(Н. Бабић)

Анализа: „Нови пут свиле“, слепа улица америчких геополитичких интереса и јасне контуре новог мултиполарног света

О резултатима билатералног сусрета на врху између Кине и Русије одржаног 21. и 22 мај ове године и раду државних делегација која су предводили кинески председник Си Ђинпинг и руски председник Владимир Путин је већ све речено. С друге стране, истовремено се у Шангају одржао четврти самит Конференције за изградњу поверења у Азији (ЦИЦА) и закључци који су тамо усвојени су били аларм за узбуну у Вашингтону, можда чак и више од гасног уговора и споразума о трговини у националним валутама између Кине и Русије.

Наиме, лидери азијских земаља су усвојили декларацију о неширењу нуклеарног наоружања у складу са Универзалном декларацијом Уједињених нација, договорена је сарадња са Пекингом и промоција „Новог пута свиле“ од стране земаља које у почетку нису биле обухваћене пројектом инфраструктурног повезивања Кине са Европом, тако да су своју прилику добили Иран, Авганистан и Казахстан, али и Индија.

Казахстански председник Нурсултан Назарбајев је изразио спремност да прошире садашњу ниво билатералних односа.

„Експлоатација огромних транзитних капацитета Ирана кроз ову железничку везу је важно за Казахстан, а ми ћемо радити на довршетку пројекта“, рекао је лидер Казахстана о новој саобраћајној инфраструктури Казахстан-Туркменистан-Иран, пројекат који би требао бити договорен најкасније до краја ове године.

Ирански председник Хасан Рухани је изјавио да је Иран спреман на јачање односа с Казахстаном и позвао на јачање сарадње у Каспијском мору, те на решавање свих отворених питања, преноси Astana Times.

Оно што је највише забринуло Вашингтон је стварање савеза Кине, Русије и Ирана, а баш тај сценарио су амерички званичници намеравали избећи давањем парцијалних уступака Техерану у погледу његовог нуклеарног програма.

„Мислим да је сама чињеница да се у Вашингтону окрећу азијско-пацифичком региону сигнал да они тамо добро разумеју како Азија добија моћ и утицај на међународном нивоу. Ниједан амерички званичник није задовољан због гасног посла од 400 милијарди долара потписаног између Русије и Кине. Имамо ситуацију у којој су финансије веома важне, а одустајање од америчког долара велики корак према ослобађању од те валуте на међународном нивоу, што ће бити веома погубно за Сједињене Државе.

Међутим, предлог кинеског председника Кси Јинпинга за стварање новог азијског савеза за безбедоносну сарадњу са Русијом и Ираном је права ноћна мора за САД“, рекао је Фоад Изади, професор на Универзитету у Техерану и додао „како тренутни односи између Ирана, Кине и Русије омогућавају да те три земље формирају савез с другим азијским земљама, чиме ће заправо бранити своје националне интересе од САД-а и бројних европских земаља, што је знак да се америчка хегемонија ближи крају.“

У сенци осталих догађања, пре свега кризе у Украјини, наизглед неприметно се граде средишта моћи широм света, што је на Западу упалило аларм за узбуну.

Више од две деценије након завршетка Хладног изгледа земље попут Русије и Кине су се нашле на истој „таласној дужини“, односно, Москва и Пекинг у истој мери деле одбојност према западном неоколонијализму, што је јасно нагласио и кинески председник Кси Јинипинг у завршном говору на скупу ЦИЦА у Шангају.

„Нема сумње да Русија и Кина имају статус највећег непријатеља у очима америчке империјалне елите“, пише аналитичар Џон В. Волш, те наглашава „да је у последњих неколико месеци, због кризе у Украјини, свет посматрао како се Америка напросто „дроби“ због неутемељених претњи санкцијама против Русије „.

Волш наводи да је Барак Обама на недавној турнеји у Азији био с циљем да Пацифик покуша да увуће у војни и економски савез против Кине, где му је Јапан требало да буде кључни савезник.

„Запањујуће је да су САД у савезу с украјинским нацистима и јапанским милитаристима скроз на другој страни света. Светска доминација након Хладног рата се огледала у војним кампањама Запада, са Сједињеним Државама као империјалном базом.

Праксу подривања и свргавања влада су одлучиле да не подржавају земље попут Русије, Кине или Ирана“, пише амерички аналитичар.

