Прочитај ми чланак
У обе расклиматане земље живи забрињавајуће много грађана за које плаво-жута застава представља само шарену крпу на ветру.
Да Босна и Херцеговина није Украјина могло се често чути претходних месеци у Сарајеву. Како би илустровао зашто је уверен да Република Српска неће постати нови Крим, Жељко Комшић, члан председништва БиХ, позвао се на ону народну „Видјела жаба да се коњи кују, па и она дигла ногу”.
Има и активиста који тврде да Украјина, у којој још неколико пословичних коња чека на поткивање, јесте Босна – али она с почетка деведесетих. Андреј Николаидис пише у „Гардијану” да Украјина представља „ужасавајући déjà vu. Паралеле између Украјине данас и Босне 1992. су очите”.
Али, увек када пожелимо да се ослонимо на лекције из прошлости било би добро подсетити се да можда постоје и сличности које није увек лако препознати. Историја, нажалост, одбија да умре и остаје питање где се крије кључ будућности две крхке државе – у већ виђеном или тешко видљивом.
Ен Еплбаум, која је годинама била дописник „Економиста” из источне Европе, констатује да су се и у западној штампи појавили бројни текстови који упозоравају на опасности од украјинског национализма, илустровани претећим сликама брадатих ћелаваца који вичу антисемитске слогане. Али она тврди да су они подстакли страх од погрешног феномена и да њихови аутори нису видели кључни проблем све дубље подељене државе.
„Оно што недостаје већини Украјинаца јесте национализам. Или патриотизам, јавни дух, национална лојалност, приврженост нацији, шта већ преферирате: осећај да постоји нешто посебно и јединствено у вези с Украјином, осећај да вреди борити се за Украјину.”
Еплбаумова, добитница Пулицерове награде за књигу „Гулаг: једна историја”, истиче да великом броју становника Украјина ништа не значи нити им је икада значила. Оно што многи аналитичари не виде или не узимају у обзир јесте колико је много људи који су случајно постали њени грађани.
Совјетски Савез је трајао мало дуже од две Југославије, али је његова историја била обележена неупоредиво већим насиљем. Не само да су идеолошки и етнички покољи били масовнији, већ је било и много више „возова без возног реда” који су их пратили – посебно ка данашњој Украјини, у којој је за време стаљинистичког голодомора страдало више од три милиона људи.
Једна од последица, упозорава Еплбаумова, јесте да су појмови као што су „руски”, „украјински” или „проевропски” данас много флуиднији и непостојанији него што се обично подразумева. Велики број грађана не хаје много за то ко ће победити у обрачуну Кијева и Москве, иако имају свог фаворита.
Ово треба имати у виду када покушавамо да разумемо понашање кључних актера, укључујући оклевање и неке наизглед чудне одлуке и изјаве Владимира Путина. Слаба укорењеност знатног дела становништва представља и један од разлога зашто су догађаји у Украјини мање предвидиви него на Балкану у сличним околностима.
Штавише, и други западни стручњаци хаотичну побуну на истоку земље више не везују толико за руску мањину или утицај Русије колико за спремност сиромашних људи да се окрену „било којој политичкој снази која најбоље плаћа и обећава највише”.
„Многи припадници милиција у камуфлажним униформама су незапослени млади људи из малих градова који су нашли нов смисао живота и осећај припадности. Тешко је замислити да се они могу својевољно вратити својим ранијим животима”, пише Дејвид Патрикаракос, британски аналитичар.
Лојалност људи у неким од важних градова на истоку је снажније везана за то ко нуди или обезбеђује више него за етничку припадност. У борби за наклоност, уплашени сецесионисти опчињени Путином се, између осталог, надмећу и с тајкунима од којих неки са својим радницима имају однос који подсећа на приврженост становника Велике Кладуше Фикрету Абдићу.
Спој збрке на истоку и равнодушности на западу велике земље брине бројне евроатлантске „пријатеље Украјине”. Када Еплбаумова каже да национализам представља „једину наду Украјине” она изражава фрустрације савезника Кијева који препознају јасне обрисе грађанског рата,али не виде довољно грађана спремних да се жртвују за очување јединства напрсле државе.
Неке важне околности су битно различите, али и послератну Босну карактерише сличан мањак национализма. Босански национализам данас постоји само као бошњачки национализам који се лажно представља.
Нажалост, (прави) босански национализам није преживео прве дана рата и митинге грађана који су желели „Босну каква јесте била”. Не само у традиционално бунтовној Тузли, многи су говорили да хоће да иду у партизане и да су спремни да се боре против три погрешна национализма.
Иако их нисмо тако звали јер су носили Титове слике и југословенске заставе, они су, у суштини, били босански националисти. „Босна је мајка моја и ја сам босански сој, Муслиман, Србин и Хрват све је то народ мој”, певала им је Ханка Палдум с таласа „Јутела” уз снимке заљубљених голубова на сунцем окупаној Башчаршији. „Што човјеку живот значи то је исто Босна мени… Наша је само наша и нико је дират неће.”
Данас се нико са стране не усуђује да је дира, али бојим се да у њој има превише оних којима Босна ништа не значи. Више од половине грађана земљу која није имала среће са историјом и географијом не доживљава као своју.
Тешко је наћи студента у Бањалуци који реч Босанац не доживљава као увреду. За многе младе људе који се не сећају каква је Босна некада била, реч има само оно пејоративно значење из расистичких вицева о „Муји и Хаси”.
У западном делу Мостара велика већина грађана верује да живи на граници два неспојива света. За оне умереније, мостови на Неретви као да не постоје – никада их не прелазе. Екстремнији, а није их мало, не крију да чекају прву прилику да их поново дигну у ваздух.
Слике босанског рата имају важно место у бројним текстовима чији аутори покушавају да мотивишу „народ Украјине” да, како пише Николаидис, „превазиђе руску окупацију”. Док национализам представља кључни састојак рецепта који им нуди Еплбаумова, миљеник свих балканских националиста који сањају малу Србију истиче привидно антинационалистичку „лекцију из рата у Босни”.
Николаидис подсећа Украјинце да су грађани Босне 1992. године будућност видели под различитим заставама, али да данас деле „једно сиромаштво за све” и закључује – „застава је само крпа на вјетру”.
Можда се, гледано из Сарајева или Кијева, не види да се то не односи на заставе свих држава и да, у једном важном смислу, данашња Босна јесте Украјина. У обе расклиматане земље живи забрињавајуће много грађана за које плаво-жута застава представља шарену крпу на ветру.
(Политика)
