(Н. Бабић)

Анахрона група Г7 Русији даје ултиматум – месец дана за престанак уплитања у Украјину, у противним следе „санкције које није претрпела ни једна земља на свету“.

Представници „најразвијенијих“ светских земаља окупљени у групу Г7 (САД, Канада, Јапан, Немачка, Италија, Француска и Велика Британија) су се у марту ове године сложили да због „уплитања у украјинску кризу“ из тог „елитног“ друштва избаце Русију, која је с наведеним земљама до сада учествовала у раду групе у формату Г8.

Од марта, па све до самита Г7 који је пре три дана одржан у Бриселу, лидери земаља чланица групе Г7 и председници Европске комисије и Европског већа, који редовно учествују у раду групе, Русији прете тешким санкцијама којим је намеравају „присилити да Украјини дозволи да сама одабере којим ће путем ићи“. На самиту од пре три дана су лидери „развијених економија и етаблираних демократија“ Русији дали ултиматум од месец дана, року у којем „мора да обустави све активности које дестабилизују суседну земљу, у првом реду оне које се односе на помоћ проруским сепаратистима на истоку Украјине“ , преноси The New York Times.

У исто време док су у Бриселу лидери групе Г7 ручали и расправљали о „могућем кажњавању Русије“, руски председник Владимир Путин им је са форума о истраживању Арктика у Ст Петерсбургу кратко поручио: „Желим им добар апетит!“, А руски премијер Дмитрии Медведев је Запад оптужио за „цинизам без граница“.

Русија се групи Г7 као гост придружила 1993., да би 1997. приступила као чланица у формату Г7 +1, што је након распада Совјетског Савеза 1991. требало означити прекретницу и приближавање Москве Западу. Међутим, Русија никада није била прихваћена као пуноправна чланица, чак ни у периоду у којем је заједно с осталима чинила формат Г8.

Г7: „Москва има месец дана да се повуче из Украјине“

The New York Times пише „како је, уз подршку осталих светских лидера, председник Обама Москви дао рок од месец дана да промени своју политику према Украјини и обустави помоћ проруској сепаратистичкој побуни, иначе ће се суочити са међународним санкцијама, далеко тежим од оних које су наметнуте било којој земљи у свету „.

„Барак Обама и други лидери највећих демократија су затражили од руског председника Владимира Путина да призна и преговара са новоизабраним председником Украјине, да заустави доставу бораца и оружја у сепаратистичким регионима, присили их на разоружање и повлачење из окупираних зграда јавне управе у Источној Украјини, те да почне да разговара са централним властима у Кијеву „, пише амерички дневни лист.

„Русија мора да убеди сепаратисте да прекину насиље, положе оружје и покрену дијалог с украјинском владом. С друге стране, ако се руске провокације наставе, из наших разговора овде је јасно да је група Г7 спремна увести јаче санкције Русији. Видећемо шта ће господин Путин да учини током идуће два, три, четири недеље. Ако остане при актуелном ставу, онда смо већ указали на оно што смо спремни да предузмемо“ рекао је амерички председник Обама, што би отприлике значило да ће се санкције проширити на секторе привреде као што су финансије и енергија.

Међутим, познато је да се европски лидери опиру таквом решењу, барем делимично, јер Немачка прима око трећину свог природног гаса из Русије, Британија има велике банковне везе, а Француска такође успешно послује с Москвом.

Избацивање Русије и ултиматум од стране непотребне, анахроне и смијешне групе Г7

Као што смо рекли, Русија је увек маргинализирана у групи „развијених“ земаља, што се могло да види из изјаве коју је у октобру 2007. дао тадашњи немачки министар финансија Пер Штајнбрик.

„Нема смисла не укључити Русију као пуноправну чланицу моћне групе Г7 и да та земља не учествује у решавању најважнијих светских економских питања. Има пуно тема које се не могу расправљати без важних тржишта у настајању попут Кине, Индије, Јужне Африке, Аустралије, да споменемо само неколико“, 2007. је изјавио немачки министар финансија Пер Штајнбрик.

