Прочитај ми чланак
Када се једног дана, било ког дана, буде правила листа најбољих одбојкаша које је Србија икада имала, и макар та листа буде морала да се пописује на прстима једне руке, место ће се свакако наћи за Вању Грбића. „Велики Владимир“ је говорио на једну другу тему. Прилично важну.
На европским играма Специјалне Олимпијаде, у конкуренцији 58 држава, наша репрезентација је у конкуренцији особа са оштећеним интелектуалним способностима – освојила чак 27 медаља. Несвакидашњи успех једног малог тима, препуног искрених људи, како такмичара тако и оних који о њима брину.
Владимир Грбић је амбасадор Специјалне Олимпијаде и ево како он то доживљава:
„Мислим да сам више пута напоменуо колико су особе са интелектуалним дисабилитетом утицале на мене да увидим колико су искренији спортисти по питању мотива и емоције од нас. Они доживљавају и преживљавају сваки поен као да је последњи. Као исконски Олимпионици античких игара. Предрасуда чини да оне који нису као ми осудимо без да их упознамо или им дамо прилику да нам кажу несто. Ове особе су искрене, наивне – али нису глупе. Тачно знају ко им и шта мисли. За њих је спорт прозор у свет, једини начин комуникације са светом који их веома често одбацује. Многи нису никад били код зубара, ни изашли из свог дворишта а камоли изашли из земље. Осећам обавезу да мојим другарима Специјалне Олимпијаде помогнем да постану интегрални, признати чланови заједнице који имају сва права да се радују животу“, рекао је Владимир Грбић за „Блицспорт.
На наше питање колико је важно самим учесницима Специјалне Олимпијаде, којих у Србији има око 3.000 који редовно тренирају у 12 регистрованих клубова, некада одбојкашки ас а сада потпредседник Одбојкашког савеза Србије истиче:
„Они се сваког дана боре да оборе свој ‘персонал бест’. Њима је то све на свету. Они једино то имају. Схватио сам како ме доживљавају и колико им значи кад играју са мном. Једном приликом на Олимпијади у Атини одржао сам говор пред двестотињак такмичара и тренера и рекао им шта мени значи друзење са њима и шта сам научио. Колико су у ствари они прави а ми заборављамо агонизам, оно што спорт чини витештвом. Да су за мене они витезови од којих ми треба да учимо. Након 20 минута сам био у оближњем кафеу са водичима и организаторима и дошла нам је информација да свих 200 такмичара плаче. Њима свака реч подршке која је искрена – значи као живот. Они су вечита деца која се играју“, каже Грбић.
Очигледно је да би да и веће ангажовање професионалних спортиста помогло афирмацији са интелектуалним недостатком?
„Само ако то раде искрено, срцем. Деца то осете и знају. Спортисти… прави спортисти и праве личности – увек могу да помогну. За децу они су богови, идоли који су инспирација да истрају. Када им дам неки задатак и не видим их шест месеци и када се сретнемо, одмах дотрче да ми покажу како су научили. А ако их научите нешто што нису могли или знали… дају вам такву искрену захвалност кроз немерљиву радост. Они су за мене заиста особе због којих се често питам да ли дисабилитет имамо ми или они. Поносан сам што сам амбасадор одбојке уз остале амбасадоре, Фелпса, Команечи, Вондера и Вилијамсову, али сам најпоноснији што су ме сви прихватили бас онако како сам само могао пожелети. Најискреније“, рекао је „Велики Владимир“ на крају интервјуа.
(Блиц)