Такође, подсећа да су Русија и Кина у последњих неколико година прошли кроз велике промене на унутрашњем плану и не остављају утисак да су хтели да покрене „антикапиталистички крсташки рат“. Волш такође наглашава да јачањем веза са Ираном Русија чини оно што је намеравао да учини Вашингтон.

„Али зашто су те земље, посебно Русија и Кина, и даље непријатељи Запада?“, Пита се Волш.

Одговор на то питање је дао Jean Bricmont у својој књизи „Хуманитарни империјализам“ ( (Humanitarian Imperialism: Using Human Rights to Sell War).

Jean Bricmont у својој књизи напомиње да борба против западног неоколонијализма још увек траје и да су многе земље у свету још увек под делимичном или потпуном доминацијом Запада, а управо то је табу о којем су Москва и Пекинг одлучили проговорити и коначно нешто учинити у том смислу.

У интервјуу за ирански Пресс ТВ амерички аналитичар Роланд Ален изјављује да је „прави проблем у томе што САД су веома забринути развојем привредних односа између Русије и Кине, што виде као највећу претњу неоколонијалној политици Вашингтона“.

Ален тврди како је највећи страх Вашингтона у ствари група БРИКС и тврди „како земље чланице групе БРИК  постају стварна претња за Сједињене Државе“.

Пре много година је економиста Голдман Сакса, Јим О’Нил, за четири највеће привреде у настајању сковао термин БРИК (Бразил, Русија, Индија и Кина) и описао их као „опасне по глобални економски статус кво“.

Након поменутог сусрета у Шангају, колумниста часописа The Times, Roger Boyes, Русију, Индију и Кину, односно групу РИЦ, назива „Путиновим антиамеричким савезом“, јер, према његовом мишљењу, те три земље чине савез који је „претња постојећем светском поретку“ .

Roger Boyes тврди да није само Запад забринут због стварања новог наводног антиамеричког блока, него је чак и клуб Билдерберг истог мишљења. Осим тога Билдерберг је посебно забринут због могућности да Иран и друге земље пођу путем којег су им отворили Москва и Пекинг, што загорчава живот у Вашингтону и његовим европским вазалима, а овогодишњи скуп у Копенхагену је имао циљ очување униполарног света.

Амерички аналитичари верују да ће овај формални савез вероватно заживети у блиској будућности, као што за The Diplomat тврди Дингдинг Чен, који каже „да САД морају бити веома опрезне, јер је довољна још само једна стратешка грешка па да се у потпуности зацементира формални савез Русије и Кине „.

„Постоје бројни разлози зашто је нови Азијски геополитички савез, формални или неформални, добра идеја за азијске земље, укључујући Индију и Иран. Повезане са Русијом и Кином, све земље које су под претњом познате америчке“ bullying--дипломатије“ ће се осећати сигурније и имаће више шансе да америчке бомбардере и амерички утицај држе подаље од својих граница. Судећи по чланцима у западним медијима, нова америчка стратегија за спречавање настанка новог антиамеричког савеза може се сажети као „мање принуде, више завођења“, пише Чен.

Експерти у Вашингтону изгледају врло забринути због приближавања Индије Кини и јачању дугогодишњих добрих односа са Кремљом. Индија је добила новог и врло популарног премијера Нарендра Моди, који је под америчким санкцијама и не може добити визу већ годинама, док је у исто време у Пекингу увек налазио пажљиве саговорнике. Ако Моди остане веран својој мантри „Индија је на првом месту“, онда је очигледно да ће се Индија више приближити Русији и Кини. Хинду националиста Моди ће тешко пристати да буде инструмент Вашингтона у стратегији „задржавања Кине“ и „изоловања Русије“, што његовој земљи неће донети никакву корист. Сам Моди је за западне званичнике ионако увек био и остао „парија“ (особа из најнижих друштвених слојева оп.а.), недостојан да седи за истим столом са Бараком Обамом или Франсоа Оландом.

Занимљиво је да чак и врло добро информисани западни новинари попут колумнистаThe Timesa, Rogera Boyesa, саветују Васхингтон да на нову Индију гледа као на „млађег партнера“ ​​у односима с Русијом или Кином. Идеја да би Вашингтон могао да покуша да понуди неке праве уступке или обострано корисне односе Њу Делхију или Москви, британском колумнисту није пала на памет.

