Ако још увек постоји неки уснули грађанин Србије који није свестан да смо сви ми убијени кобне вечери у Бајмоку и да се злочин није догодио некој „несрећној породици“, него свима нама понаособ и друштву у целини, грдно се вара.

У овом тренутку нема пречег друштвеног и грађанског задатка у Србији за сваког самосвесног појединца, од притиска на надлежне органе и институције да, у што краћем року и што ефикасније, окончају судски процес поводом овог монструозног злочина са максималном казном коју закон предвиђа. Ипак, далеко важније и теже прегнуће које стоји пред здравим друштвеним снагама јесте борба за отворену, јавну дебату о повратку смртне казне у кривично законодавство Србије пошто је очигледно да свирепост и бездушје реалних злочина који се дешавају нису адекватно покривени актуелним законодавством.

Гледајући у лице злочину и свој његовој страхоти и сам министар Стефановић изразио је жаљење над чињеницом да је смртна казна у Србији укинута.

Немушто и жалосно звуче апели попут оног из Јукома да „не треба стварати атмосферу линча“, јер се овде не ради о атмосфери нити о линчу већ о трагичној чињеници да је један петнаестогодишњи живот угашен на најмрачнији могући начин. Никаквог линча нема. Али има језивог злочина над девојчицом чија је крв испрскала свакога од нас по лицу и очима и која нас на језив начин опомиње какво смо то друштво постали и какви се то синови могу породити у Србији с краја прошлог и почетка овог века.

О АУТОРУ

Бојан Панаотовић је социолог и члан председништва Треће Србије.

Тачно је да смо се до јуче поносили тиме како се овакве гнусне ствари дешавају у „отуђеним и болесним друштвима“ али не и код нас али начином на који је убијена Тијана Јурић разлике су нестале. Један од начина да се смањи број злочина које би могли да изврше наши трбосеци јесте гвоздено и правично судство које се неће либити да изрекне и смртну казну када тежина злочина то захтева. Треба ли подсећати борце за људска права да земља узор већине њих, САД, без зазора шаље на електричну столицу свакога ко то заслужи!

Један део оних који би да отпочну каријеру Џека Трбосека сигурно бива озбиљније и радикалније уплашен могућношћу да заврши на електричној столици него сценаријом тридесетогодишње робије која би се уз добро владање могла и смањити а ту су и дани викенда током којих се може уживати као што то чини сваки обичан грађанин!

Ваља поставити још једно питање читавом нараштају и њиховим родитељима – шта још треба да се деси да би се схватило како малолетној деци у ситне ноћне сате није место на улицама, по турнирима и шипражијима, посебно без икаквог надзора. Ма колико конзервативно звучало – детету од 14 или 15 година у један сат по поноћи место је у постељи. Врхунски медицински стручњаци, чак и потпуно формираним и зрелим људима, а некмоли деци и тинејџерима у развоју поручују да су кључни сати за одмор, сан и регенерацију организма од 22 до 01 час. Да ли мислите да је случајно што у свим иоле уређеним и нормалним државама и предузећима ноћни чувар, портир, полицајац или ватрогасац у ноћној смени, након једне смене има 48 сати одмора? Како се може развијати, расти, учити и на послетку бити безбедна генерација која живи у ноћној смени, која је заменила дан за ноћ?

На полицију, која је у овом случају показала висок степен оперативности и ефикасности, треба апеловати да уложи додатне напоре и појача патролирање и надзор нарочито око разноразних концерата, турнира, ноћних клубова, сплавова и сличних места у и око којих се често догађају различита непочинства и злочини.

Медије, али пре њих њихове кориснике и конзументе ваља суочити са чињеницом да је медијска слика катастрофална и загађујућа. Примитивизам, кич, насиље, голотиња, низак укус и трка за гледаношћу и читаношћу по сваку цену победила је сваку нормалност и морал. Филмови које емитују телевизије у нашој кабловској понуди углавном обилују убиствима, пљачкама, насиљем, тучама… тако да се гледаоцу са слабијом моћи расуђивања лако може формирати представа да је у реалном животу нормално и пожељно радити оно што раде филмски јунаци.

Где ће вам душа, главни и одговорни уредници медија ако вам је врхунски господ-бог новац и рејтинг и ако ћете зарад њега сваким даном снижавати критеријуме не либећи се да бомбардујете читаоце и гледаоце бруталношћу, насиљем и простотом?

Правда за Тијану Јурић, вапај је милиона нормалних у Србији. Нико разуман не тражи линч за убицу али свако нормалан инсистира да пресуда за злочин над Тијаном буде чврста опомена онима који би у будућности могли да помисле да своју крвожедност задовољавају над невином и крхком децом!

Тијана Јурић у кругу најближих пева руску песму Рјабинушка

(Трећа Србија, Фото: Танјуг)

 

Ознаке: Бојан Панаотовић, смтна казна, Србија, Тијана Јурић, убиство, Црна хроника