Прочитај ми чланак
Мајстор опсенар неуког пука, јегуља и рекордер у производњи маглуштине, још једном је покушао да нас убеди да је велики државник.
За његове дневнополитичке потребе преживљавања, а ништа друго га и не занима, руска рампа англосаксонским зликовцима у Њујорку дошла је као поручена.
Ето, рече Он, страшна резолуција која оптужује цео српски народ није прошла, тако да може сербез у Сребреницу као равноправан Бакиру, извесном Дураковићу, и осталим моралним и политичким громадама.
Да се не црвени. Да поносно клекне, суверен и негеноцидан.
Хм, лепо је то за домаће уши, размишља Он, а шта ћу с мамом Ангелом?
Поточари, Поточари, то је, шлаг на торту!
Крунски доказ да нас са европског пута неће скренути ни Чуркин. А, маме нам наше, нисмо им тражили ни тај вето, ни да се натежу са Енглезима и каубојима, бране нас мимо наше воље, такорећи – медвеђа услуга.
Могу кристално јасно и чисто да замислим како се све то иза кулиса, што би се модерно рекло – у бекстејџу, одигравало:
– Шта ово би у Њујорку, хер Вучић?
– Шта, мама?
– Не знате?
– Немам појма, нисам гледао телевизију.
А, на телевизију, уместо Новака који чисти Чилића од главе до репа, луфтвафе са канцеларком рула сурчинском пистом. Из часа у час. Напетост расте. Репортерка дрхти у сладострашћу.
Она излази, она излази! Ето је у белим панталонама, тако незгодним за балканске просторе, у сакоу боје љубави.
А негде горе, при врху екрана, трчкарају стидљива словца: „амбасадор Русије у Уједињеним нацијама Виталиј Чуркин гласао је против британског предлога резолуције о Сребреници… амбасадор Русије у Уједињеним нацијама Виталиј Чуркин гласао је против британског предлога резолуције о Сребреници…“
Па где баш сад, браћо Руси… Срећом, канцелар Волфганг не гледа телевизију, поготово не ситна трчкарајућа словца.
Мама Ангела се одмах после Београда запутила у Сарајево, да и тамошње руководство приупита шта мисле о руској свињарији у Њујорку. И да пренесе да ће српски канцелар у Сребреници да призна оно што Руси неће. Јер, тако смо у могућности.
Лако је Томи да се мангупира, кад се пита колико и енглеска краљица којој је ономад писао. Ласно је њему да ситну књигу шаље Путину. Седи у кабинету, трља руке и сеири: ето мене још једном у улози браниоца националне части и интереса, а блудни син нек се копрца у загрљају челичне фрау.
Тома не мора ни у Сребреницу. Он је позвао Бакира да направе туру стазама ратних злочинаца источне Босне, али Алијин мали већ има уплаћено у Поточарима, тако да од заједничког викенда неће бити ништа.
– Што не пошаљеш Вулина, што се цимаш безвезе – замишљам како Томислав потпрцкује Александра, а овај црвени, бесни и колута очима, размишљајући каквим утешним речима да се обрати мајкама Сребренице.
А, да се мама не наљути.
Заиста, нимало у те Москве нема дипломатског такта. Штавише, грешна ми душа, изгледа као да су темпирали да нам својим „њет“ у најтежем тренутку баце кору од банане на европски путељак.
У сврху одбране од нежељене руске подршке, новине су добиле задатак да оно из трчкајућих словаца негде сакрију, да гошћи пред одлазак не упадне у очи. Ту су и фолклор, антерије, опанци, кајмак и пршута за канцеларку, а зна се да љубав на уста улази.
Пре него што нам свима нама не изађе на нос.
Vesti online