Такав став је најбољи пример политике Вашингтона, али и спољне политике Европске уније. Запад не разуме да мора престати третирати Исток као скуп колонија које може злостављати или натерати на предају. У противном ће све ноћне море, које у Вашингтону прогоне оне који страхују због потенцијалног „Путиновог антиамеричког савеза“, постати стварност и то у блиској будућности.

Ту је и новостворена Евроазијска унија која за сада окупља Русију, Белорусију и Казахстан, али кроз неколико месеци и Јерменија и Киргистан.

Пре три дана је председник Казахстана Нурсултан Назарбаев, позивницу за приступање Евроазијској унији упутио у Турској, земљи уморној од деценије чекања на чланство у Европској унији, а изражена је жеља за приступање Азербејџана, што би по мишљењу аналитичара створило повољнију климу на целом евроазијском простору.

Политички споразум о стварању Евроазијске економске уније потписан у Астани подстакао је дискусију о политичким и економским изгледима организације која ће са радом почињу на дан 1. јануара 2015.

Владимир Лепиокхин, директор „ЕурАзЕк Института“, подржава идеју о полицентризму организације, ако то може да доведе до славенско-турског уједињења.

„До сада можемо говорити о јединству са два центра: Русија-Белорусија и Казахстан-Киргистан. Идеално решење за Евроазијску унију 2016. би, условно речено, била три центра: Русија-Белорусија, Азербејџан-Јерменија и Казахстан-Киргистан“, рекао је Владимир Лепиокхин.

Према његовим речима, Евроазијска економска унија ће бити виши облик економске интеграције у северном делу Евроазије, а укључиваће и три државе чланице споразума из Астане – Азербејџан, Јерменију и Киргистан. Нижи ниво интеграције је Царинска унија која може укључити и Турску и Иран. Следећи степен интеграције подразумева успостављање слободне трговинске зоне, укључујући друге земље Заједнице независних држава (бивше совјетске републике), Вијетнам, Израел и Кину.

Потписивање споразума о оснивању Евроазијске економске уније је покренуло лавину коментара широм света, а земљама чланицама новог савеза се прогнозирала црна или светла будућност, зависно о извору. Догађаји пре потписивања споразума, посебно криза у Украјини, расправу су одвели у више смерова.

Руски председник Владимир Путин је истакао темељно начело заједнице: „Русија, Белорусија и Казахстан су стварањем заједничког тржишта са слободним кретањем роба, услуга, капитала и радне снаге подигли своју сарадњу на нови ниво.“

Нагласио је, како ће Русија, Белорусија и Казахстан „водити координисану политику у сектору енергетике, индустрије, пољопривреде и транспорта“. Наравно да критичари ЕЕУ гледају као на руски трик којим Москва жели ојачати свој утицај у бившем совјетском простору и наметнути своју политику партнерима, као што је то случај у Европској унији.

Све наводе овог типа је демантирао белоруски председник Александар Лукашенко, који је на инаугурацији новоизабраног украјинског председника Порошенко изјавио „како признаје интегритет Украјине, те да, иако није стручњак за југоисток суседне земље, осуђује милитанте који убијају Украјинце“. Као што видимо, Евроазијска економска унија је далеко од Европске уније, с којом је упоређују, будући да све земље имају право на вођење независне спољне политике и начин на који ће уредити властиту земљу. Русија је последња која намерава другима наметнути своје мишљење, начин управљања и господарења у њиховој властитој земљи, што се за ЕУ ​​не може рећи и када се нешто одлучи у Бриселу, Берлину или Паризу, остале земље немају другог избора осим покорити се диктату јачега. Као што видимо, изјава Лукашенка није нимало усклађена са службеном политиком Москве, која опет није користила никакав инструмент притиска да код председника Белорусије промени став којег има о украјинској кризи.

Неки иду тако далеко да ЕЕУ ​​виде као руски маневар у обнови Совјетског Савеза. Руски премијер, Дмитриј Медведев, категорички је изјавио у једном од својих интервјуа у августу прошле године: „То није оживљавање Совјетског Савеза и коме уопште треба Совјетски Савез?“

ЕЕУ ће бити тржиште од 170.000.000 људи, заједнички годишњи БДП ће износити $ 2700 000 000 000, с тим да ће поседовати четвртину светских енергетских ресурса.