Тадашњи руски министар финансија, Алексеј Кудрин, поздравио је Стеинбруекову изјаву, будући да је немачки министар позвао и остале земље, али је нагласио да за тако велико проширење мора да постоји консензус свих чланица, за шта треба времена и додао „како недостатак пуноправног чланства Русије у Г7 неће утицати на руску економију „.

2008. избија глобална криза, а министри финансија групе Г7 на самиту у Цариграду у октобру 2009. признају да су тржишта у развоју повећала своју тежину у глобалној економији и на финансијским тржиштима и да група Г7 више није нимало релевантна у решавању глобалних економских и финансијских питања .

„Након деценија је клуб богатих, индустријализованих земаља почео убрзано губити власт, део глобалне економске моћи одлази ка великим земљама у развоју. Министри финансија и шефови централних банака групе Г7 су преклињали Кину да успори раст кинеске валуте, као што су то чинили неколико година. Но, Кина није показала никакав знак поштовања и Г7 је провео већи део свог времена у расправама како то да учинис мање помпе и јавних иступа „, 2009. пише Ројтерс.

Marco Annunziata, главни економиста УниКредит банке у Лондону, тада изјављује: „Цариград многи виде као лабудова песма групе Г7, пре него што препусти власт економским силама у настајању.“

„У тренутку када људима морате говорити да су важни, то је зато што више немају никакве важности“, за Ројтерс 2009. године изјављује учесник скупа у Цариграду.

Подсјећамо наше читаоце да су ово изјаве немачког министра финансија из 2007. и изјаве из Цариграда 2009, нетом послије избијања глобалне кризе, што је била нужна дигресија у покушају да појаснимо значај „ултиматума“ америчког председника Барака Обаме. И због чега је Владимир Путин са смешком пожелио „добар апетит“ колегама из групе из које је сам избачен.

Као што смо у почетку навели, 4. јун су на радној вечери у Бриселу били шефови држава и влада земаља групе Г7 – Сједињених Држава, Јапана, Немачке, Француске, Италије, Канаде и Велике Британије, које се сматрају најбогатијим земљама у свету, чак и ако то није истина. До марта 2014. је група са Русијом деловала под називом Г8 и овај скуп је требао бити одржан и руском граду Сочију.

Шта је уопште Г8?

Према његовим утемељивачима, клуб је 1974. окупила је најмоћније земље на свету. Међутим, ко је тада одлучивао ко је моћан, а ко није? Наравно, Сједињене Америчке Државе. Довољно је погледати састав групе Г8. Осим Русије, која је искључена, све земље чланице имају посебну карактеристику – највећи су светски дужници. Земље које стењу под теретом јавног дуга су, на пример, Канада и Италија. Запитајмо се да ли је Канада моћнија од Кине и је ли Италија моћнија од Бразила или Индије? Одговор је познат.

Такав приступ нас води у срж самог проблема и открива сав бесмисао постојања такве организације. Шта је данас и какве одлуке лидери групе Г7 доносе? Баш никакве, као што је „ултиматум“ Русији био предмет подсмеха у другим центрима моћи.

Разлог је што ове земље нити могу што одлучи, а ако нешто и одлуче, те одлуке не могу спровести у дело јер им недостаје новац.

Што је још горе, они су свесни да не могу присилити праве светске силе и оне у настајању, као што су Индија, Бразил, Мексико и Кина, да им се придруже у њиховим настојањима да „обуздају подвиљалог Путина“. У чланку којег је Financial Times објавио у јуну 2013. стоји: „Г8 не представља никога и не одлучује ништа, али то је симбол Извршног одбора Запада“.

