Прочитај ми чланак
Слабости најригиднијих режима прошлог века узеле су маха у западном јавном мнењу и пракси. Делујући de facto у форми цензуре, која смањује увид у велике догађаје и проблеме, на делу је процес орвеловског „двоструког мишљења“. Такав начин размишљања дели већина новинара, академика, носилаца јавних функција, укратко – сви они који обликују јавно мишљење. Њихов укупни наступ само утврђује постојећи систем и балансирање моћи. Како би све било на свом месту, постоје казне за оне који одступају од протокола, понекад и тако што се екскомуницирају из своје околине.
Једном је у оквиру државе усвојен наратив о спорним догађајима, који је представљен mainstream медијима и њега су неупитно прихватили чланови „уже партије“. Таква тишина иде у прилог механичким вредностима свих ауторитета и институција. Ако се има такав поглед на свет, губи се лични интегритет, који држи колективну јавност подаље од веровања у спонтаност дрштвено-политичког система. Лаичка тумачења оваквих догађаја могу бити етикетиране као „теорије завере“, и зато се поново потврђује кредибилитет странке. Публицитет тишине обезбеђује да се, под претњом de facto или формалне цензуре, поштује слобода истраживања и говора, које су међу главним заповестима Запада.
Идеја да земља постаје полицијска држава постаје клише, поготово у недостатку историјског контекста. Екстремни тоталитарни режими који су, на пример, базирани на марксистичком фундаментализму и безусловној лојалности партији били су обележени као психијатриски случајеви због њихове жеље да угуше политичке дисиденте. Ипак, у САД и на другим местима објективно анализирање чињеница о убиствима кључних политичких фигура из 60-тих година, 11. септембру и недавним терористичким нападима гледа се као на политичку јерес и могуће оправдавање за државни надзор, испитивања, као и обавезна „медицинска“ (читај, психијатријска) лечења, па чак и неку врста конфискације имовине у виду губитка посла и наношење штете угледу.
Такве неформалне мере примењене су против представнице државе Њу Хемпшир Стеле Тремблеј, која је била приморана да се повуче са функције пошто је тражила објашњење о мотиву напада на бостонском маратону [1], а исто се десило и кад је јавно посумњала у званични извештај о пуцњави у Њутону, у држави Конектикат. [2]
УКЛАЊАЊЕ ПРОФЕСОРА
Најскорији пример је онај Адама Хелера, професор у њујоршкој државној школи. После спорног откривања његових приватних ћаскања у којима где је дебатовао о масакру у Сенди Хуку и другим инцидентима проузрокованим дугим пиштољима, који се могу легално купити, Хелера су локални органи, вероватно вођени из дирекције ФБИ, приморали да се подвргне 12-дневном психијатријском вештачењу. Према закључцима „форензичког психијатра“, Хелер је отпуштен са места професора. Уклањање професора из школе је опасан преседан, где држава, уз помоћ психијатра, намеће институционализацију и тешке новчане казне за „мисаоне злочине“, што потпуно личи на совјетску Русију и друге полицијске државе.
„Појединац у нашој земљи има основна људска права, а Хелерова су повређена“, навео је његов адвокат Мајкл Сасман. Такође је додао да је Хелера посетила локална полиција и да је морао да иде у болницу на, како је навео, „физички преглед“. После прегледа, болничко особље је Хелера упутило у психијатријску установу. На Хелерово питање „Зашто?“, они су му одговорили да изгледа збуњено и да је болестан. Сасман тврди да Хелер није ни збуњен ни болестан:
„Ово је Сибир унутар Сједињених Америчких Држава! Држе га у психијатријској установи 12 дана и после 12 дана закључују да је све у реду с њим. Он је убедљив, начитан и урбан млад човек у својим средњим тридесетим. Не постоји ништа у вези с њим што је чудно осим његових ставова, и то према мишљењу неких других, а то су ставови које сваки човек треба да формира из своје интелектуалне радозналости.“ [3]
На сличан начин је 30. јула ове године у Великој Британији блогер Кристофер Спајви ухапшен у 2 ујутро у свјој кући у Есексу због „узнемиравања“. Пар дана пре хапшења Спајви је поставио чланак на свом сајту, где је навео да је прошлогодишње убиство британског војника Лија Ригбија била обмана, чији циљ је био да подстакне антиисламско расположење. Полиција је одбила да открије ко је био узнемираван. „Међу фановима г. Спајвија је и Дејвид Ики, некадашњи фудбалер и водитељ на BBC, који познат по својим склоностима за теорије завере“, наводи Дејли Мејл. [4]
Јасно је шта је претходило таквом државном екстремизму. На пример, у својој тези о политичком деловању психијатара у Совјетском Савезу руски писац и политички дисидент Александар Подрјабињек указује на то како је дијагноза душевне болести била ефикасан начин за државу да избаци нонконформисте из јавног простора, а да притом задржи свој легитимитет. „Они који не прихватају лажи и који су спремни да трпе зарад истине су малобројни“, казује Подрјабињек и додаје: „Али их се режим плаши више од свих убица, силоватеља и криминалаца заједно зато што су они наоружани истином, баш као што је Шекспир рекао: ‘Темељно је наоружан онај који хоће да се свађа’“. [5]
