Проучавање историје омогућава нам и у томе је једна од њених највећих дражи, да оцењујемо квалитет одлука властодржаца у једној епохи на основу њима проузрокованих, са мање или више одложеним дејством, догађаја који су се десили у каснијим периодима. Истине које откријемо тим проучавањем нису саме себи циљ већ су нам оне наук за будућност да се сличне грешке не би поновиле и да би се спречила, предупредила, трагична дешавања у будућности.

Исто као што су српски властодржци проширили своју државу на оне територије које нису српске и тиме од тих присаједињених несрпских народа створили још веће непријатеље српског народа, тако је и руска царска империјална политика вековима Руском Царству, царству свих Руса, и Великоруса и Малоруса и Белоруса, насилно припајала територије народа међу којима неки не само да нису били Руси већ нису били ни Словени, ни православци, ни хришћани, и тиме је она улазила у перманентне сукобе и од њих стварала не само вишевековне непријатеље Московској или Петроградској власти већ и самом Руском народу.

Погрешне одлуке властодржаца плаћа пре свега и под један народ а не они сами. Тако су временом у састав Руског царства ушле и Финска и Пољска и прибалтичке земље: Естонија, Летонија и Литванија, и кавкаске земље: Грузија, Јерменија и Азербејџан, као и земље Централне Азије као што су: Таџикистан, Туркменистан, Узбекистан, Киргизија и Казахстан.

Крајем 19. и почетком 20. века на светску историјску сцену ступају комунистички покрети који и у Русији и у Југославији имају истоветан став и о својим властима и о својим државама који гласи да су те државе тамнице народа и најжешће се боре против такозваног великоруског односно великосрпског хегемонизма и залажу се за заштиту права по њима угњетаних мањинских народа. Питао би их неко па где вам је ту другови класни приступ као и да ли знају за не мали број случајева у Историји да су већински народи били више угњетавани од стране власти него мањински? Па и они сами су то потврдили када су дошли на власт. Историјска је чињеница да нити је Стаљин био Рус нити је Тито био Србин.

Руски комунисти, бољшевици, много пре српских комуниста освајају власт и одмах потом своје идеје, што се тиче међунационалних односа, спроводе у дело. На Првом Свесавезном Конгресу Совјета одржаног крајем 1922.год. а на Лењинов предлог образован је Савез Совјетских Социјалистичких Република (СССР) те је територија Царске Русије подељена на четири републике: Русију, Украјину, Белорусију и Закавкаску Републику. Процес је сукцесивно настављен све до 1940.год. да би на крају СССР чинило 15 република. Бољшевичко  исцртавање унутрашњих, административних граница, по правилу је било противно интересима Руског народа а у корист свих других мањинских народа те је велики број Руса остао изван граница совјетске Русије а у саставу република других народа па се тако поред осталог и десило да скоро половину становништва совјетске Украјине чине РУси.

Исто се десило и приликом доласка комуниста на власт у Југославији 1945. год. И они су одмах увели федеративно уређење и исцртали унутрашње границе увек на штету већинског народа, Срба, а у корист мањинских народа. Највећом опасношћу за себе, за своју власт, сматрали су они српски национализам. Став им је био: што слабија Србија то јача Југославија.

Дакле, и једни и други, и руски и српски комунисти, исцртавали су унутрашње границе на штету већинског народа ни једног тренутка не помишљајући да у будућности може да се деси да се те њихове федеративне државе распадну и да тиме унутрашње, административне границе постану спољашње, међудржавне границе, а да због тога што су неправедне постану узроком оружаних сукоба. И једни и други били су убеђени да ће њихове власти и њихове државе вечно да трају али су их дешавања после само педесетак година најсуровије демантовала.

Формирана као совјетска република Украјина није дуго остала у истим границама већ се непрестано увећавала.

17.09.1939. год. за време напада нацистичке Немачке на Пољску који је започет 01. септембра и због којег је и избио Други светски рат, када су се код Модлина, недалеко од Варшаве, спојиле немачке 3. Армија која је продирала са севера и 10. Армија која је продирала са југозапада, чиме је судбина Пољске била војно одлучена, Совјетска војска је упала у источну Пољску све до такозване Керзонове линије и на тај начин припојиле Совјетском Савезу огромну територију од 202.400 км² односно Украјини, Белорусији и нешто касније Литванији.

Следеће године, 26.06.1940. румунска Влада прихватила је совјетски захтев да се СССР-у врате Бесарабија и Северна Буковина које је после Првог Светског рата она одузела младој совјетској држави. Два дана касније совјетске армије улазе на те територије а 02. августа исте године Северна Буковина и мањи део Бесарабије  прикључени су Украјини а већи део Бесарабије прикључен је совјетској Молдавији.

Иначе, то, милом или силом, померање на запад граница Совјетског Савеза 1939. и 1940. године од Финске па преко Естоније, Летоније, Литваније, Пољске и Румуније показало се ускоро као велика грешка совјетске власти јер због краткоће времена нови гранични одбрамбени положаји нису изграђени што је фашистима на почетку агресије на Совјетски Савез дало велику предност. Такође, већина становништва у припојеним територијама показала се по доласку немачке војске, приврженијом Немцима него Совјетима и Русима.

Непосредно по  завршетку Другог светског рата у Европи 29.06.1945. уговором између СССР-а и Чекословачке, Карпатска Украјина површине од 12.800 км² са 725.000 становника одвојена је од Чекословачке и припојена СССР-у односно совјетској Укранији.

