Прочитај ми чланак
Кад робови хоће да се ослободе, прво морају да испитају колико су дебели ланци. И они видљиви и они мање видљиви, и они невидљиви и они симболични. Историја европске цивилизације, затим и владајуће савремене атлантске цивилизације, основана је на два темеља.
Први је наслеђе грчко-римског света. Њега у историји заступа – назовимо је условно, демократском терминологијом – партија природе.
Наслеђе откровења хришћанства заступа – назовимо је условно – партија благодати.
Јасно можемо да уочимо и разликујемо природну и благодатну струју у западној култури и цивилизацији.
“Природни” заступају понос, великодушност, и култивисање човекових природних врлина.
“Благодатни” – скромност, одрицање, култивисање душе и светост.
Кроз историју дијалог ове две струје често је био жесток. Долазило је до одређених преклапања, али и оштрих сукоба. Ипак такав дијалог давао је западној култури њен специфичан динамизам, који је и довео до преваге Запада у најновијој историји.
Дуго је постојала одређена солидарност, пристајање једне струје на другу, свест о допуњавању. Идеја дубље везе – симфоније, складног и допуњујућег односа и прожимања Државе и Цркве, настала на Истоку, у Византији – на Западу никад није оживела.
Римљани, као представници природне струје, сматрали су да жудња за моћи када се појави у комбинацији са јаком жељом за признањем и славом добија неке олакшавајуће околности. Мада су неки мудри Римљани и пре њих Грци на све страсти реаговали са опрезом и уочавали неслободу које оне доносе.
Хришћанство је у пуној мери регистровало опасност од поробљавајуће моћи страсти. Блажени Августин писао је да су похлепа за новцем и поседовањем, жудња за моћи и сексуална пожуда три главна греха палог човека.
У средњем веку у Европи, без обзира на доминацију хришћанске слике света, потрага за славом и чашћу постављена је високо. У време опадања утицаја западне цркве слава остаје као главни мотив људског деловања, све до седамнаестог века.
Први протестанти у борби против страсти и њихових најопаснијих последица дају велику улогу држави. Неправде у држави оправдане се последицама греха палог човека. Практично.
На Западу се рано уочавају тешкоће са владарем. Како он да пронађе прави баланс у обуздавању страсти код људи? Ту је отприлике једнака вероватноћа као и да ће људи сами обуздати своје страсти – размишљају западни теоретичари власти.
Појављује се и бива све јача једна нова идеја. Идеја да се неке страсти могу користити у обуздавању других страсти. Опет су држава или друштво позвани да то остваре. Насупрот окрутности, лакомости, амбиције стоје уређене структуре војске, трговине, двора.
Мислиоци на Западу су учествовали у цивилизацијским променама, било да су их само уочавали и освешћивали или инспирисали. У сваком случају, њихова размишљања помажу у сагледавању пута.
Адам Смит, бавећи се анализом друштва, старе речи страст и порок замењује благим терминима – корист и интерес.
Хегел уводи довитљиво решење – ради се о лукавству Ума. Следећи своје страсти људи заправо служе некој вишој светскоисторијској сврси. И зашто се онда узбуђивати око страсти? Гетеов Мефисто каже за себе: ја сам део оне силе која увек жели зло и увек доноси добро. Поверење у историјски прогрес, самим тим и поправљање људског рода тако је веома нарасло.
Нешто пре, моралисти седамнаестог века увели су оригинално решење у вези са проблемом страсти – борити се ватром против ватре. Група релативно “нешкодљивих” страсти може се поставити као противтежа групи опаснијих и разорнијих страсти. Надају се да ће страсти у међусобној борби да се зауздају или макар ослабе. Док је некад насупрот страсти стајала врлина, сада јој стоји само страст, истина нека изабрана, друштвено прихватљивија страст. Спремају се наше данашње муке.
Филозоф Спиноза с разлогом тврди да се афекат може обуздати или уклонити само афектом супротним и јачим од афекта који треба обуздати. Истинито сазнање доброга и рђавога, уколико је истинито, не може да обузда ни један афекат, него може само ако и то сазнање само постане афекат.
Западни црквени писци иако већ све више у сукобу са филозофима, као да се делимично слажу са овим. Ми се не радујемо блаженству због тога што обуздавамо пожуде, него обрнуто, стога што му се радујемо, можемо да обуздавамо пожуде. С тим се и ми морамо сложити. Свака борба против страсти апсурдна је, ако није покренута Љубављу.
Филозоф Хјум пише: ништа се не може супротставити импулсу страсти, нити га зауставити, осим супротан импулс.
Хелвецијус упрошћава ствари до краја. Човек постаје глуп чим престане да буде страствен… (Немојмо лако да се бацимо на осуђивање. Колико нас наше свакидашње искуство у постмодерном свету и против наше воље, води сличним закључцима? Не заборавимо, осим што хоћемо да будемо хришћани ми смо и без своје воље модерни-постмодерни људи).
Филозофи грме – „моралисти би могли да постигну успех да се њихове максиме поштују, ако би заменили језик увреда језиком интереса“. Страст против страсти, паметно усмеравање.
У новој концепцији поделе власти уважава се чињеница да мора амбиција да делује против амбиције. Ето нам и демократије.
Кад филозоф Хобс констатује да насилна тежња за богатством, славом и влашћу бивају савладане „страстима које људе наводе на мир“ као што су „страх од смрти, жеља за стварима које чине живот удобним и нада да радиношћу могу да их добију“ – темељи модерног света су чврсто постављени. Филозофи осамнаестог века активно су учествовали у његовој изградњи. Страсти су системски пацификоване, победа модерности је неминовна.
Једино што тако пацификоване и модификоване страсти не престају да делују у људском роду и, како време пролази, појављују се можда размрвљене, али у толико широком опсегу варијанти да већ изгледа немогуће борити се против њих. Оне су безличне и веома отпорне. И веома погодне за употребу у савременој индустрији пропаганде и свим врстама испирања мозга.
Неодуховљена слобода, баш кад се највише грми о њој, постаје лавиринт у коме се само траже готови путокази, ма чији да су. Слобода постаје сопствена пародија.
Ту на сцену ступамо ми, као провинцијалци западне, атлантске империје. Преузимамо готов пакет и скоро потпуно заборављамо на човекољубиво знање православне Цркве: страсти као активни скуп безличних космичких енергија чине човека затвореником и робом. Оне су издајници личности, наша лична пета колона, остављају човека без одбране и омогућавају даљу манипулацију разних технолога власти.
Немојмо се заваравати: без озбиљног сукоба са сопственим страстима не можемо очекивати никакво право ослобођење. Било да неко даје предност “обновитељској” или “конзервативној” струји у црквеном животу, отачко знање о страстима неизбежно је као основа духовне хигијене. Отприлике као што су прање зуба, купање и здрава исхрана неопходни за телесну хигијену.
