(Владимир Трапара)

Већ неколико месеци на истоку Украјине води се грађански рат. Циљеви страна у сукобу су мање-више јасни. Револуционарне власти у Кијеву покушавају да успоставе контролу над целом територијом земље (осим Крима, који су претходно дефинитивно изгубили). Западне силе, у првом реду Сједињене Државе, Велика Британија и поједине земље „Нове Европе“ подржавају их у томе, јер контрола тренутне кијевске клике над целом Украјином подразумева дефинитивно напуштање политике неутралности (између Запада и Русије), какву је ова земља до скора водила, у корист потпуног сврставања у западну сферу утицаја и блок изразито антируски оријентисаних држава на потезу од Балтичког до Црног мора. Са друге стране су проруски побуњеници на крајњем истоку земље, присталице федерализације Украјине (или њеног распада уколико се федерализација покаже неизводљивом), који не желе да се сврстају на Запад, а поготово не против Русије, коју сматрају својом историјском матицом. Русија их (далеко лабавије него што је реално у стању) подржава јер у федерализацији Украјине види делотворну брану сврставању ове земље на Запад, при чему највећу ноћну мору за Москву представља могући улазак Украјине у НАТО.

У досадашњем току сукоба, побуњеници су и без непосредне интервенције Русије на њиховој страни успели да остваре далеко импресивније резултате од оних који су се од њих очекивали. Суочени са надмоћнијим противником, они још од априла месеца одолевају и држе под својом контролом део територије Украјине, који су прогласили Новорусијом, састављеном од народних република Доњецк и Луганск. Та територија је, међутим, као резултат офанзиве Кијева (која је након обарања малезијског авиона добила на жестини), све мања и мања. Тренутно су непосредно угрожени чак и Доњецк и Луганск, главни центри побуне и градови без чијег би опстанка у рукама побуњеника свака прича о Новорусији изгубила смисао. Командант побуњеничких снага Игор Стрелков очајнички тражи већу подршку Русије, која очигледно не долази у мери потребној да се заустави офанзива Кијева. У последње време су учестале приче о томе како је потребно да побуњеници издрже до грејне сезоне, када ће Москва имати много већу могућност (завртањем гасних славина) да утиче на политику Кијева и европских земаља. Али до грејне сезоне има пуна два месеца, а Новорусија је већ сада у критичном стању. Ипак, не бих се усудио да прогнозирам да ли ће она услед недовољне подршке Русије заиста и пасти или ћемо у наредних месец-два видети неку конкретнију акцију Москве која би удахнула побуњеницима ветар у леђа и сломила зубе кијевске офанзиве.

ТРИ МОГУЋА ИСХОДА

Шта год да се деси, једно је сигурно – повратка на старо стање, а то је крхка неутралност Украјине, зависна од тога које су политичке снаге у датом тренутку на власти у Кијеву, неће бити. Уместо ње, могућа су три политичка исхода битке за Новорусију. Један је стабилна неутралност, која се може постићи једино ефективном федерализацијом земље, изведеном тако да југоисточни (проруски) региони добију право вета на одлучивање о спољнополитичкој оријентацији Украјине. Овакав исход све је мање известан – за њега је неопходно не само да побуњеници опстану (и то по могућству без руске интервенције) и приморају Кијев (који их сматра терористима) на дијалог већ и да западне земље нађу заједнички језик са Русијом (а подела између Запада и Русије је у стварности све већа) и да онда велике силе заједно гарантују спољнополитичку неутралност и федеративно уређење Украјине. Други исход (у овом тренутку, чини се, нешто извеснији) била би подела Украјине на два дела, од којих би се један (вероватно већи) приклонио Западу, а други (можда чак и припојио) Русији. Уколико би Русија напослетку војно интервенисала на страни побуњеника, ово би био једини логичан исход. И, коначно, трећи исход, такође врло реалан с обзиром на развој ситуације на терену, јесте да цела Украјина (без Крима, наравно) постане део западне сфере утицаја и у неком тренутку вероватно уђе у НАТО. До овога би дошло у случају пораза Новорусије и изостанка руске интервенције која би овај пораз могла да спречи.

Заједничко за сва три исхода јесте разјашњавање ситуације у погледу граница сфера утицаја Русије и Запада на северној обали Црног мора, а то је једина област у којој до сада ове сфере утицаја нису биле јасно разграничене. Другим речима, завршетак битке за Новорусију – независно од исхода – био би уједно и завршетак геополитичког „ушанчивања“ два очигледно непомирљива табора: једног окупљеног око једине преостале суперсиле, Сједињених Држава, који је лојалан Вашингтону у спровођењу његове мисије освајања света; и другог који предводи Русија, велика сила која не жели да се одрекне свог међународног статуса и политичке независности у корист новог светског поретка предвођеног Америком. Не мислим да је израз „ушанчивање“ прејак, јер све чињенице говоре у прилог томе да ће новоуспостављена граница између двеју сфера утицаја остати релативно стабилна у једном дужем временском периоду (који би могао да потраје и пар деценија), а вероватно најзначајнија међу тим чињеницама јесте тренутна унутрашња политичка консолидованост Русије и њена ресурсна, економска и војна снага (која укључује и технолошки напредан нуклеарни арсенал). Док год ова чињеница опстаје, даље напредовање Сједињених Држава у срце руске сфере утицаја биће немогуће.

