Изненађен и разочаран понашањем свога краља, посланик Лазар Мијушковић се поверио руском колеги на Цетињу – Гирсу, а овај је о томе обавестио своје министарство:

„Сви Црногорци, као један човек сматрају споразум са Србима као једини излаз из тешке ситуације у коју су упали после балканских ратова, али то се не може рећи о краљу Николи, који се све више удаљава од Србије“.

Краљ Никола се, и после размене писама, није могао ослободити старог неповерења према краљу Петру и Пашићу и, како је Мијушковић казао Гирсу, „не престаје да чини препреке споразуму“. Знајући за његово неповерење, Мијушковић и српска влада су се договорили да у уговор уђу само оне обавезе на које краљ Никола не би могао чинити примедбе, а које би одобрила Русија. „Краљ Никола је својим ставом показао да није спреман да прихвати предлоге из Београда, иако је за њих сам дао иницијативу“, извештава Гирс своје министарство.

Црногорски историчар Новица Ракочевић у вези с преговорима који су вођени у Београду каже:

„У покретању питања о односима са Србијом, у Црној Гори се на првоме мјесту полазило од ондашњег схватања да су Црна Гора и Србија двије српске државе, а Црногорци и Србијанци један народ – српски народ. Црногорство се онда није противстављало српству као посебна националност, него је само означавало посебност у односу на остале дијелове српског народа. Као што смо видјели, у Црној Гори је била снажно присутна традиција да Црна Гора представља континуитет средњовјековне српске државне мисли, српске државности, и да је она насљедник српске средњовјековне државе. У вријеме разговора о унији династичко питање је једина унутрашња препрека њеном остварењу, а од спољнополитичких Аустро-Угарска. Црногорском народу је сасвим било јасно да без тијесног повезивања са Србијом нијесу могући не само његов даљи привредни, културни и политички развитак него ни обезбјеђење независности“, закључује Ракочевић.

Уговор о српско-црногорској унији није потписан, јер је избио Први светски рат, али дискусија о зближавању Србије и Црне Горе није прекинута. На ванредној седници црногорског парламента, 1. августа 1914. године, поводом објаве рата Србији већина посланика је била патриотски и борбено расположена и захтевала је да се притекне у помоћ братској земљи и да се објави рат Аустроугарској. Чули су се поновни захтеви за „уједињење са српском браћом“.

Један од најватренијих говорника био је Секула Дрљевић, који је апеловао не само за одбрану српског народа него и за његово уједињење: „Сукобиле су се двије велике идеје. Једну носи Србија, другу Монархија (Аустроугарска). Сукобио се аустријски империјализам са српском државном идејом…. Монархија не напада само Србију, већ преко ње напада уједињење српских земаља у једну српску државу. Ово је, господо, почетак коначног свршетка аустроугарске државе, чији је крај највиши интерес цивилизације. Жалим, само, што право још није створило такву одредбу, да објава рата Србији одмах повлачи за собом и објаву рата од стране Црне Горе. Али обје су српске краљевине сада једно, и црногорски народ извршиће своју дужност, жртвујући све за отаџбину, за спас и уједињење Српства“.

Овим излагањем Дрљевић се приближио идеји о уједињењу Србије и Црне Горе, уместо уније.

ЈАСНА ПОРУКА ТОШКОВИЋА

Први говорник Јанко Тошковић истакао је да је Аустрија вјековни непријатељ српског народа и да „хоће да нам приреди друго Косово“. Зато „нема те српске и словенске душе, која, знајући да је наш драги српски Београд већ у огњу, не би сада радосно полетјела у свети бој“. Тошковић је затражио да краљевска влада одмах објави рат Аустрији, и да се „с мјеста похита браћи у помоћ“. Митар Вукчевић је изразио „чуђење што се послије свега аустроугарски посланик још налази на Цетињу“.

Скупштина је једногласно усвојила резолуцију у којој се изражавала солидарност са Србијом, а упућена су и писма Скупштини у Београду и руској Думи, у којима се истиче спремност народа у Црној Гори да се жртвује за одбрану српства. На крају седнице, посланици су једногласно одлучили да се објави рат Аустроугарској.

Рат са Аустроугарском почео је победама српске војске на Церу и Колубари и црногорске војске код Мојковца, али се убрзо показало да је однос снага толико неповољан да је српска војска морала да напусти територију своје сопствене земље, а црногорска да капитулира.

Велики број Црногораца био је отеран у логоре у Аустрији а највише интернираца било је у местима Карлштајну и Гросау. У логорима је владала велика нетрпељивост између приврженика и противника црногорске династије. То се нарочито испољило после смрти кнеза Мирка, сина краља Николе, који је умро почетком 1918. године у једном санаторијуму крај Беча.

Како се рат ближио крају, а ослобођење било све извесније, логораши су са нестрпљењем очекивали повратак у земљу, али су истовремено били у недоумици да ли ће на престолу још седети краљ Никола.

Најагилније војне старешине су крајем августа 1918. године организовале заједнички састанак представника логораша из Карлштајна и Гросауа, на коме се озбиљно разговарало о могућим варијантама решавања „црногорског питања“. Учесници састанка су се сложили да су у решавању овог питања могуће две опције: прва подразумева „неометано и добровољно“ спајање Црне Горе и Србије а после тога уједињење са осталим југословенским народима. Друга опција предвиђа могућност задржавања краља Николе на власти. У том случају „уједињење се требало остварити борбом“.

Због тога је предложено да се формира штаб који би координирао борбене акције. У штаб је ушло пет чланова: Михаило Ивановић, бивши министар и народни посланик, Марко Даковић, адвокат, др Никола Шкеровић, професор и народни посланик, Радован Вукчевић, секретар суда. Интересантно је да је пети члан штаба био др Секула Дрљевић, тада велики поборник уједињења.

(Вечерње новости)

Ознаке: краљ Никола, Секула Дрљевић, Црна Гора