Како је Путин истакао, Евроазијска унија ће бити ризница енергената, поседује једну петину свих глобалних извора природног гаса и 15% свих резерви нафте. То ће користити особито бившим совјетским земљама које бележе низак привредни раст, огромну незапосленост и вишак радне снаге. Русија може имати користи од вишка радне снаге из земаља Централне Азије.

Портал Russia & India Report пише како су многе земље ван пост-совјетског простора изразиле интерес за потписивање преференцијалних трговинских аранжмана са ЕЕУ. Међу њима су Индија, Израел, Вијетнам и Нови Зеланд.

Путин је изјавио да је постигнут договор о оснивању „групе на експертном нивоу која ће израдити споразум о посебном режиму трговинском с Израелом и Индијом.“

Индија ће бити заинтересована за целовит Споразум о економском партнерству (ЦЕПА) са ЕЕУ, исти онакав какав је потписала са земљама попут Јужне Кореје, након чега су обе земље смањиле високе царине на увезену робу једне од друге.

Овакав споразум Индије са ЕЕУ ​​ће бити узајамно користан, а Москва је већ раније указивала на потребу таквог партнерства. Појединачно Индија гаји пријатељске односе са свим садашњим члановима. Недавно је Казахстан позвао индијску енергетску компанију ONGC Videsh Ltd. да истражи њихов Абај блок са енергетским ресурсима. Индија је такође недавно потписала уговор са Белорусијом у пољопривредном сектору. Односи Њу Делхија с потенцијалним члановима попут Јерменије и Киргистана су врло добри. Русија подржава ЦЕПА споразум са Индијом и ту ће вероватно бити најмање примедби. ЕЕУ ће до 2015. имати заједничку фармацеутску зону, а Индија је водећа земља што се тиче производње лекова и овакав уговор би јој био ветар у леђа. Русија Белорусија и Казахстан би у том случају драстично смањили сарадњу и увоз познатих фармацеутских фирми са Запада, а познато је како су оне осетљиве на губитак тржишта.

Остала подручја сарадње биће енергија и транспорт, а Индија се саобраћајним коридором север-југ жели прикључити на кинески „Нови пут свиле“.

Одлука је донесена када су у Њу Делхију схватили да ће споразумом с Еуроазијском економском унијом имати већи, несметан и повлашћени третман на увоз и извоз робе кроз тај саобраћајни коридор. Дуго се нису двоумили у одлуци, тим више што ће, када коридор буде у функцији, и ЕЕУ и Индија, у трговини избећи дуге заобилазнице. „Нови пут свиле“ који пролази од северне Индије кроз Евроазију у свим смеровима такође би сигурно оживио и подстакао мултилатералну трговину између земаља чланица Евроазијске уније и Индије, пише Russia & India Report .

С друге стране, амерички председник Барак Обама својим „савезницима“ у Азији, а нешто раније на Арапском полуострву није понудио баш ништа и има пуно право да буде забринут због руског и кинеског „империјализма“, којег не види нико осим њега, његових сарадника и јастребова у америчком Конгресу.

До сада смо навели што је учињено и што се намерава учинити, а сада још реч две о групе БРИКС која ће у јулу одржати свој шести самит.

Кад се лидери групе БРИКС кроз месец дана састану на шестом самиту у бразилском граду Форталези, аналитичари из целог света ће направити брзи преглед скупа и заједничке декларације, а затим понудити свој поглед о будућности групе.

Ипак, годишњи састанци на врху групе БРИКС су доказали критичарима да су увек били у заблуди. Лидери пет земаља чланица су важан симболички израз политичког опредјељења, али оно што је заиста важно је сарадња унутар групе која се одвија током целе године.

Кратак поглед на састанке групе ове године показује да се сарадња и консултације одвијају континуирано. У фебруару се на министарском нивоу у Кејптауну одржао први БРИКС самит науке, технологије и иновација. Министри су одлучили да ојачају сарадњу на пет подручја: климатске промене и ублажавање природних катастрофа (што води Бразил), водни ресурси и уклањање последица загађење (на челу са Русијом), геопросторну технологија и њена примена (на челу са Индијом), нови и обновљиви извори енергије и енергетска ефикасност (на челу са Кином) и астрономије (Јужна Африка).