Другим речима, Запад је на издисају и треба подсетити како његов Извршни одбор и мозак који је заступао организацију Г7 +1 више не одлучује ништа. Коначно, Русија никад није у потпуности ни прихваћена у тај „елитни“ клуб. На састанцима министара привреде групе Г8 руски министар никада није био позван. То је разлог зашто у Москви никад нису веровали у Г8, него су увек групу посматрали као формат Г7 +1, како су га многи амерички аналитичари звали и након „пуноправног“ чланства Русије.

Због чега је група Г7 +1 непотребна?

Овде се морамо опет да вратимо у 2009., али нешто пре скупа у Цариграду на којем су министри финансија групе Г7 коначно схватили да без сагласности Кине и других великих економија неће моћи да задржи своје привилегије у спекулисању валутама на глобалном нивоу.

У јуну 2009. је у италијанском граду Аквили, који је само неколико недеља раније погодио разоран потрес с преко 300 мртвих, одржан самит групе Г8, али су на њему учествовали и лидери групе Г5 ( Кина, Индија, Бразил, Јужна Африка и Мексико), представници Економског форума (Данска, Ј.Кореја, Индонезија и Аустралија), потом челници међународних организација (УН, ММФ, Светска банка, ВТО, ФАО, ИЕА, ИЛО, ОЕЦД, ИФАД , ВФП). На раду самита Г8 у Аквили су учествовали и лидери многих других земаља, па је позван и либијски вођа, пуковник Моамер Гадафи, тадашњи египатски председник Хосни Мубарак, турски премијер Ердоган, премијери Холандије и Шпаније, те председници Алжира, Нигерије, Анголе, Етиопије и Сенегала. Наравно, били су и стални представници у Г8, председник Европске комисије, Жозе Мануел Барозо, тадашњи председник Европског већа, Фредрик Рајнфелт, али и челник Савета Афричке уније, Жан Пинг.

Скуп као такав није могао бити боља прилика за ублажавање последица глобалне кризе у свим земљама, не само у еврозони или земљама блиским финансијским тржиштима на Wall Streetu i London City-у, али и за проналажење неких решења за светска кризна жаришта 2009., дакле, пре избијања арапског пролећа.

Пред самит у Л’Аквили тадашњи италијански премијер Силвио Берлускони је 15 јун боравио у званичној посети Вашингтону, а на конференцији за новинаре је Барак Обама најавио четири кључне тачке дневног реда у Аквили: борба против тероризма, смањење нуклеарног оружја, борба против економске кризе и на крају борба за безбедност хране и сузбијање беде и сиромаштва у свету.

Тада је амерички председник Обама обећао највећу помоћ, након њега је француски председник Саркози обећао да ће дати 3.000.000 € за обнову цркве Св. Светог духа, а Ангела Меркел је обећала да ће обновити другу цркву у градићу Онна. Посебно упечатљиве су биле фотографије на којима се види амерички председник Барак Обама међу рушевинама Л’Аквиле, исте онакве какве ће за собом оставити у Сирији и Либији.

Италијански аналитичар Алесандро Латтанцио пише „како се ни Обама ни Саркози касније нису сетили својих обећања, а још мање Ангела Меркел“.

Пита се и зашто је, поред свих цркви уништених у Аквили, немачка канцеларка осетила потребу да посети цркву у малом разрушеном селу у близини Л’Аквиле? Тада је откривено још једно лицемерје демократских земаља.

2 јун 1944. припадници италијанског покрета отпора убијају немачког официра, а у знак одмазде Немци узимају 25 случајних пролазника из градића Онна и стријељају. 7 јун 1944. да од стране италијанских партизана убијен још један немачки војник, а у знак одмазде Немци одводе 17 младића и девојака из овог малог места и стријељају и њих. Упркос тешком бремену и емоцијама, чак и данас ова црква није обновљена. Нико није видео цента од 3.000.000 € које је обећао Саркози. Нико није видео ни новац којег је обећао Обама. Град је због недостатка новца за обнову још увек на коленима.

Пре три дана, када су лидери групе Г7 у Бриселу Русији давали „ултиматум“, Л’Акуила се још увек борила са обновом, која је запела због недостатка новца, али Обама, Меркел и сви који су учествовали у раду групе Г8 2009. вероватно о томе појма немају.

