Прочитај ми чланак
Овако то иде: ових дана освануле су спектакуларне вести – Шешељ се враћа у Србију и наводно прети да ће се осветити онима који су га издали. Јавности је приказана огромна макета пројекта „Београд на води“, Тачи је објаснио да је безбедније шетати Приштином него Београдом, јавно прозвани нарко-дилер успео је да на време побегне из Србије, па затим и из Црне Горе, Беба Поповић је у центру медијске афере у којој је објављен огавни порно-снимак са циљем да се обрука једна представница невладиног сектора у Црној Гори, неки српски тајкуни су наводно одлучили да српском премијеру узврате ударац куповином појединих таблоида, а Оливеру Ивановићу опет је продужен притвор.
И, поред свих ових вести, међутим, стоји једна која је неупоредиво мање атрактивна, иако ништа мање значајна: премијер Вучић је, изгледа, нешто љут на Дачића, па је, након критика функционера СПС Бранка Ружића на рачун Владе и Вучића, поводом смена начелника у полицији, поручио Ивици Дачићу да такво понашање његових функционера неће да толерише и да „као владајућа коалиција не можемо тако да функционишемо. Пред Србијом су изузетно тешке реформе које морамо да спроведемо и Влада мора да буде јединствена да би реформе биле успешне. Рекао сам Дачићу да не може да седи на две столице и нека сам одлучи: хоће ли бити део владајуће коалиције или ће бити опозиција. Не може и једно и друго“.
А само неколико дана касније пустио је и потпредседницу Владе Зорану Михајловић да долије уље на ватру изјавом да је „Министарство унутрашњих послова на челу са тадашњим премијером Ивицом Дачићем трпело, јер у њему нису спровођене реформе.“
За просечног читаоца новина јасно је да су односи на линији СНС и СПС пољуљани, не само због јавних критика појединих функционера СПС према Влади Србије, него и због пусте српске судбине да се одувек налази на раскрсници интереса Истока и Запада.
Ипак, можда је од сукоба СПС и СНС, и од политичких притисака Америке, ЕУ и Русије, далеко инспиративнија тема она коју је овлаш набацио Ивица Дачић, бранећи се од оптужби потпредседнице Владе, да је, док је био министар полиције, спречавао смену појединих полицијских генерала који су сада смењени. Дачић је, наиме, рекао нешто што се ретко чује: да су новинари били за очување тог полицијског врха. „Када сам ја то хтео да спречим, сви сте служили њима да објављујете текстове које су вам давали. Ко вам је давао те текстове? Кад сам хтео да сменим полицијски врх, настала је афера ‘Банана’.“
Из ове изјаве може се много закључити о Србији, медијима и, наравно, о полицији. Дакле, иза сваке афере која нас заокупља и узбуђује, стоји полиција. Иза сваког спектакуларног новинског текста, иза сваке велике медијске експлозије која открива велике тајне, стоји полиција. Неправедно је онда то што за истраживачко новинарство није никада награђен неки полицијски генерал? Или пуковник? Можда неки из полиције, с пуним правом, сањају да и они добију неку награду за храброст, а не да целог живота буду у медијској илегали? Или, те текстове које полиција доставља редакцијама, у ствари, не пишу полицајци лично – него имају своје „писце“ на плати, у полицији? Или су они, можда, већ у редакцијама? Зар није, у ствари, свеједно? Зар писмени полицајци, то јест новинари полицајци немају права да буду чланови УНС-а или НУНС-а, или можда то већ јесу само што то нико не зна, осим полиције, за коју раде? Истраживачко новинарство је полицијски посао, или можда неко није тачно пренео Дачићеве речи?
Ивица Дачић је сувише паметан да би овако нешто рекао случајно. Иза свега, дакле, у овој земљи, стоји Служба. То значи да је Служба извор и модератор свих информација које колају јавном сценом, то значи да је Служба заиста непрестано будна, и да је, судећи по медијима, којима управља, апсолутни службени контролор и заштићени сведок наших живота. Дачић је у неколико реченица рекао све. Ми смо Службини, а чија је Служба, то ће тек да се види.
Инспиративна изјава Ивице Дачића. Или смо сви помало полиција, или смо сви помало сумњиви: таблоидни стил телевизијских емисија, вести и новина само говори томе у прилог. Полиција и савремени медији су као нокат и месо, поготово ако некога треба ојадити. Отуда, питање које се само намеће: ако је могуће поткупити медије, да ли је могуће поткупити полицију? Или су новинари онај део јавности који ради за паре, а полиција ради из уверења? И још једно питање, сасвим логично: ако постоје дубоке поделе у полицији на ваше и наше службе, шта их опредељује коме ће се царству приволети?
На то питање, и на сва друга питања, одговор може да нађе само онај који је у Служби истине и коме Служба верује.
(Вечерње новости)
