Прочитај ми чланак
Или: О мађарским лешинарима
„Стали смо на страну ниткова – јер у тобожњим вестима о грозотама нема ни једне речи истине. Ни против Мађара, чак ни против Немаца! Постаћемо лешинари, најбеднија нација! Нисам то спречио, осећам се кривим!“
Овим речима, Гроф Пал Телеки, председник мађарске Владе у време Хортијеве агресије на Југославију образложио је своју оставку на функцију премијера Мађарске. Схвативши да су извештаји о тобожњем насиљу над Мађарима у Југославији, које је правдајући своју мржању према Србима хортијевска пропагандна машинерија уредно слала Влади лажни, Гроф Телеки препустио је владајућу палицу другима и у ноћи између 2. и 3. априла 1941. године извршио самоубиство.
Својом опроштајном поруком и самоубиством, Телеки се, пред историјом и онима који су имали да истрпе мађарски гнев искупио, остављајући тако аманет будућим генерацијама својих сународника да пре него што крену у остварење својих циљева добро размисле како о њиховој оправданости, тако и о разлозима због којих то чине.
Разлози и оправданост
Да су мађарски националисти од Телекија до данас мало шта научили, још једном су, не тако давно, потврдили припадници два најјача омладинска националистичка покрета „Јобик“ и „Покрет 64 жупаније“ који су, након избијања сукоба у Украјини (иако су били чести учесници конференција које су данашњи чланови „Десног Сектора“ уредно сазивали у Лвову), брже боље потрчали да „подрже Русију“, односно да преко борбе за голи опстанак коју тренутно води руски народ Источне Украјине уграбе „свој део колача“.
У тим намерама, ови наследници Хортијеве великодржавне политике не само да су пружили руке ка украјинском Закарпатју, него и ка румунској Трансилванији (о чему смо писали и у тексту „Против мађарског пантуранизма“) коју су недавно, ширећи транспаренте са натипсима „Независност за Земљу Секеља“ и „Подршка независности Новорусије“ (са све барјацима Русије, „Покрета 64 Жупаније“ и Секеља) покушали да доведу у везу са на украјинском истоку тек створеном новоруском државом. Бивајући и даље, да се послужимо Телекијевим речником „лешинари“ мађарски националисти заборавили су на чињеницу да је Новорусија настала из угрожености руског народа, док се о томе, барем када је реч о положају Мађара у Трансилванији не може говорити.
Према томе, као и у време Грофа Телекија, још једном се поставља питање разлога и оправданости великодржавне мађарске политике посебно у погледу Румуније у којој мађарска мањина ужива сва права, односно у паралели између на муци изникле Новорусије и на историјском ревизионизму засноване „Земље Секеља“.
Од времена првог модерног румунског кнеза Јона Кузе до данас, румунско-руски односи оптерећени су мноштвом питања, међу којима је увек предњачило питање Кузине родне Молдавије која је Русији била потребна као најкраћи копнени пут од Крима и Одесе до у турским раљама ухваћених Словена. Румунија[1], (односно Влашка, Молдавија и Трансилванија) која је од почетка обнављања своје државности средином педесетих година деветнаестог века била окренута ка западним демократијама, за разлику од словенских балканских земаља није била благонаклона према руској политици и настојала је да руски утицај држи даље од својих граница[2].
Током осамнаестог, деветнаестог и двадесетог века, територија Басарабије налазила се под наизменичном па и паралелном контролом и утицајем Русије и Румуније, а касније Русије, Совјетског Савеза, Украјине, Молдавије и Румуније која је на трагу одбране Молдавије од Русије и Совјетског Савеза постала део Централних Сила у Другом светском рату. Антагонизам није сплашњавао ни за време Чаушескуа који је, иако је раме уз раме са Молдавијом (коју је као независну социјалистичку републику створила Москва, прикључичвши јој при томе и Придњестровље) био део Совјетског Савеза чинио све како се у Јашију, Кишињеву и другим градовима Молдавије не би угасило румунско име и сећање на румунску државу.
Одлуком молдавског Парламента од 27. августа 1991. године ова румунска покрајина добила је своју независност од СССР – а али и од Румуније ван чијег састава се налази и данас. Убрзо након молдавског одвајања од Москве, дошло је до пушкарања и уласка руске војске у Придњестровље које је исте године прогласило независност коју власти у Кишињеву не признају ни до данас.
У првом модерном Уставу Молдавије, као званични језик прихваћен је румунски, а прва химна усвојена од стране независне Молдавије била је сверумунска химна„Пробудите се, Румуни“. И мада је захваљујући деловању комуниста и русификованих молдавских елемената Уставомод 1994. године званични језик постао молдавски а химна “Limba noastra” („Наш језик“), статус Придњестровља остао је непромењен и та чињеница, уз комбинацију румунске жеље за повраћајем Молдавије под своју управу је у великој мери наставила да отежава ионако сложене руско-румунске односе који су се са румунским уласком у НАТО, Европску унију те са почетком кризе у Украјини показали и те како значајним за безбедност Балкана (О чему је било речи у интервјуу који нам је дао први човек румунског „Конзервативног покрета“ из Молдавије, Октавијан Раку).
Укљештена међу Словенима који су своје ослободилачке наде предавали на располагање Русији (због којих је ова, на неки начин, и настојала да се што је пре могуће докопа Молдавије) и Мађара који су свој експанзионизам (са или без Беча) усмеравали ка Трансилванији, Румунија је, чекајући ново позиционирање Русије у односу на њен
Како је у сукобу са Русијом (за коју је Румунија била исто што је за Немачку у концепту продора на Исток била Србија) свакако била слабија, Румунија је, логично рекли би, савезнике најпре тражила на страни коју су Србији својевремено предлагали Фрањо Зах и Илија Гарашанин, да би се касније нашла и у саставу Централних сила, рачунајући да су у блоку којег је око себе окупљала нацистичка Немачка одабрани непријатељи Русије и комунизма који је Румунима, као уосталом и другим европским народима био једнако стран и омражен[4].
