Прочитај ми чланак
Немци су вредни и раде, код њих владају ред и дисциплина, сви штеде па зато и немају дугова. Грци су радо у сенци, потроше много више него што могу себи да приуште, не плаћају дажбине па су зато и презадужени.
Ово је отприлике прост, на први поглед уверљив али устину крајње неоснован стереотип у који верује велика већина немачког становништва. Како и не би када свој поглед на економску ситуацију у ЕУ црпи из таблоида “Билд” и других представника немачке жуте штампе. Ситуација је уистину много другачија и компликованија.
Грци заиста јесу у великим дуговима али то је и последица структурних неправилности које су настале приликом увођења еура у чијем је процесу Немачка имала највећу моћ. Европска централна банка дуги низ година одржавала је веома ниску стопу инфлације која је пре свега одговарала Немачкој и развијеним државама на северу ЕУ. На исти начин је и еуро као заједничка валута највише користила Немцима јер је у економском смислу мотивисала њихов извоз.
Ако би пре увођења еура у некој држави чланици (нпр. Грчкој) јако порастао увоз производа или капитала из државе чланице са другом валутом (нпр. Немачке) онда би се томе примерено смањио и курс домаће валуте (драхме) јер би грчке банке и потрошачи морали на тржишту куповати немачке марке за увоз немачког блага. Инфлација у држави са суфицитом увоза (Грчкој) би се нпр. због веће стопе “примарне емисије” новца повећала док би држава извоза (Немачка), уколико би желела и даље да извози, морала пронаћи начин да од Грчке понешто и купи јер би у супротном њено благо на грчком тржишту постало прескупо и неконкурентно. Исто важи и за извоз капитала.
Немачке банке биле су због еура потпуно заштићене јер су се измакле валутном ризику до којег долаи у случају брзог пада курса. Немачке и француске банке су имале привилегиј да због свог положаја на јефтин начин позајмљују новац код Европске централне банке те да га по вишој каматној стопи изнајмљују грчким тражиоцима кредита.
Уколико би Немачка данас имала марку, а Грчка драхму Грци данас не би били пред банкротом јер би се ти процеси благовремено зауставили. Грчка би у међувремену девалвирала драхму, Немачка би у Грчкој продала мање и Грци данас не би били пред банкротом. Овако имамо ситуацију да је Немачка у Грчку и периферне државе ЕУ у већини случајева извозила без потребе да понешто и увезе. То је један од кључних проблема еура који се не може решити без трансфера новца боље развијених према мање развијеним – а то захтева околности сличне онима у федералним државама. На сличан начин САД покушавају да ублаже економске разлике међу савезним државама.
Други проблем повезан је са дуговима Грчке и Немачке. Грчки дуг је у последњих 5 година додатно порастао али не због задуживања већ зато јер се за четвртину смањио БДП грчке економије. Слично је и са Немачком која је према речима економисте Албрехта Ритшла највећи дужник 20. века. Са обзиром на то Немачка би требало да покаже много више солидарности и разумевања у случају Грчке јер је грчка економска криза резултат не само њених сопствених грешака већ и системских грешака у процесу увођења еура.
Чињеницу да је Немачка највећи дужник претходног века потврђују и израчуни који се односе на вишину јавног дуга у поређењу са вишином БДП. Слом вејмарске пирамиде дуго година имао је несагледиве последице док су после Другог светског рата САД потрошиле огромне количине новца да се не понове ужаси рата. После првог банкрота 1930 САД опростиле су Немачкој велики део дуга. Исто су учиниле и 1953 тако да су тиме проблем јавног дуга практично свеле на минимум. Након тога Немачка је била у повољном економском положају док су други делови Европе морали да трпе економске последице рата и немачке окупације.
Слична ситуација се поновила и током деведесетих година прошлог века када је Немачка неко време имала и период неотплаћивања јавног дуга. Управо због тога немачки економиста Ритшл наводи да је антигрчко расположење у немачким медијима јако опасно те да би Немачка морала бити свесна чињенице да је њен послератни економски успон био могућ управо захваљујући ликвидацији бројних дугова и процесу стопирања исплате ратне одштете жртвама Другог светског рата.
Међу државама које су тада Немачкој отписале дуг биле су и Грчка и Југославија. То је био део успешног плана који је довео до познатог” немачког привредног чуда”. Управо због тога је крајње иронично да је сама Немачка та која се жестоко противи ликвидацији грчког дуга. Иронично је то и ако погледамо да је ликвидација грчких дугова оно средство са којим се данас слажу и водећи свестки економисти и представници ММФ-а. Управо зато је неопходно да званична Немачка извуче неке од закључака из своје сопствене националне историје и увиди да је, између осталог, баш чињеница да јој је Версајски мировни уговор наложио огромну ратну одштету, допринела успону нацизма у њеном друштву.
Превод са словеначког: Данијел Игрец за СРБИН.ИНФО
Извор: MLADINA.si
