Прочитај ми чланак
У касним поподневним часовима на пункту Макиш 1 зачула се песма у двогласу у извођењу момака и девојака окупљених са једним задатком – напунити песком што више џакова, одбранити се од набујалих река.
Проглашавање ванредне ситуације затекло ме је у завичају, у који сам морао да одем не тако срећним поводом. Мањак времена за информисање, стална ужурбаност и помало нестабилно психичко стање били су разлози да не будем употпности упућен у оно што се дешава у Србији.
Повратак у реалност стигао је у разговору са другаром, пре најављеног вечерњег изласка.
“Е, ови моји у Шапцу су угрожени, мајка луди у кући, не знам шта да радим“.
“Их, бре, немогуће да је дотле дошло?“
Да, дотле је дошло, а свест ми је била потпуно отворена другим телефонским позивом.
“Е, брате, видимо се следећи пут кад дођеш, сутра ујутру идемо у Шабац, много је критично“.
Ваљево, Шабац, Сремска Митровица, Параћин, Крупањ, Купиново, Свилајнац… За крај, Обреновац…
Повратак у Београд ме је потпуно освестио, али је било превише касно да тога дана урадим нешто корисно, сати су пролазили у нервози и дилеми, да ли отићи у Арену или сачекати јутро за лопатање на Ушћу. Нови дан је донео одлуку, правац Макиш.
Ванредна ситуација је поново изненадила Градско саобраћајно предузеће, па се за једну, од две линије које воде ка Макишу, мора чекати и до пола сата. А сунце је бивало све јаче.
“Стани, мајсторе, стани!“, заурлао је један момак у гуменим чизмама у не баш тако пуној деведесетдвојци, возач је услишио жељу, отворио врата и поглед на призор који до сада нисам видео.
Гомила белих џакова набацана на обод централе Београдвода, гомила младих људи, гомила жеље да се уради нешто што ће им дати осећај бољих људи.
Времена за чекање није било, као ни било каквог “руководећег кадра“ на улазној капији, петнаестак пари одморних руку и ногу је улетело у круг, сва прича је у том тренутну престала, морало се на посао.
По систему хватај шта стигнеш, узео сам да отварам џакове и додајем двојици момака која су их наизменично пунила песком. Они су се убрзо упутили на одмор, те је лопата стигла у моје руке.
Рекао бих да се лопате нисам прихватио добрих осам, девет месеци, када сам њоме у завичају скупљао струготине од дрва, припреманих за огрев.
Чудна мешавина стрепње, жеље за што већом брзином рада, бриге за руке колеге који придржава џак, сунца које удара право у теме су у фине новинарске руке, у младости су ми говорили да су праве лоповске, са танким прстима, проследила је адреналински удар који је попустио тек по пуцању првог жуља.
Негде се у том моменту зачула песма из двогласа са почетка текста… Измамила ми је први искрени осмех тога дана, али је он трајао свега неколико тренутака.
Сматрао сам да имам прилично развијену свест о стању међу младима, али сам тада схватио да појма нисам имао до ког нивоа је израњавана омладина у Србији. До нивоа који не познаје страх, не зна за умор, не мари за могућу сунчаницу, не брине за себе јер има виши циљ.
Подсетило ме је то на протесте касних деветесетих година, када није било битно како се зовеш, одакле си, ко си, чиме се бавиш… Био си ту, у гомили која се борила за нешто, која је имала веру у спасење, која је ишла главом где “нормалан свет“ не би пружио ни прст.
На Макишу тога дана није било важно да ли се зовеш Един Шкорић, Виктор Троицки, Марко Тејић, Никола Ребић или Срђан Костић, Никола Недељковић, да ли си ошишан “на брзо“ или имаш дредове, да ли си мушко или женско, да ли навијаш за Партизан или Црвену звезду.
Опет, са друге стране постојао је и велики осећај немоћи…
“Шта је ово што смо до сада напунили, ништа, брате, појешће ово река, ако буде хтела, за десет минута“, рекао је један момак, у паузи приче о томе како је претходног дана био на бранику Топчидерске реке.
Када је требало да дође до смене радне снаге, појавио се и “руководећи орган“, зауставивши двадесетак људи на капији речима да се прекида пуњење, иако су камиони са песком и даље пристизали. Процена одговорних лица ни у овом случају није била добра, рад је настављен до касно у ноћ, а за разлику од претходног дана, било је организованог превоза.
“Брате, не да ћу да издефинишем бицепс овде, него то неће бити нормално, а и бојицу могу да набацим“, кроз смех је изустио видно уморни момак, који је, према његовим речима, учествовао у спасавању Шапца и “покушају“ одбране Обреновца.
Иако се чини да је најгоре прошло, морамо бити сигурни да није, и нека ово буде упозорење за могуће понављање “српског синдрома“, који се лако може објаснити реченицом једног од лопатара на Макишу.
“Много смо се брзо напалили на ово… Само да се тако брзо не угасимо“.
Друштвеним мрежама последњих дана кружи порука коју, наводно, млади упућују држави, упозоравајући је да је бране они који раде за плату од 20.000 динара, плаћају школарину од преко 100.000 динара, те не знају да ли ће икада наћи сталан посао.
Држава би то требало да зна, а ако не зна, сазнаће некад, када млади који су се жртвовали буду дошли на сурчински аеродром са намером да оду и никада се не врате. А тада ће се поново говорити о одливу мозгова, негативном природном прираштају…
Млади Србије ових дана не бране државу, бране себе, своје достојанство, свој град, своју породицу, своју кућу, своје пријатеље… Њима не треба захвалница, нити државни посао, њима треба само основно поштовање од државе, тј. престанак вређања интелигенције разним изјавама, сликањима, “интервенцијама“ на интернету…
Држава су људи и то држава треба да схвати, упркос свему млади је и даље воле, а да ли то она знa
(Б92)