Дакле, ако „најмоћније“ земље света нису биле у стању да испуни обећања и обновити један град уништен у земљотресу неколико недеља пре састанка групе Г8, зашто би исти ти били осетљиви на проблем гладних људи у свету које и не познају? Euronews је у свом издању од 10. јануара 2014. покушао сазнати што се догодило с обећањима групе Г8 у спасавању 70.000 бескућника потреса од 6. априла 2009. Ништа!

Локални медији пишу како је мафија победила на конкурсима за обнову и није учинила ништа. Заступник у Европском парламенту, Søren Bo Søndergaard, иначе лидер Одбора за буџетску контролу Европског парламента, цитирао је извештај Европског парламента из октобра 2013. у којем стоји да је већина од 493.000.000 евра из Фонда солидарности Европске уније завршила на рачунима фирми повезаних са мафијом. Могуће, али је у Италији исто тако пракса да, када год се желе прикрити финансијске малверзације, не оснивају се комисије, како је саветовао Винстон Черчил, него се одмах се оптужи „утицајна мрежа мафијашких кланова“. Потом градоначелник Л’Аквиле за Еуроневс изјављује како његов град за обнову треба 5 милијарди евра, али нико не зна где их наћи. Тада Г7 доноси одлуку која је одраз запањујућег цинизма.

„Пронашли смо начин како да прикупи средства за обнову, јер је потребно много новца. Учинићемо то с кредитом конзорцијума банака којем ће рок отплате бити 40 година“, поручују светски моћници.

Поставља се питање, ако они не могу помоћи једном граду разореном у земљотресу, како онда могу спасити човечанство? Не треба бити паметан, па схватити да је све био један велики медијски блеф, исто као „ултиматум“ Москви, након којег ће канцеларка Меркел, Оланд, па чак и Камерон месец дана стрепити хоће ли или неће доћи до деескалације кризе у Украјини, а све како би избегли за њих најгору могућу опцију.

Вратимо се у 2009. и састанку на врху у Аквили. Као што се види из списка гостију, било је позвано и шест афричких председника, укључујући председника Афричке уније и лидера Либијске Џамахирије, пуковника Муамера Гадафија, који је само на том састанку обећао 20 милијарди евра у следеће три године за развој афричког континента.

Само две године касније, чланови клуба Г7 (или ако хоћете Г8, с тим да је Русија увек имала „засебан“ статус оп.а.), не успевају да испуне своја лажна обећања и убијају тадашњег председника Афричке уније, Муамера Гадафија, који је испунио сва своја обећања и осигурао обећана средства. Афрички аналитичар Jean-Paul Pougala пише „како су те милијарде након агресије на Либију и ликвидације либијског вође завршиле у Сједињеним Државама, а данас, пет године касније, можемо видети да ништа од тих 20 милијарди евра није потрошено за Африку, што све говори о добрим намерама клуба Г7.

Циркус којег је 15. Јуна 2009. направио Силвио Берлускони на конференцији за новинаре у Белој кући довољно говори о искрености западних лидера.

„Сједињене Државе ће доставити разним сиромашним земљама велику количину новца како би се осигурало постизање нашег циља, а то је безбедност исхране“, рекао је, између осталог, Силвио Берлускони.

Ако је Обама сиромашним земљама желео дати „велику количину новца“, зар није то требао сам најавити, а не да „част“ припадне италијанском премијеру? Уосталом, узмемо ли у обзир задуженост Италије и Сједињених Држава, о каквом „великом новцу“ је реч? Једини новац којег су успели да добију је онај украден Монетарном фонду Афричке уније и послови које је италијански ЕНИ добио у Либији. Намеће се и питање зашто се део тог „великог новца“ не искористи да „најмоћније“ земље света врате своје јавне дугове?

