Прочитај ми чланак
(Петар Искендеров)
Турнеја председника САД Барака Обаме по европским земљама (Пољска, Белгија и Француска), управо завршена, била је обојена војним бојама. Амерички лидер је обећао да ће повећати војно присуство САД у земљама Централне и Источне Европе. У ту сврху планирано је да се издвоји најмање 1 милијарда долара. Средства ће се искористити, конкретно, за повећање америчких контингената у региону и за нове војне вежбе у оквиру нове иницијативе којима ће се „ојачати безбедност савезника“ онако, како је то замислио Обама. „У оквиру иницијативе, уз подршку Конгреса, Сједињене Државе планирају да у Европи разместе више војне опреме. Повећаваћемо број наших војних вежби са савезницима“ – изјавио је амерички председник.1
Али најкарактеристичнија је иницијатива добитника Нобелове награде за мир Барака Обаме његов захтев савезницима у НАТО-у да, без обзира на економску кризу, повећају своје одбрамбене буџете. При том је главни утисак од његових преговора – осећање његовог фаталног кашњења за светом који се огромном брзином мења. Оглашавање антируских парола у духу „хладног рата“ било је врло противуречно објективној ситуацији на комплетном евроазијском простору. А дипломатски клинч у коме су се нашли евроатлантски партнери (Обама је захтевао место Велике Британије у ЕУ, а британски премијер Дејвид Кемерон је аргументовао потребу да се статус његове земље у ЕУ утврди помоћу референдума) само је појачао утисак фијаска спољнополитичке акције домаћина Беле куће.
Посета Барака Обаме је формално била подешена да падне на 25.годишњицу потпуно мирног политичког догађаја – парламентарних избора у Пољској, одржаних 1989.године, за које је прихваћено да се сматрају за прве „делимично слободне изборе“ у земљи која је тада још увек била социјалистичка. Међутим, политичка питања у реторици америчког лидера који се састао са колегама из земаља Централне и Источне Европе су одмах отишла у други план у односу на милитаристичку тему. Обамини преговори су прошли у знаку неопходности војног „задржавања“ Русије – као да су се на границама земаља тог региона већ поново зауставили совјетски тенкови.
Овакав прилаз, како сведочи кључни спољнополитички саветник председника САД у Белој кући Бен Родс, уклапа се у ток јачања „трансатлантских веза“. По његовим речима, администрација Обаме те везе подразумева као: „подршка народа и владе Украјине“, напори на јачању и модернизацији НАТО-а, енергетска безбедност и диверсификација испорука енергетских извора Европи, убрзање преговора у вези са трансатлантским трговинским партнерством.2 Ова последња тачка је невероватно сладак залогајчић америчкој економији која се нашла у лавиринту нових шпекулативних „финансијских балона“. Према неким подацима трансатлантска трговина сваке године благајни САД доноси 4 билиона долара, а уколико дође до склапања споразума о зони слободне трговине са ЕУ одговарајућа добит ће бити још већа.
Истина, економија не представља тему коју Барак Обама много воли, за разлику од његове све јаче, заиста манијакалне тежње, да се Русија изолује од свега и свакога. Није случајно да је баш у украјинском питању добитнику Нобелове награде за мир било од свега теже да задржи своју милитаристичку храброст. Како сведочи извор из Беле куће, он је својски убеђивао свог украјинског сабеседника Петра Порошенка да САД заиста покушавају да пронађу „нове начине“ за војну подршку Кијеву, а дискусије су се зауставиле „на ивици“ да се Украјини помогне испоруком „леталног оружја“3.
Али то су, може се рећи, „игре америчких патриота“. Остаје питање колико оне одговарају интересима Европљана – посебно оних из земаља Централне и Источне Европе, које не одликују чврсте економске позиције? Економску кризу у Европској унији (која је донета, успут да кажемо, са оне стране океана) још нико није укинуо и зато средства за повећање војних трошкова морају да се узимају из буџета, сврстаних у антикризне програме. Према томе, државе региона су се нашле под дуплим притиском: војно-политичким од стране САД и НАТО-а и социјално-економским од стране ЕУ, ММФ-а и Светске банке. А шта то може да донесе добро се види на примеру, рецимо, Румуније, коју САД активно увлаче у орбиту новог антируског фронта. Вашингтон је, конкретно, од Букурешта већ извукао сагласност за повећање контингента америчких поморских пешадинаца, који су смештени у црноморској авио-бази „Михаил Когелничану“, као и за пребацивање из киргиске луке Манас у ту исту базу војног Центра за транзит Пентагона4. Јасно је да све то захтева нове трошкове. Међутим, чак и само испуњење захтеве ММФ-а од стране румунске владе све више заоштрава социјално-економску ситуацију у тој земљи. Није чудно да међу државама региона има доста оних који немају намеру да прате Вашингтон како њему одговара. Чешкој јединице НАТО-а нису потребне на њеној територији и она не позива на јачање војног присуства алијансе у Европи – то је реакција на борбене речи Барка Обаме у Пољској, које је изговорио премијер Чешке Бохуслав Соботка. Исту позицију је заузео министар одбране те земље Мартин Стропницки, као и преко 60% чешких становника које су одговорили на анкете социолога.