Почетком марта је БРИКС одржао семинар о питањима популацијске политике, где су учесници разговарали о начинима за решавање изазова у вези са демографским појавама и процесима, укључујући и миграције, пад стопе фертилитета, подизања животног века и старењу становништва.

Недељу дана касније је у Рио де Жанеиру одржан Шести БРИКС Академски форум, који је окупио научнике из Бразила, Русије, Индије, Кине и Јужне Африке како би разговарали о својим истраживањима.

Професор међународних односа са Универзитета у Сао Паолу, Оливер Стуенкел, каже „како, углавном због учествовања Кине, ови сусрети понекад пате због претеране бирократије, али ипак имају важну сврху у повезивању академских заједница које су историјски биле искључене једне од других“.

Крајем марта су се министри спољних послова групе БРИКС састали на маргинама састанка на врху о нуклеарној безбедности у Хагу и издали саопштење којим се оштро супротстављају ограничењу учешћа руског председника Владимира Путина на самиту Г20 у Аустралији у новембру 2014.

Дан касније, 25. март 2014. у Бразилији БРИЦС одржава семинар о системима за иновације и развој, што је директна последица састанка министара науке и технологије у фебруару.

Почетком априла су се министри финансија групе састали на маргинама конференције ММФ-а и Светске банке у Вашингтону, где су разговарали о завршним припремама за оснивање БРИКС Развојне банке са капиталом од 100 милијарди долара и предстојећем самиту у Форталези у Бразилу.

Средином маја је у Куритиби (Бразил) одржан 4. самит БРИКС задруга, а мање од недељу дана касније, на маргинама 67. Светске здравствене скупштине (World Health Assembly) је одржан још један састанак на министарском нивоу. Група БРИКС је као тему наметнула расправу о „приступу лековима, изазовима и могућностима за земље у развоју“.

Само непрестано организовање састанака неће створити одрживу сарадњу, рећи ће скептици. То је истина и утицај неколико горе наведених окупљања не може бити довољан за жељени исход. Само ће време да покаже у којој мери ти састанци могу да генеришу одрживу сарадњу. Међутим, истовремено показују да се унутар групе сарадња заиста одвија у различитим областима. Критичари групе више не могу у обзир да узму само годишњи самит лидера групе, јер је сарадња унутар групе током протеклих година толико нарасла и превише је сложена да би се могла да занемари.

Транспацифичко партнерство (ТТП) и Трансатлантско партнерство (ТТИП) ушли у слепу улицу америчких геополитичких и геостратешких интереса

С друге стране, ситуација око два највећа интеграциона пројекта Вашингтона, стварање „Транспацифичког партнерства“ (ТТП) и „Трансатлантског трговинског и инвестиционог партнерства“ (ТТИП), ушло је у слепу улицу и никоме више није јасна генеза тих пројеката и треба ли је тражити у сфери политике или економије. Упркос чињеници да су декларисани циљеви будућих унија „уклањање царинских баријера на проток роба, услуга и улагања“, јасно је да је Вашингтон, као главни „промотор“ тих пројеката, вођен првенствено својим геополитичким и геостратешким интересима на глобалном нивоу.

Заправо, политички мотиви су били видљиви већ када је створена НАФТА(North American Free Trade Agreement), када су раних ’90-их у организацији приступили Канада, Мексико и САД.

Иста политичка мотивација се 2008. може видети у вези америчког у почетку врло скромног пројекта ТТП. Документи о две године преговора су фалсификовани, због чега се од краја 2010. покренуо други формат у којем сада преговара 12 земаља у источној Азији (Брунеји, Вијетнам, Малезија, Сингапур, Јапан), Америци (Канада, Мексико, Перу, САД, Чиле ), те Аустралија и Нови Зеланд. У јесен 2013. су жељу да се придруже ТПП-у изразили Тајвану и Јужна Кореја.

Донедавно се нацрт ТПП у Вашингтону гледао углавном у контексту борбе против Кине, као регионалне и глобалне конкуренције, али прошле јесени америчка Обамина саветница за националну безбедност, Сузан Рајс, није искључила могућност укључивања Кине у ТПП, што је, узмемо ли у обзир све друге изјаве, пре свега активности Вашингтона, био обичан спин како би се видела реакција Пекинга.