Такав исход био је у крајњем и неминован, како захваљујући Румунима, тако и благодарећи Русији која је кроз читаву модарну историју нама суседну и братску земљу третирала као транзитно подручје ка утроби Балкана, одбијајући при томе сваки вид сарадње који би искључивао захтев за румунским одрицањем од дела сопствене територије и народа.
Украјинска криза, воља НАТО пакта да управо преко Румуније изврши притисак на Русију и позитиван одговор који је на ово инсистирање дао румунски председник Трајан Басеску, у комбинацији са све учесталијим руско-мађарским дијалозима (у које је укључен и за које је веома заинтересован „Јобик“ са својим мање или више утицајним сателитима) најбољи су показатељ да се румунско-руски односи нису померили са мртве тачке.
Са друге стране, чињеница да се румунски националисти у Румунији и Молдавији (мисли се превасходно на „Нову Десницу“ и „Конзервативни покрет“) полако одричу историцистичког фатализма и да су заузели неутралну позицију по питању сукоба у Украјини, говори да у овим земљама стасава генерација још увек неповерљива, али вољна да постојеће спорове и сукоб са Русијом изглади и приведе крају.
Међутим, услед недостатка контаката са румунским националним покретима, услед неактивности по питању јачања националног дела цивилног друштва Румуније[5] свој бич за дисциплиновање Румуније[6], Москва је, вероватно ни не размишљајући шта мађарски ревизионизам доноси Балкану, уместо „Новој Десници“, „Конзервативом“ или било ком другом националном покрету Румуна који се противи букурештанској западњачкој политици, поверила ономе ко јој је био „на дохват руке“: Виктору Орбану и „Јобику“.
Учинивши то (мада још увек није касно да се Руси „ману ћорава посла“ и у румунским националним организацијама које се противе Басескуовој политици потраже савезнике), Москва је стала на врло опасан колосек који врло лако Балкан може скупо коштати…. Пружајући руке мађарским „лешинарима“ Русија не само да је одиграла на погрешну карту, него је створила и нову пометњу како међу неутралнима (какви Румуни, као што смо већ видели јесу), тако и међу пријатељима на Балкану, а пре свега међу Србима.
Тешко ће било ко поверовати у могућност српске благонаклоности према руској сарадњи са носиоцима великомађарске политике која претендује да кроз концепт „аутономије за етничке Мађаре“, обнови некадашњу „земљу Светог Стефана“ која, барем што се Срба тиче, треба у себе да усиса читаву Војводину. Са друге стране, као балкански националисти који сматрају да је у идеји балканског православног јединства једини излазак из тешке ситуације у којој се налазимо, сматрамо да је недопустиво поигравање са територијалним интегритетом суседне нам Румуније са којом Русија, (најпре преко националног дела цивилног сектора) ако себи и Балкану мисли добро мора под хитно наћи заједнички језик[7]. Бранећи свој интерес, али пре и изнад свега бртство са румунским, српски народ ће тешко моћи да прихвати јачање мађарског утицаја у региону, па макар то било и на корист Русије ка којој су Срби традиционално окренути.
Румунско јединство у румунској држави која ће водити балканску политику једини је циљ ка којем Русија у својим односима са овом нама братском државом треба да тежи. На том путу, рецимо то још једном, Москви нису потребни Мађари – довољно је да се окрене ка Румунима спремним да одговоре на братски пружену руску руку. Све остало је странпутица која ни Русији, а ни балканским народима који ће бити доведени у ситуацију да бирају између својих комшија и свог јединства са једне и руске политике са друге стране, неће донети ништа добро.
За Румунију!
[1]Која у руској визури није имала другачију позицију до транзитне.
[2]Многи сматрају да управо у тој потреби Румуније лежи и разлог преласка на латинично писмо, окретање тробојке по узору на француску и уопште везивање за романске европске народе, пре свега Италијане и Французе.
[3]Отуда и не треба да чуди антагонизам великог дела румунске интелигенције према Балкану који је за њих био „словенски“, па самим тим, ако не ниже вредности, а оно барем другачији. Видети текст др Мирослава Свирчевића: Јон Илијеску (Ion Iliescu) – Интеграција и глобализација – румунско виђење (Integrare si globalizare – viziunea romaneasca) Панчево, Libertatea, 2003.
[4]Да је сукоб са Русијом имао велике размере говори и податак да су се, нашавши се у Централном блоку, Румуни фактички били у истом рову са Мађарима, који су на поклон од Хитлера добили северну Трансилванију и Бугарима који су добили део Добруџе.
[5] Овај образац руске неактивности на пољу сарадње са националним делом цивиног сектора може се пресликати на читаву Европу. Једини изузетак ту представља рад Александра Дугина који је, ма шта мислили о његовим идејама, ипак успео око себе да окупи (макар и фрагменте) европске националне омладине, често и на међусобно прилично контрадикторним основама. (Препоручујемо текст „Москви има ко да пише“, објављен недавно у недељнику „Печат“.)
[6] Који је потребан, али који поред дисциплинске мора имати и едукативну меру која је опет могућа само под условом да се природа постојећег сукоба схвати на правилан начин.
[7] Сматрамо да би први корак на том путу, барем што се тиче придобијања румунских националиста, био напуштање сепаратистичких тенденција у Придестровљу, као и рад на јачању румунских националних организација у Молдавији како би ова румунска покрајина, како је истакао и поменути Раку, могла да постане центар развоја новог сверумунског национализма који би био анти западњачки и благонаклон према Москви.
