Чувени симбол Београда, споменик вајара Ивана Мештровића “Победник” због нагости којом је “срамотио угледне даме” умало није завршио на отпаду!

“Победник” је заправо првобитно требало да краси Теразије, али се женски део јавности згрожен чињеницом да би у центру могао да осване “го мушкарац” побунио, те је ремек-дело пресељено на Калемегдан.

А, читаве збрке не би ни било да по окончању Другог балканског рата, 1913. године, председник Београдске општине Љуба Давидовић није од чувеног вајара Ивана Мештровића у част српске победе “наручио” споменик који би био постављен на најпрометнијем тргу – Теразијама.

Мештровић је истога тренутка сео и осмислио скицу, а потом и модел – импозантне фонтане пречника од око осам метара, са четири лава и петостепеним стубом од пет-шест метара (симболом петовековног ропства под Турцима) на чијем би врху стајао “Победник”.

Израда осмишљеног модела у фискултурној сали школе “Краљ Петар” само што није почела када је 1914. избио Први светски рат.

Као аустроугарски држављанин Мештровић је хитно морао да напусти Србију, а само неколицина њих знала је да пре одласка није, како се веровало, уништио скулптуру, већ да је дао на изливање у Чешку.

Након Великог рата више није било сврхе израђивати започети модел онако како је замишљен, те је враћени “Победник” из Чешке завршио у једној шупи на Сењаку где је “чамио” читавих девет година – до 1927, када се неко сетио да би и овакав какав је добро дошао да обележи један сасвим други јубилеј – деценију од пробоја Солунског фронта.

Е, тада је избила права побуна у престоници!

Наиме, згрожене чињеницом да би Теразије преко ноћи својом појавом могао да оскрнави голи мушкарац, смерне београдске даме изашле су на улице како би спречиле “ширење неморала” и “лош утицај на младе девојке”.

Данима је трајала дебата о томе како би било најбоље решити новонастали проблем. Између осталог предлагано је да се разголићени Победник обуче у народну ношњу, све са опанцима и шајкачаом, а било је и оних који су се залагали да се “када је већ го смести у неки базен”.

Пошто нико ни са ким није могао да се сложи, на брзину је пронађено компромисно решење и споменик је уместо на Теразијама завршио на Калемегдану.

Можда делује апсурдно, тек у јавности је између осталог објашњено да је споменик измештен на ово место и подигнут на висину од седамнаест и по метара “како би се што мање видео”.

Напослетку се испоставило не само да се на овом месту споменик из свих могућих углова (па и оном који је нарочито младим дамама био неугодан за посматрање) боље види, већ и да би да је којим случајем завршио на Теразијама био раскомадан у Другом светском рату.

Уз историјат ове скулптуре везују се и две занимљивости. Прва је да један од најчувенијих голих мушкараца није случајно постављен у правцу Аустрије, а друга да сви који стану испод споменика лако могу да уоче да је крив.

(Телеграф)

Ознаке: Београд, вајарвство, Иван Мештровић, Калиш, победа, споменик, Србија, Теразије