Не тако давно, пре само седам година, на програму је било једно крајње занимљиво Светско првенство. У кошарци, наравно. Бронзу су узели Французи. А у финалу, ми и Американци. Звучи познато?

Стефан Марковић 2007. са пехаром намењеним прваку света

На том, шампионату планете чији је домаћин био Нови Сад, много је било актера који и ових дана пуне новинске ступце. Јер, тада се играло јуниорско првенство света, за играче до 19 година старости и, по неком старом добром обичају, у „финалу из снова“ састале су се наша и национална селекција САД.

Са једе стране терена, баш као што ће бити и ове недеље у Мадриду од 21 сат, сјајни Стивен Кари. Кошгетер Голден Стејта, тада „само“ један од највећих талената које има америчка кошарка.

Код нас? „Мута“. Харизматични тренер Мирослав Николић, тада селектор наших јуниора а сада члан Ђорђевићевог стручног штаба, у екипи је, поред осталих, имао и два аса који су и ових дана чланови „орлова“ – Стефана Марковића и Мирослава Радуљицу.

Мирослав Радуљица 2007. у финалу првенства света против САД

Завршница такмичења протекла је… прилично слично овој, на овом Мундобаскету. Ми смо у нокаут фази избацили Бразил (звучи познато?), а а Французи су потом, после свог пораза у полуфиналу, узели бронзу. А у тој екипи „триколора“ играли су, поред осталих, и Антоан Дио и… Николас Батум, најбољи стрелац полуфиналног меча (звучи познато)?

А ми?

Ми смо заиграли у финалу против фаворизованих Американаца. Стивен Кари, који је у претходним мечевима умео да постигне и по 19 поена за 25 минута на паркету, који је имао наступе и са пет асистенција, или осам скокова, а у три наврата и по чак четири „крађе“ – није имао решења за младе „орлове“.
Малтене се није видео на паркету.

Радуљица није погрешио при шуту из игре.
Марковић је имао шест асистенција.

Наступајући први пут као Србија, играли смо као у трансу и са 74:69 постали прваци света. Када се томе нико није надао.

(„Нико се томе није надао“.
Звучи познато?)

У недељу ће поменути актери поново на терен. И неки други, наравно. И неке веће и неке мање звезде.

А опет, стварно, толико сличности… Бразил смо те 2007. избацили у нокаут фази. Батум је и поред сјајне партије на крају морао да са Французима наступи у борби за бронзу. И узео ју је. А онда су Срби и Американци заиграли – у финалу.

Не бисмо се ми бунили ни да се историја до краја понови, зар не?

(Како сад „То су били клинци, па ови Американци су толико моћни да могу сваког да победе са 50 разлике!“?
Могу.
Па, шта?

За све који не верују у лепа чуда, ма колико била невероватна, Мика Антић и његова реченица „Марш из мог сокака кад не умеш да машташ“ – идеалан су и закључак, и најава оног што следи.)

(Блиц)

Ознаке: јуниори, кошарка, Мирослав Радуљица, светско првенство, Стефан марковић, финале