Прочитај ми чланак
Oни који су Ангели гласно захваљивали, сада су ексклузивно откривали какве све муке, претње и уцене чекају српског премијера у Москви.
Неко ко би само на основу најава у српској штампи пратио посете Александра Вучића Берлину и Москви могао би се наћи у озбиљној заблуди о природи и историјату односа Србије са Немачком и Русијом. Тај, у савремене српске медијске и политичке прилике неупућени читалац, вероватно би био принуђен да закључи како након једне лаке, лепе и надасве пријатељске посете традиционалном савезнику у Берлину, следи тежак, неизвестан и мучан одлазак у земљу из које нам стижу само притисци, тешки захтеви и непријатна условљавања.
О АУТОРУ
Ђорђе Вукадиновић је дипломирао филозофију на Филозофском факултету у Београду 1987.
Од 1990. године ради на Филозофском факултету у Београду на предметима Увод у теорију друштва и Филозофија политике.
Бави се темама из класичне и савремене немачке филозофије, филозофије историје и политике, као и актуелном политичком публицистиком.
У више наврата члан управе Српског филозофског друштва и учествовао у уређивању стручних часописа и публикација од националног и интернационалног значаја.
Објављује аналитичке чланке по домаћој и међународној периодици.
Стални је колумниста Политике и НИН-а, политички коментатор РТС, као и више страних ТВ станица.
Оснивач је и главни уредник часописа Нова српска политичка мисао.
Знам, изгледа шашаво, јер ствари стоје управо обрнуто. Али су, ипак, баш на тај апсурдни начин преревносни српски медији приступили овим догађајима.
„Историјски сусрет”; „Састанак од ког зависи будућност Србије”; „Меркелова види Србију у ЕУ”; „Меркелова јасно подржала Вучића”; „Добре вести из Берлина”;„Велика победа српске политике”; „Вучић – Немачка је најважнија земља за Србију” само су неки од егзалтираних наслова који су пратили недавни сусрет председника српске владе са немачком канцеларком.
Ипак, најдаље су отишла два („водећа”) овдашња таблоида којима је, изгледа, и сам српски језик био претесан да би на њему могли да опишу своја усковитлала поданичка чувства и размере свог усхићења – те су, у најбољој традицији госпа Феме и Живке министарке морали посегнути за оригиналним („хох”) немачким изразом.
„Danke, Angela”, крупним масним словима са насловне стране (пре)поручивали су (се) једни, док су други своја осећања кондензовали у једно генерално и речито „Alles fantastisch”.
А погледајмо како је истих тих двоје новина ових дана испратило најаву Вучићевог сусрета са Путином у Москви. „Вучића у Москви чека ултиматум”, писало је тамо где су нас пре три недеље обавештавали како је у Берлину било „све фантастично”. Док су други, они који су Ангели гласно захваљивали, сада ексклузивно откривали какве све муке, претње и уцене чекају српског премијера у Москви („А од Путина два дана пакла”).
Неко ће рећи – добро, али то су таблоиди. Оно пар озбиљнијих новина ипак је имало озбиљнији и балансиранији приступ. Тачно. Али, да се не лажемо, управо поменути таблоиди имају статус неформалних „службених гласника” актуелне власти и управо су они креирали жељену политичку атмосферу и најављивали правац и приоритете српске државне политике у протекле две године.
Други ће рећи, медији су независни, не мора то што је писало нужно да буде по Вучићевом диктату и жељи. И, заиста, теоретски, не мора. Али, поштено говорећи, ипак није много вероватно да би поменути медији дозволили себи луксуз да у овако важним (спољно)политичким стварима иду сувише далеко од зацртаног курса. Уосталом, и за много мање „скретање” премијер и његови страначки чауши знали су жестоко да нападну своје (малобројне) медијске критичаре, и тешко да би сада тек тако оћутали овакво „подметање клипова” у точкове државне политике према Москви. Уколико је заиста „подметање”, а не наручена, договорена и координисана кампања.
Разумем потребу да се имају најбољи односи са тако значајном земљом као што је Немачка. Разумем и жељу да се ти односи „ресетују” на боље – али не разумем потребу да се то ради паралелно са распиривањем антируске кампање која понекад готово прелази у хистерију.
Разумем и жељу председника владе (који није ни „премијер”, ни „канцелар”) да максимално поправи свој имиџ на Западу и спере остатке своје радикалске прошлости. Али напросто је неопростива, па и контрапродуктивна толика лична, политичка и медијска снисходљивост каква је демонстрирана приликом посете Берлину. (А што је, разуме се, праћено паралелном осионошћу и бахатошћу на унутрашњем плану). Баш као што је – овде само наизглед отварам другу тему – недостојно и неукусно кад представници државе иду по свету и говоре својим домаћинима како су их „они претходни непрестано лагали и обмањивали”, али да ћемо, за разлику од њих, „ми бити потпуно искрени” (и испунити све што обећамо).
Да ли је ико чуо да се неко (не рачунајући послератно немачко оправдано ограђивање од нациста и Хитлера) на такав начин ограђује и офира своје претходнике и државу? А код нас је то, такорећи, редовна појава. Тадић и ДОС су се тако ограђивали од Милошевића, а напредњаци сада, на сличан начин, од Тадића. Да ли се ико извинио Русима због тога што су их крајем осамдесетих обманули и прекршили обећање дато Горбачову да се НАТО неће ширити на исток, а поготово не на земље бившег СССР-а? Да ли се Бушова администрација извинила због тога што нас је Клинтонова бомбардовала? Или Обамина зато што је Бушова признала Косово?
Наравно да није. Него настављају тамо где су претходни стали и тек понешто коригују у складу са новонасталим околностима. У животу, историји и политици све се књижи и преноси даље. И потписи и дугови, споразуми и имиџ, добар и лош глас. Наследници, разуме се, ту могу понешто да промене, поправе или покваре, додају и одузму. Али ништа не почиње од нуле, апсолутног почетка и празне хартије. Нити тек од доласка „нас” и „наших” на власт.
При чему, изгледа да они који највише галаме и инсистирају на „подвлачењу црте”, „радикалном резу” и „новом почетку” обично највише понављају старе, или чине нове, још веће и горе грешке. Александар Вучић и његова политика за то су, нажалост, најбољи и најуочљивији доказ.
(Политика)
