Прочитај ми чланак
Саветодавна комисија за људска права УН на Косову поново је у три одвојена мишљења од Унмика затражила да јавно призна одговорност за свој пропуст да спроведе ефикасну истрагу, и да се јавно извини и за наношење патње и душевног бола породицама несталих. Комисија од Еулекса тражи да размотри поновно отварање и наставак кривичне истраге. Реч је о случајевима нестанка косовских Срба, о којима је по пријави родбине, Комисија је након вишегодишњих истрага недавно донела закључак.
Један од њих је случај нестанка младића, чија судбина ни поред неколико сведока до данас није позната. Млади Слободан Пејчиновић живео је у Ђураковцу. Крајем марта 1999., тројица комшија А. Б, Б. Х. и Б. К. позвали су га да крену у Црну Гору да би пронашли посао и побегли од рата. Иако су и отац Милорад и мајка Десанка били против, Слободан је 26. марта са комшијама кренуо на пут. Зауставили су их наоружани припадници ОВК у клисури Ругова, близу Пећи. Када су сазнали да је Србин, издвојили су га од остале тројице. Од тада се не зна где се налази.
Милорад и његова супруга Десанка сматрају да су га комшије превариле и намерно
Станко нестао код Ђаковице
У једном од докумената до којих је породица Миленковић дошла наведено је да је њихов син Станко био на одслужењу обавезног војног рока од децембра 1998. године и да је нестао током повлачења српске војске и полиције са Косова и Метохије, на путу Ђаковица-Брезовица.
„предали“ припадницима ОВК. Отац је обавестио Саветодавну комисију за људска права УН на Косову да је његовој супрузи речено име припадника ОВК који им је убио сина. Додао је и да су од комшија чули да је ујак А. Б, посаветовао друге „да склоне своју децу“, јер ће их неко „покупити“.
Десанка је 15. јула 1999. године пријавила отмицу и нестанак сина италијанском КФОР-у у њиховом кампу у селу Гораждевац, затим Унмику и Међународном комитету Црвеног крста. Потом и Међународном кривичном трибуналу за бившу Југославију, а марта 2006. године, кривичну пријаву у вези с отмицом Слободана Пејчиновића поднела је против тројице његових „сапутника“ на путу за Рожаје и српском Тужилаштву за ратне злочине у Београду, затим и Еулексу.
И врапци знају убицу мога сина
– Нема правде да се не сазна ко је убио мог сина. Интересантна ствар да ниједан случај нису процесуирали, а на целом Косову нема јаснијег случаја од овог. Три жива сведока која су била са њим и нема осумњичених, нема истраге. Како је то могуће? Обраћали смо се свима, на крају су нас у Еулексу упутили на одељење за ратне злочине у пећком МУП-у, где су нас шетали од канцеларије до канцеларије. И врло је очигледно да нису желели да нам помогну и да они тамо ништа не раде. Штите убице. И врапци на грани знају ко је убио мог сина – каже за „Вести“ Милорад Пејчиновић.
Сва тројица Албанаца који су били са Слободаном пре његовог нестанка позвани су на испитивање и наводно ослобођени свих оптужби. Један од њих – Б. Х. је посведочио да су их кобног дана након пет или шест сати хода у Руговској клисури зауставили наоружани припадници ОВК и у малом амбару у планинама посебно саслушавали. Потом су сва четворица одведена у другу кућу до које су ходали још шест до седам сати, где су поново саслушани и тучени. Ујутру су њих тројицу одвели у „складиште“ удаљено још сат времена хода, али су чланови ОВК су задржали Слободана Пејчиновића.
Упркос свим напорима родитеља, ниједан надлежни орган није пружио никакав одговор, иако су „обећали да ће веома вредно радити на решавању случаја“. Оцу Милораду који се после свега вратио и сам живи у Ђураковцу није велика утеха мишљење да Унмик није спровео адекватну истрагу.
Слободанове комшије А. Б. и Б. Х и даље живе у Пећи, док је Б. К. давно напустио Косово и живи у САД.
– Сваки дан пролазим поред њихове куће, али никада са њима нисам причао, нити су ми ишта рекли. Из тог одељења за ратне злочине су ми рекли да им не прилазим и не предузимам ништа, у смислу као да ме не би убили. Ако будем мртав, ко ће да трага за Слободаном?