Међутим, чак и с овим врло хипотетским изгледима, политичка компонента у ТПП неће да нестане. Она се манифестује кроз кључни проблем којег у последње три године није могуће превазићи, а то је прилична суздржаност Јапана, главног стратешког партнера Вашингтона у Азији и на Пацифику.

Страхови Токија су разумљиви. Јапанска индустрија ће у недостатку царинских баријера имати боље изгледе за продају својих производа у иностранству, али безусловни улазак у ТПП отвара реалну могућност за пропаст пољопривредног сектора – Јапан једноставно не може да конкурише јефтиној храни из САД-а и других земаља.

Ипак, кључни фактор који одређује тренутни став Јапана о односу на ТПП још је у сфери политике. Вашингтону је Јапан потребан за подршку у сукобу са Кином, што значи да уласком у ТПП Токио не би више могао игнорисати интересе свог војног и политичког заштитника у савезу.

Заправо, судбина организације се решава кроз билатералне америчко-јапанске преговоре, док преосталих 10 кандидата делују као статисти-посматрачи. Резултате више од двадесетак састанака на министарском нивоу, који су вођени током протекле три године, стално су пратили исти коментари: „дошло је до приближавања ставова и договорен је даљи рад експертске групе“, што су по ко зна који пут поновили Барак Обама и јапански премијер Схинзо Абе у априлу ове године.

У сличном стању неизвесности је и пројекат Трансатлантског партнерства (ТТИП), који би требало да повеже САД и Европску унију.

Треба напоменути да је овај пројекат покренут пре скоро годину дана, а тада је амерички државни секретар Џон Кери јасно рекао „како се Америка нема намеру да повуче из Европе“, што се може упоредити са чланом којег је 2011 објавила Хилари Клинтон: „Амерички век на Пацифику „.

Важан фактор који је преговоре око ова два пројекта довео у слепу улицу је проблем претерано наглашених хегемонистичких тежњи Вашингтона. Амерички званичници се и не труде то скрити, нарочито министар одбране Чак Хагел који је имао такве испаде у расправи о нацрту буџета за одбрану за 2015. годину.

Тренутно је у току кампања о „заштити Европе“ и резултат овог истог процеса, који није промакао Немачкој и још неким земљама чланицама Европске уније, може бити последњи ексер у сандуку Трансатлантског трговинског и инвестиционог партнерства.

Џон Кери је пре годину дана рекао како Америка нема намеру да се повуче из Европе, „али је украјинска криза одрадила своје“ и показала право лице односа Вашингтона према савезницима.

Тренутно се процењују сви ризици у значајним разликама у економијама с обе стране Атлантика, а свима је јасно да Немачка може да буде један од водећих независних и глобалних политичких играча.

Значај Немачке на челу Европске уније се очитује иу глобалним процесима, што се види и из „трке“ у јачању сарадње са Берлином водећих азијских играча – Кине и Јапана.

То значи да Немачка и Европска унија имају све више разлога да се позиционирају као равноправна странка у процесу преговарања и да САД током преговора о ТТИП неће моћи наметати своје услове. Дакле, оба ова пројекта губе изгледе за спровођење, што само показује колико је сложена мрежа економских и политичких аспеката ове велике геополитичке игре.

Из свега наведеног се да закључити како се већина светских земаља ипак одлучила на мултиполарни свет и он већ живи у свим својим појавним облицима, као што су Евроазијска унија, БРИКС, Шангајска организација, АСЕАН, УНАСУР, CELAC, АЛБА, МЕРКОСУР, Афричка унија и све је више група које се одбијају покорити диктату Вашингтона. Постојећи савези се опет разликују међусобно, тако да Евроазијска унија и латиноамерички савези теже полицентризму, док Европска унија још увек све полуге моћи чврсто држи у Бриселу.

Усамљени глобални играч који упорно води своју политику униполарног света и хегемоније су САД. У најгорем случају ће то потрајати још неко време, онда ће се коначно морати помирити са чињеницом да пројекти „Pax Americana“ и „New American Century“ припадају историји и могу „ускрснути“ у истој мери колико и Совјетски Савез. Међутим, нити ово није „крај историји“, како је то након распада Источног блока славодобитно изјавио Францис Фукујама, а било каква непажња у трену може променити однос снага на глобалној геополитичкој шаховској табли.

(Адванце)

Ознаке: анализа, БРИКС, Н. Бабић, Пут свиле, Русија, САД