних метрополиса. Село је ‘права Енглеска’, рурална утопија зелених поља и живица из најпознатије националне поеме ‘Јерусалим’, којима весело ходе стамени, праведни рационалисти и њихове плавокосе деве. Тхе Хоббит ланд. Многи Енглези су, дубоко доле, неостварени сељаци.
Као и у Србији, село је и идеолошка категорија. Наизглед, стоји насупрот индустријализацији и комерцијализацији. Модеран човек је желео да побегне у град, у живот, у шансе и прилике, у енергију других. Постмодеран човек жели да побегне на село, у луксуз одвојености, у сензорну детоксикацију. Село значи ‘рука’, град значи ‘машина’ или, најчешће ‘компјутер’. Аутентичност, насупрот масовној производњи профита и имиџа.
Као и са сваком симболиком, реалност је највећи непријатељ.
Узмимо феномен ‘фармерских пијаца’. Једном недељно, не само у селима него и у великим градовима, на многим локацијама никну штандови на којима фармери продају свежу храну. Исту ону која се може наћи у бољим супермаркетима, само дупло скупљу. Праву фармерску. Аутентичну.
Јер, у Енглеској, пољопривреда није на селу, него на фармама: самосталним руралним јединицама (салашима) обично у власништву једне породице, најчешће ван села, раштрканим по географској карти Енглеске као шака зоби по њиви.
Зато ни храна на фармерским пијацама није храна него симбол. Људи плаћају причу, не – као код нас – само храну. Ма колико намере биле добре, енглеске пијаце у себи садрже манипулацију. Ако је аутентичност највећа вредност, онда аутентичне ствари не могу бити јефтине. Кило трешања је десет фунти, једна паприка кошта фунту. Једна паприка. Фармерска пијаца као жал за идиличнијим животом, као слобода од корпоративних окова, као, суштински, анти-комерцијални протест и подршка локалној заједници– све финансирано екстремном профитном стопом на фармерским производима.
Фармер није сељак. Он није мученик у смислу у коме се сељаштво перципира код нас. Он нема историју чупања бркова и стигме кулаштва, третман топовског меса за сваки рат или револуцију који би се у регуларним интервалима попишавали по његовим приватним идеалима и потребама или репутацију штрокавог простака који користи улицу као марамицу. Српски сељак, једноставно, није секси.
Фармер, тај носилац симболичног привида аутентичности, јесте. Фармер је херој независности: ни у граду ни у селу, већ на своме. Можда и зато што је у питању пољопривредник у развијеној земљи, одело му је другачије, као и машине и рутина и навике и пословни модел. Делом хипи, фармер симболише менталну слободу и живот у складу са природом; делом каубој, храњено семиотиком робусног независног живота (из перспективе гњецавог метрополитанског грађанства) и ‘јахањем’ моћних машина; делом менаџер, због потребе да своје газдинство уклопи, профитабилно, у врло компликован набавни систем ‘јуст ин тиме’ испоруке вероватно најсофистициранијег система супермаркета на свету (уједно и веома штетног по тог истог фармера).
На српским пијацама се купује свакодневни живот, не мит. Село су њиве и окућнице, што значи много хране. Зато је јефтина. Сунце се, са своје стране, побрине да сваку биљку и сваки плод до пуцања набије укусом и бојом. Црвенило и укус српског парадајза, у поређењу и са најбољим фармерским у Енглеској, је као Далијева слика у поређењу са опраном банкнотом.
Чудан осећај, да нам Енглези на нечему заиста завиде…
(bastabalkana.com)