Ни ту није крај територијалног ширења совјетске Украјине. Као шлаг на торти 19.02.1954. поводом 300-стоте годишњице дефинитивног припајања Царској Русији територије Украјине, совјетски лидер Никита Хрушчов, човек са безброј пута јавно исказаним недостатком самоконтроле, одваја од совјетске Русије и поклања Украјини полуострво Крим површине од 25.500км²  и са скоро 2 милиона становника. Крим је одувек био од непроценљивог стратешког значаја за Русију и са већинским руским становништвом. Исто као што су руски комунисти Крим отргли од Русије и поклонили га Украјини исто тако су и српски комунисти отргли од Централне Србије и поклонили Косову чисто српску територију која се данас назива Северно Косово и која је такође од непроценљивог стратешког значаја за Србију.

И на крају десило се оно што су совјетски комунисти мислили да је немогуће а то је да се почетком 90-тих година 20. века распао Совјетски савез и по први пут Украјина је постала независна држава са невероватних 603.700 км² (ради упоређења, данашња Француска има 551.603км²) и са скоро 50 милиона становника у којој се руски народ нашао у незавидном положају осуђен да живи као мањина у антируској држави и то не као незнатна мањина већ као огромна мањина од око 20 милиона људи.

Власт у новонасталој независној држави Украјини одмах је почела назор, вештачки да афирмише, подстиче, развија и јача националне особености, специфичности Украјинаца, покушавајући на све могуће начине да се Украјински народ што више разликује од руског на штету свега онога што је заједничко и једнима и другима (прва руска држава била је Кијевска Кнежевина) и што неумитно, у крајњој линији, води до мржње према свему што је руско: језику, вери, цркви, обичајима, свим врстама уметности, итд. итд. За последњих двадесет година на тај начин разлике су продубљаване и потенциране и тамо где их је било и тамо где их није било.

Дакле, одлукама Лењина, Стаљина и Хрушчова, створена је и затим непрестано увечавана Украјина и то пре свега са њене западне стране. Увећана је неруским па чак и антируским становништвом и за сво то време Стаљину и Хрушчову није пало ни на крај памети да ако се она увећава на западу неруским становништвом да се територије источне и јужне Украјине насељене Русима одвоје од ње и припоје Русији. Хрушчов је урадио чак супротно од тога и руски Крим припојио Украјини. Руски комунисти на власти, баш као и српски, нису могли да се отргну, да превазиђу, сопствене идеолошке догме и да покажу и мало националне самосвести и да стану у заштиту националних интереса сопственог народа.

Што се тиче данашње кризе у Украјини свакако треба напоменути да су украјински националисти током Другог светског рата сви од реда били на страни хитлеровске Немачке. Довољно је сетити се само њихове „чувене“ дивизије „Галиције“. Њихова националистичка искључивост, нетрепељивост и острашћеност нису били усмерени само против Руса већ исто тако и према Пољацима. Ликвидирали су више од 100.000 Пољака. Ништа бољи нису били ни кримски Татари те је забринутост Руса у Украјини за своју безбедност и за свој опстанак на тим просторима више него оправдана.

Ако при томе још знају за судбину Срба при распаду Југославије, да су их некада у заједничкој држави мањински народи уз директну подршку Запада и НАТО-пакта протерали из Хрватске и са Космета док су у Словенији, Македонији и Црног Гори доживели велика малтретирања, шиканирања и многе друге врсте притисака на националној основи, њихово противљење новој нелегалног власти у Кијеву, са којом је у тај град стигао и Запад и НАТО-пакт, свакако је потпуно оправдано. Срби су им показали да у таквој ситуацији морају да се боре као што су се борили Срби из Босне и Херцеговине, све до отцепљења  од кијевске власти, јер тамо где Запад уђе не излази тако лако. Да се боре или да се селе. Трећег нема.

Забринутост за судбину својих сународника у Украјини после  пучистичког преврата у Кијеву, испољава сасвим оправдано и држава Русија јер она на то има како право тако и обавезу. Не само да изражава забринутост већ и повлачи одлучне потезе. На срећу Руса у Украјини Русија није исто што и Србија.

Генерално можемо да закључимо да су комунисти дошавши на власт и у Русији и у Југославији, исцртавали унутрашње границе својих држава, федерализујући их,  увек на штету већинског народа, руског односно српског, те да су касније пропашћу комунизма и распадом тих држава, те границе постале спољашње, међудржавне, и од тада оне, због тога што су често неправедне, представљају перманентну опасност за избијање нових ратних сукоба и да су као стална потенцијална жаришта, у непрестаном фокусу империјалистичког Запада који покушава да њима управља и манипулише у свом интересу и у своју корист а на штету свих локалних учесника у сукобу.

Недавно извршено враћање Крима у састав Русије на основу референдумског изјашњавања становника Крима, несумњиво је исправљање једне историјске неправде, чак глупости, али то ни у ком случају није крај украјинске кризе већ је то само крај њеног почетка, или прва рунда, а где ће ствари на крају да се заврше то сам Бог зна. Његова помоћ заиста ће бити неопходна и Украјинцима и Русима све дотле докле у Кијеву на власти буду прозападњачки, профашистички и антируски пучисти, које је без сваке сумње, по ко зна који пут примењујући свуда по свету исти сценарији, на власт и довео антируски Запад.

(СРБИН.ИНФО – Алекса Мијаиловић)

Ознаке: Алекса Мијаиловић, Русија, Србија, СССР, Украјина