Саветодавна комисија за људска права УН на Косову затражила је јавно признање одговорности Унмика за пропуст у ефикасном спровођењу истраге и у случају нестанка Станка Миленковића из села Севце у општини Штрпце. Он је био граничар у Војсци Југославије стациониран у Ђаковици од почетка децембра 1998. године. Отац Милко са њим је последњи пут разговарао 13. априла 1999. године. Упркос распитивањима код оружаних снага Југославије, а касније и Србије никада више није видео, нити се чуо са својим сином.
Траже одштету за породице
У свим овим случајевима констатује се кршење процедуралне и материјалне обавезе сходно Европској конвенцији о људским правима. Осим препоруке Унмику да јавно призна одговорност за неефикасне истраге, за патњу и душевни бол и јавно се извини жалиоцима и њиховим породицама, као и Еулексу да размотри наставак кривичних истрага, Саветодавна комисија за људска права Ун на КиМ предлаже и да се предузму одговарајући кораци за исплату одговарајуће надокнаде жалиоцу за претрпљену моралну штету. Такође, и да се предузму кораци за успостављање програма репарације, и кораци у УН као гаранција да се иста ситуација неће поновити.
ПОТРЕСНА ИСПОВЕСТ МАЈКЕ РАДОСЛАВА ЈОВАНОВИЋА
Гледала како јој пале сина
Саветодавна комисија за људска права УН на Косову и у случају убиства Радислава Јовановића, као и нестанка Јованке Митић, Станислава Митића, Станислава Марковића и Божидара Јовановића у селу Мушутиште, јуна 1999. године дала мишљења да Унмик није спровео ефикасну истрагу. Петоро Срба били су међу 15-ак који су остали у том селу у општини Сува Река након доласка КФОР-а. Нестали су јуна 1999. године у нападу ОВК на село и до данас се не зна где се налазе.
Син Станислава и Јованке Митић последњи пут је видео родитеље 13. јуна 1999. године док се са породицом спремао да оде у ужу Србију. Како је навео родитељи су остали да чувају кућу и имање уверени да нико неће наудити старим људима попут њих. Сутрадан, конвоју који се кретао ка ужој Србији, придружиле су се комшије које су првобитно остале у Мушутишту. Испричали су му да су „једва успели да преживе“ претходну ноћ и да оно мало Срба што је остало није имало средства да напусти село.
Шестог новембра 2003. године, истрага је забележила стравичну исповест Т. Ј, мајке Радослава Јовановића кога су на њене очи убили. Како је навела, у недељу, 15. или 16. јуна 1999. године, четири припадника ОВК са пушкама и ножевима дошли су у њихову кућу, и након краћег разговора и препирке, један од њих је упуцао Радослава. Т. Ј. је видела како су довукли тело сина у њену кућу, претражили је у потрази за вредним предметима, а затим су по њему попрскали бензин и запалили га. Ноћ је провела у кући своје комшинице, а сутрадан је кућу затекла спаљену.
Према њеном сведочењу, након убиства сина намеравала је да оде до куће своје кћерке, Јованке и зета Станислава Митића, да би се уверила да су још увек живи, али није успела. Непозната лица су је одвела у оближњу полицијску станицу где су је држали три дана. Како је испричала, доктор Албанац из села, кога је идентификовала као „сина особе Р“, посетио и донео јој нешто за јело и пиће као и лекове.
Када је пуштена на слободу, вратила се у своју кућу и провела шест дана спавајући у штали са стоком. Два суседа албанске националности доносила су јој храну. Исте комшије, у намери да је заштите, обавестили су о њој војнике КФОР-а који су је одвели у призренску Богословију. Т Ј. је била сведок убиства своје комшинице С. Ж. и њене трогодишње кћерке, које је починио ОВК.
Непозната судбина стараца из Мушутишта
Према наводима Центра за хуманитарно право, који су засновани на изјавама сведока, већина становника је напустила Мушутиште одмах након повлачења Војске Југославије и српске полиције са Косова, док је у селу остало само 25, углавном старијих, људи. Пошто у селу није било телефона, чланови породица нису могли да контактирају оне који су остали. Локални свештеник, Ф. И, обавестио је породице да је последњи пут видео Србе из Мушутишта 15. јуна 1999. године. Неколико дана касније, село је окупирао ОВК и он је био спречен да оде тамо. Међутим, људи који су касније пролазили кроз Мушутиште рекли су му да је место насељено. Центар за хуманитарно право се такође позива на сведочење Т. Ј. коју је наводно отео ОВК у Мушутишту 13. јуна 1999. године и пустио је на слободу убрзо након тога.
(Вести онлајн)