РАЊИВИ РУСКИ ЗАПАД

За овакво геополитичко „ушанчивање“ постоји историјски преседан. У питању је дефинитивно разграничавање сфера утицаја Совјетског Савеза и Сједињених Држава, које је довршено почетком шездесетих година прошлог века изградњом Берлинског зида и споразумним окончањем Кубанске кризе. После тога је било мање-више јасно шта је чије, те је и опасност избијања непосредног оружаног сукоба две суперсиле постала мања. Совјетски Савез би с времена на време „прескакао санитарни кордон“ – пре свега у Африци и на Блиском истоку – али без значајнијег утицаја на укупну равнотежу снага, која је потрајала све до урушавања источног блока, примарно покренутог унутрашњим политичким променама у Совјетском Савезу. У досадашњем току постхладноратовског периода одвијао се процес сличан оном из првих петнаестак година Хладног рата – разграничавање сфера утицаја, које је отпочињањем битке за Новорусију ушло у завршну фазу. Када погледамо мапу Евроазије, на свим другим подручјима мимо северне обале Црног мора до разграничења је већ дошло. Русија се помирила са тим да њени бивши сателити (па и делови њене бивше федерације) на Балтику, у Средњој Европи и на Балкану оду у западну сферу утицаја, док је сама осигурала Белорусију у оквиру своје. Сем ових, на поменутим подручјима налази се још неколико држава, које не мењају општу слику. Ту су старе „неутралне“, а заправо ефективно прозападно оријентисане (притом и чланице ЕУ) Аустрија, Шведска и Финска, као и реално неутрална, али западном агресијом деведесетих значајно ослабљена и онемогућена да заузме отворено антизападни спољнополитички став – Србија.

На Закавказју, Русија се успешним ратом против Грузије 2008. постарала да заустави западну офанзиву са те стране, држећи у исто време чврсто под котролом Средњу Азију (САД још увек имају војну базу у Киргистану, али она значајније не доприноси њиховом утицају у региону, поготово након планираног повлачења из Авганистана). Проблем за Русију у овим областима би могао да искрсне у случају прекомпозиције односа снага у њиховом залеђу – у региону Блиског истока – у америчку корист, тако што би евентуално успела агресија Вашингтона на Иран, и Техеран (као пре Хомеинијеве револуције) био учињен америчким вазалом. Ипак, и то је онемогућено најпре поразом америчких настојања да од Ирака учине сигурног регионалног савезника, да би Русија подршком Асаду да одоли сиријским побуњеницима напокон сломила америчку блискоисточну офанзиву. Коначно, САД руској сфери утицаја не могу да нашкоде ни са источноазијске стране, јер им на путу стоји трећа велика сила у савременом међународном систему, најбрже растућа од свих – Кина.

ПОЗИВ НА АНТИПУТИНВСКУ РЕВОЛУЦИЈУ

Јужне границе руске сфере утицаја, дакле, делотворно штите Иран и Кина – на први поглед би се рекло, с обзиром на противречну историју коју Русија има са њима, непоуздани савезници. Међутим, док год је страх те две силе од геополитичке офанзиве САД већи од евентуалних несугласица које оне имају са Русијом, елита у Москви може да буде спокојна у погледу својих азијских граница и да можда с времена на време мало припомогне Ирану (као слабијој од ове две силе) да одоли америчком притиску – као што је то и учинила у Сирији. Источна Европа тако остаје простор на коме је (у складу са очекивањима геополитичара Макиндера) Русија најрањивија наспрам западне офанзиве, а тренутно се на тлу Украјине (тј. Новорусије) одлучује о томе где ће се протезати дефинитивна граница две сфере утицаја. Већ сам писао о томе да за Русију није нимало свеједно где ће то бити, јер од положаја ове границе управо зависи степен њене рањивости спрам западног притиска у временима која долазе. Јер, иако сматрам да ће „шанац“ између руске и западне сфере утицаја једно дуже време остати стабилан, то вреди само под условом унутрашње политичке стабилности у Русији. Сједињене Државе ће у периоду пред нама предузимати све веће напоре да ту стабилност наруше, што се лако да прочитати „између редова“ у изјавама њихових званичника (између осталих и председника Обаме), који у увијеној форми (док многи западни аналитичари то чине чак и отворено) позивају на нову руску „антипутиновску“ револуцију. То је добро познат и само у прошлом веку већ двапут опробан рецепт западних сила против Русије. Из Првог светског рата она је избачена Лењиновом Октобарском револуцијом, након чега се нашла у геополитичком узмицању. Из Хладног рата је изашла и такође се геополитички повукла захваљујући Горбачовљевој и Јељциновој „перестројки“. У оба случаја, међутим, није се дуго чекало на повратак земље на светску сцену на велика врата, јер је руски народ смогао снаге да заустави повлачење и „преокрене резултат“. Ово се догодило под јаким лидерима. Лењинов наследник Стаљин напустио је наивну идеју о светској револуцији – на челу са њим, руска (совјетска) држава победиће у Другом светском рату и постати суперсила. Наследник Горбачова и Јељцина Путин такође је одбацио наивно веровање у „крај историје“ и либерални рај и ставио се у службу националног интереса своје земље. По аналогији, могли бисмо да очекујемо да би Русија преживела и неку нову револуцију и изнедрила новог јаког лидера који би јој повратио славу. Али морамо да водимо рачуна и о томе да ће тај нови лидер у случају прикључења читаве Украјине западној сфери утицаја имати много неповољније геополитичке границе за консолидацију земље од оних које су имали Стаљин и Путин. Надајмо се зато, за добро равноправнијег светског поретка и независности и слободе малих држава, да Новорусија ипак неће пасти.

(Нови стандард)

Ознаке: запад, Новорусија, Русија