15. Јуна 2009. у Вашингтону италијански премијер Силвио Берлускони у име Обаме обећава „велике количине новца сиромашним земљама које се боре са глади“, а медији пишу како је од посете САД-у „направио циркус“
Све су то обећања од пре пет година и постоји ли иједан пример у свету у којем је нека земља решила свој проблем са храном том наводном великом количином новца којег је обећао Обама? Нигдје се не могу наћи подаци за такву земљу. Дакле, то је такође био блеф који је могао импресионирати само лаковјерне. Наиме, на самиту Г8 у Аквили, дошло је до срамотне процесије појединих шефова афричких држава заведених лажним обећањима, али не и пуковника Гадафија.

Наиме, Муаммар Гаддафи, иако се руковао с америчким председником, на конференцији за новинаре изјављује: „Ирак је био тврђава против тероризма. Уз Садама Хусеина, Ал Каида није могла бити тамо, али сада, захваљујући Америци, Ирак је постао отворено борилиште и то у корист Ал Каиде.“

Споменуо је и амерички ваздушни напад на Триполи 1986. у којем је убијена једна од његових кћери.

„Која је разлика између америчког напада на наше домове у 1986. и терористичких акција Бин Ладена? Ако је Бин Ладен одметник и нема државу, Америка је држава која мора поштовати међународне обавезе“, рекао је тада Муаммар Гаддафи.

CIA World Factbook за 2011. и у прогнозама за 2013. годину, у поглављу о дуговима земаља групе Г7, наводи следеће податке:

Јапан: 205,50% БДП-а (243,20% у 2013.)

Италија: 120,10% БДП-а (132,5% у 2013.)

Канада: 87.40% БДП-а (89,10% у 2013.)

Француска: 86.10% БДП-а (93,90% у 2013.)

Велика Британија: 85.30% БДП-а (90,10% у 2013.)

Немачка: 80,60% БДП-а (78.10% у 2013.)

САД: 67,80% БДП-а (104,50% у 2013.)

Русија: 8,30% БДП-а (9,10% у 2013.)

Можда би са овим могли закључити овај преглед догађаја, јер би ове бројке требале бити јасан показатељ ко коме може претити санкцијама и јесу ли те претње оствариве, но идемо даље.

Према подацима америчке тајне службе, Русија је земља која је најмање задужена и имала је 8 пута мањи дуг од Сједињених Држава у 2011. години.

Подаци за 2013. у свакој од држава и у првим месецима 2014. потпуно потврђују тренд којег је ЦИА предвиђала две године раније. У поређењу са познатим земљама из клуба Г7, према истом извору исте године је Екваторијална Гвинеја Ел имала дуг од 5,10% БДП-а, Алжир 8,30%, Камерун 13, 90%, Нигерија 17,80% и Анголе 18,10 % укупног БДП-а. Колико се земље чији је дуг већи од њиховог укупног богатства могу још претварати да нешто одлучују о будућности света? То су земље са лошим управљањем јавним финансијама, што скривају и претварају се како су у том послу најуспешнији у свету. Како земље попут Италије, која је од 2001. видела гашење 120.000 фирми у свим секторима, може нешто захтевати од Кине која има највеће девизне резерве и извоз у свету?

Стога је отказивање скупа Г8 састанка у Сочију потпуно неважно и неће имати никакав утицај на свет. Скуп на којем ће се одлучивати судбина света ће свакако бити самит земаља групе БРИК земље у јулу ове године у Бразилу, на којем ће се расправљати ио примању нових чланица, попут Аргентине, као и успесима у билатералном повезивању појединих чланица група са регионалним силама попут Ирана, земље у којој након сарадње с Русијом свој простор у свим секторима у протеклих неколико недеља тражи и Кина.

Foad Izadi, професор са Универзитета у Техерану, за ПрессТВ изјављује „како се остварује најгора ноћна мора Вашингтона: стратешки савез у свим секторима између Русије, Кине и Ирана“.

(Адванце)

Ознаке: анализа, Г7, г8, Н. Бабић, Русија, санкције Русији