Прочитај ми чланак
У неким акцијама које је организовала тајна полиција криминалци нису били свесни своје улоге
Непосредан доказ о интересовању ДБ за криминалце Радослав Лукић Луле, својевремено начелник Центра државне безбедности Београд, добио је још 1972, уочи одласка председника СФРЈ Јосипа Броза Тита у посету некадашњој Западној Немачкој.
Прослеђена му је депеша са захтевом да хитно провери извесног Љубу Земунца. Пошто у то време ДБ није имао своју евиденцију, Лукић је информације потражио у београдској полицији. Тек пошто се сетио да је као одредиште поменут Франкфурт, недоумица је, уз помоћ жене која је водила евиденцију, решена – то је онда Љубомир Магаш.
Титово путовање
„Љуба Земунац после тога јесте био ангажован, али не знам тачно на који начин. Највероватније је пре Титовог доласка у Немачку требало да у тамошњем подземљу провери да ли неко нешто спрема. Заузврат су наши могли да гарантују да му неће правити проблеме у тражењу ‚политичког‘ азила у Немачкој, јер је то био једини начин да тамо легално остане. У то доба су се криминалци ангажовали искључиво по одлуци државе, прво у ужем кругу, па се то преносило доле, државној безбедности. За сваког од њих ангажована су тројица оперативаца. Међусобно то нису знали, свако је имао свој сегмент рада, а искључиво је шеф имао потпуни увид у комплетне информације и знао прави разлог провере“, испричао је Лукић.
Како је држава користила, боље рећи злоупотребљавала криминалце, објаснио ми је инспектор београдске полиције кога је познаник из ДБ замолио да му за акцију у иностранству предложи двојицу способних разбојника.
„Позвали су их у ДБ и објаснили им да би из сефа у кући који се налази у одређеној соби иза слике на зиду требало узети поверљива документа и донети их овде. У сефу су се још налазили новац и накит, али то ДБ није занимало, па је тај плен требало да буде надокнада њима двојици за урађени посао. Рекли су им да власници куће, брачни пар, одређеног дана неће бити у кући, да неће бити ни чувара, већ само два пса у дворишту, које ће морати да убију. Криминалци су упали у двориште, убили псе, али у кући су наишли на чувара и без размишљања га ликвидирали. Међутим, и поред прецизног плана куће који су добили у Београду и комплетне преметачине коју су извршили, сеф нису успели да пронађу. По повратку су их у ДБ оптужили да су упропастили дуго планирану акцију, али њихов катастрофални неуспех прошао је без тежих санкција пошто су ‚показали добру вољу да помогну држави‘. Убицама чувара ни на крај памети није било да се ДБ поиграо с њима, нити су били у могућности да сазнају шта се заиста десило. Добијени задатак су, заправо, у потпуности обавили, иако тога нису били свесни. Никакав брачни пар није био власник куће нити је у њој постојао сеф, а камоли важна документа“.
Скривени трагови
Наводни чувар кога су ликвидирали био је прави власник куће, емигрант који је организовао непријатељске акције уперене ка Југославији и једина мета целог плана. Акција ДБ је изведена а да нико није могао да наслути да овдашња тајна полиција стоји иза убиства, јер су све чињенице с места злочина указивале на класично разбојништво. Чак и да су криминалци нешто забрљали, да их је страна полиција открила током разбојништва или након њега, ко би им поверовао да су у пљачку кренули у договору са југословенским ДБ, а имали су досијее пуне разбојништава!
(Курир)