Без обзира на то, границе „независности“ централно- и источноевропљана имају и још једне – „натове“ границе. Није случајно да су се о намери да су се национални војни трошкови повећају за 2% БДП-а већ изјасниле Латвија, Литванија, Естонија, Чешка, Румунија, па и Пољска, како каже министар одбране САД Чак Хејгл5 . Уопште не треба да сумњамо да ће оваква тежња у тим земљама довести до нових социјално-економских проблема и да ће евроскептицизму додати још један импулс. Јер је чак и врло искусни министар финансија Немачке Волфанг Шојбле био принуђен да у вези са резултатима последњих избора у Европски парламент изјави: „Више не треба да се захтева „још више Европе““. Уместо тога, треба нам Европска унија са више памети“6.
Наравно, тешко је да се од САД очекује да буде заинтересована за економски процват Европске уније. Пре се може говорити о унутрашњој противуречности саме америчке политике. Јер, недавно говорећи у Војној академији Вест-Поинт, баш се Барак Обама својски трудио да слушаоце убеди да спољна политика САД треба да се обавља помоћу дипломатије, мултилатералних поступака и економског притиска, а не војним деловањем, и при том је себи у заслугу ставио некакву „изолацију“ Русије у вези са украјинским питањем. Међутим, објективно, све веће „заостајање“ САД од осмишљених стварних проблема Европе ствара реалну претњу за Европску унију – како војно-политичку, тако и финансијско-економску. Уосталом, и некакав антируски фронт који Барак Обама формира на брзину има врло климаву политичку и економску основу.
Европа је принуђена да се убаци у нови навој геополитичке борбе на страни САД „јер је савезница Америке и по НАТО-у, и суштински преко области супарништва“ – констатује америчко издање The National Interest. Осим тога, и сама Европска унија се нашла располућена. Та организација се сукобила са „противуречностима између потребе за настављањем интегрисања и немањем жеље код многих људи да се иде у такву интеграцију, о чему сведоче избори за Европски парламент“ – врло поштено пишу те новине7.
„За Источну Европу и прибалтичке земље америчке гаранције безбедности немају баш никаквог смисла, јер Американци могу то да не пожеле или неће моћи да испуне оно што ће се од њих захтевати у још једном америчком журналу -The New Republic – каже један од главних експерата Института Брукингса Роберт Каган. Али тај аналитичар поставља и реторичко питање: „А ако пожеле – да ли ће имати снаге за то?“8.
Питање је остало да виси у ваздуху, али је на њега на свој начин одговорио Маркус Пападопулос, уредник и издавач енглеског журнала Politics First. По његовим речима – Сједињеним Државама је свеједно ко ће доћи у Украјини на власт, само да има антируску позицију: „С гледишта Барака Обаме и његове администрације није важно ко ће у Кијеву доћи на власт и који ће хохштаплери и убице радити под њим. Важно је само да сви они имају антируску позицију и да подржавају Запад. Важно је и да та кандидатура одговара интересима Вашингтона и његовим геостратешким задацима. Владу САД баш брига за стотине погинулих на истоку Украјине, рецимо у Луганску и Славјанску, мада међу њима има и деце.“…9
Још крајем 90-их година је Збигњев Бжежински, најјачи архитекта савремене политике САД у Европи и на постсовјетском простору, јасно означио антируски правац Кијева који би одговарао америчким геостратешким интересима. Он је упозоравао да ће до 2010.године Украјина морати да буде „спремна за озбиљне преговоре како са Европском унијом, тако и са алијансом НАТО“. При том он Украјину види у саставу такозване „основне ћелије безбедности у Европи“, као и у саставу Француске, Немачке и Пољске10. Те, према томе, покушавајући да Русију опколи некаквим „фронтовима“ и „тампон-зонама“ из времена „хладног рата“, председник Обама уопште није оригиналан. Неће бити оригиналан ни резултат таквих напора – самодискредитација САД-а, финансијски и политички губици за савезнике Сједињених Држава и даље повећавање броја евроскептика и антиглобалиста.
1 ИТАР-ТАСС 04.06.2014 16:03
2ИТАР-ТАСС 02.06.2014 11:03
3 AP 041724 GMT Jun 14
4 ИТАР-ТАСС 05.06.2014 14:27
5 ИТАР-ТАСС 03.06.2014 16:10
6 Die Welt, 29.05.2014
7http://nationalinterest.org/feature/get-ready-world-the-us-russian-rivalry-back-10545
8http://www.newrepublic.com/article/117859/allure-normalcy-what-america-still-owes-world
9http://www.vesti.ru/doc.html?id=1655486&utm_source=qip&utm_medium=news.qip&utm_campaign=news
10 Бжежински З. „Велика шаховска табла“ (Бжезинский З. Великая шахматная доска. М., 2009. С.114-116.)
(Фонд стратешке културе)