ОПАСНЕ „ТЕОРИЈЕ ЗАВЕРЕ“
Због истине о СССР то мора да буде потиснуто и споља и изнутра, тако да би „суђење било превише упадљиво, а егзекуција без суђења превише скандалозна“. Тако је идеално решење било проглашавање политичког противника ментално болесним. Ко би схватио озбиљно отпор шизофреничне особе? „За разлику од већине западњачких психијатара, совјетски именују оно што им је ненормално у складу са својим непрофесионалним псеудостандардима – „манија тражења правде“, „марксизмоманија“ и слично.“ [6]
Дисиденти који су криви за „агитацију и пропаганду“ или за „намеру да почине нарочито опасан злочин против државе“ рутински су били осуђивани као изопачени криминалци. Историчари Сидни Блох и Питер Редвеј су описивали како су државни лекари сачињавали „психијатријску комисију“, која би сва недела приписивала одговорности дисидената. „Готово без изузетака, суд би прихватио препоруку комисије а суђење би затим била пука формалност“. Бранилац би окривљеног штитио његовом неурачунљивошћу. [7]
У духу таквих псеудонаучних поступака, данашња друштвена наука блиско је усклађена са политиком западних полицијских држава, као и са протоколима који идентификују оне који ненормално размишљају и мисле. Уз познати предлог Кеса Санстајна да се примени „когнитивна инфилтрација“ у истраживању друштвених заједница које скривају наративе о комплексним догађајима, у литературу су ушли и слични постулати који ближе описују „теорију завере“ [8], чак се против таквих ставова користе изрази као што су „инкубација“ и „метаинкубација“. [9]
„Упркос психолошкој удобности, коју пружају такве теорије завере“, спроведено је истраживање у коме је закључено „да су такви ставови прилагодљиви. Теорије завере одвлаче пажњу јавности од других прагматичних и важних проблема и спречавају конструктиван приступ њиховом решавању“. Поред тога, каже се да теорије завере могу да имају и „штетне последице – подривање поверења у власт, допринос екстремном цинизму према пословном и корпоративном сектору, а подстиче и опасне екстремистичке покрете“. [10]
Политичке претпоставке и импликације евидентне у таквој поставци су запањујуће. Што је најважније, аутори таквих ствари, који претпостављају да се одређене репортаже и запажања која се појављују у супротности са званичним саопштењима корпоративних медија могу бити ограниченог ефекта и штетне по бирачко тело. Као и њихове совјетске колеге, такви социолози постају део спровођења онога што држава одобри као „дозвољено“ размишљање и говорење.
Окретање државе ка психијатрији је очајнички потез против извештаја и анализа који на интернету имају публицитет већи него икада. Наводећи недавни научни рад који се фокусира на оспоравање таквих перспектива, политички аналитичар Кевин Барнет је скоро приметио да „негативан стереотип о теоретичарима завере заправо прецизно описује оне који бране званичну тезу о 11. септембру, а не оне који је оспоравају“. [11]
Ипак, како темеље друштва и даље руши елита под покровитељством државе, лажне приче остају у првом плану и под лупом јавности, која је у страху од корпоративних медија. Кад такве измишљотине остану у популарној свести и памћењу ширег друштва, онда је то начин историјског назадовања. Помисао јавности да оспори чињенице и доказе је највећи страх „уже странке“, јер иста та јавност мора да се потчини полицијској држави и лажима.
_________
Упутнице:
1] John Celock, Stella Tremblay Resigns From New Hampshire Legislature, Huffington Post, June 20, 2013.
[2] John Jaschik, Reprimand for a Blog, Inside Higher Ed, April 12, 2013.
[3] Michael Sussman interviewed by Jim Fetzer, The Real Deal, June 25, 2014; Jim Fetzer, 1984 Arrives 30 Years Late: Teacher Fired for Questioning Sandy Hook, Veterans Today, June 26, 2014.
[4] Stephanie Linning, Blogger Arrested in 2AM Raid on His Home After Claiming Lee Rigby’s Murder Was an Anti-Islam Hoax, Daily Mail, July 31, 2014.
[5] Alexandr Podrabinek, Punitive Medicine, Ann Arbor MI: Karoma Publishers, 1980, 4.
[6] Ibid., 5.
[7] Sidney Bloch and Peter Reddaway, Russia’s Political Hospitals: The Abuse of Psychiatry in the Soviet Union, London: Victor Gollancz, 1977, 103.
[8] See, for example, Special Issue: The Psychology of Conspiracy Theories, the British Psychological Society’s Psychology Post-Graduate Affairs Group Quarterly, September 2013.
[9] John A. Banas and Gregory Miller, Inducing Resistance to Conspiracy Theory Propaganda: Testing Inoculation and Metainoculation Strategies, Human Communication Research 39 (2013): 184-207.
[10] Ibid.
[11] Kevin Barrett, New Study: Conspiracy Theorists Sane; Government Dupes Crazy, Hostile, PressTV, July 12, 2014.
Аутор је професор на универзитету у Ајови, стручњак за медије и комуникацију
(Нови стандард)
