Прочитај ми чланак

НЕОПХОДАН ПОТЕЗ СРБА: Сви Срби су србијанци

0

srbi-narod-najhrabriji

Срби из Србије никад нису прихватили име Србијанци, али остали Срби их ипак упорно оваквим именовањем везују за конкретну географску територију, истовремено себе дистанцирајући од те територије, без обзира што можда и цео свој век преоведу на том истом простору… Тако се србијанство данас нехотично везује само за Србе који су рођени у Србији, а не за комплетно српство, како би у ствари требало.

Колико има логике да данас кад смо стиснути са свих страна, говоримо о србијанству, као појму који је оријентисан на унутрашње српске односе?

Има много логике, јер нема тренутка у животу кад нам унутрашња консолидација није најпреча. Да, али како може ово чисто унутрашње одређивање имена да утиче на решавање спољних питања? Па управо тако што све што долази споља мора да се одређује према унутрашњој снази објекта ка коме се усмерило. А ми ћемо бити снажни и онолико јасни другима колико успемо да схватимо сами себе. Себе не успевамо да схватимо баш зато што нам није јасно шта је србијанство. А србијанство јесте, односно увек је било, ништа мање него програм српства. Ми га очигледно данас не препознајемо. Не препознајући, а самим тим и не спроводећи и не подржавајући сопствени програм, по коме дубински функционишемо, ми се у ствари са њим сударамо. Зато не можемо знати ни шта би данас требало чинити. Чинићемо неминовно само грешке. Једна од првих ствари која нам је потребна да бисмо себе и свој програм сагледали, јесте исправно схватање појма србијанство. Без схватања и решавања овог питања ми не можемо никакве спољне невоље да решимо.

За решавање српских проблема и излажење из потпуне парализе у којој се нашао цео српски народ, полазна тачка је постизање српске слоге, односно српског јединства. Оно што је на првом месту спорно и што представља камен спотицања и јаз међу Србима јесте сам термин Србијанци, који се наметнуо као име за Србе из Србије. Такво име је несумњиво велика препрека за јединство српства, јер представља потенцијални основ за поделу међу Србима и стварање некакве србијанске нације, с којим циљем то име и јесте лансирано у деветнаестом веку од стране Аустроугарске државе.

Срби из Србије, којима је ово име приденуто, такво име нису никад прихватили, свесни да би прихватање оваквог имена значило постављање неког новог почетка, новог темеља за нацију која већ дуго постоји, као и одрицање од њених основних карактеристика, пре свега одрицање од српства.

Међутим, ако се Србима из Србије од тада па све до данас и даље упорно намеће име Србијанци, од стране Срба који нису рођени у Србији, онда не само да нема основа за успешно дефинисање односа, него се тај проблем још продубљује. Јер међу Србима се свакодневно изговара и употребљава термин који дели и конфронтира српство и који у себи нема елеманата за српско јединство.

С једне стране Срби из Србије то име за себе не прихватају, не мире се с њим у себи, а с друге стране прећутно и трпељиво прелазе преко свакодневног сусретања са таквим називом за себе. Јасан знак да нема сагласности на унутрашњем и спољашњем плану. Отуда код Срба у Србији преовладава непредузимљивост, пасивизирање, таворење. На другој страни Срби из других крајева предузимљиви су и ангажовани, али они немају искуство државотворности које имају Срби у Србији још из времена Немање и из протекла два века, и последица свега је да Србија и цело српство стално стоји у неком глибу, остајући недоречено по свим питањима.

Да би тај однос добио основе за решавање, мора се одбацити термин Србијанци! Односно, он треба да добије друго значење, оно које му природно припада. Тај мали потез је готово све што треба да учинимо. Јер он може у нама да изазове потребне добре промене.

Видећемо како тај мали потез тражи од нас коренити захват. То је потез који јесте у нашој моћи, то је нешто о чему се нико други изван Срба не пита, ако хоћемо ми то можемо да учинимо. И то је кључни корак ка постизању јединственог политичког става код Срба. Ако хоћемо. Јер само у нашој доброј вољи је та одлука.

srpske zemlje tШта треба учинити? Како то остварити?

Потрудити се да се термин србијанци (више не са великим, него са малим словом с) веже за све Србе, да сви Срби постану србијанци не по територији на којој живе, него по својој одлици, по својој љубави и ангажованости према Србији. Тако би име Србијанци престало да се везује за једну групу Срба, односно име Србијанци би престало да постоји, јер термин србијанци уопште не треба да представља име.

Само на први поглед то личи на нешто наивно, или на нешто неважно или нереално или на покушај нечег новог. Није то ни нереално ни неважно, а пре свега то није ни ново, него баш изворно, нешто што нас враћа на прави карактер Срба. Сви Срби су бар од времена Немање, а могуће је и много раније, били србијанци, зато што су увек тежили стварању Србије, државе за српски народ.

„Сви Срби су србијанци“ – писао је Љубомир Мицић између два рата, обнављајући на тај начин свесрпски програм, оживљавајући идеје којима се српство увек руководило, идеје јединства вере, нације и државе, као начина којим се чува добро, којим се брани, не само српство, него кроз свест о српству, човек и човечност.

Тако ово мало преобликовање термина и померање његовог значења, ствара активан програм за цело српство. Програм са именом србијанство. Име тог програма јесте србијанство и не би ваљало да га неким другим именом замењујемо, управо да би овај термин дошао на своје место и тако постао фактор српске ангажованости, а не фактор српске закочености.

Ако се мало осврнемо у прошлост, видећемо да ми нисмо били довољно опрезни или довољно мудри у нашем односу према овој речи. Нарочито у време кад је та реч почела да стиче свој нови, погрешни статус. Наиме, допустили смо да се појам србијанство веже само за један део српства, онај део који је остварио државу Србију после ослобођења од Турака, а реално је да се тај појам везује за цело српство које се константно одликује тиме што тежи да оствари државу Србију. Овим пропустом догодило се да је оно што би требало да представља наш велики квалитет, постало наша велика кочница.

Србијанство је појам којим се најправилније и најтачније може представити тежња Срба за државом Србијом, што је једна трајна одлика Срба. И то снажна одлика. Самим тим је било погрешно србијанству дати неко временско одређење. Срби, као државотворни народ одликују се овом особином и у временима пре Немање, а чак је не губе ни у време кад су остали без државе. Зато је велика грешка везивати његов почетак тек за период ослобађања од турског ропства. Србијанство се једноставно трајно везује за српско име и не може се упаковати тек у деветнаести век или се везати за неко географско одредиште или се свести на било које конкретне границе.

Према томе, немогуће је овај појам избећи, или је у најмању руку неодговорно заобилазити га, а истовремено спасоносно је осветлити га и правилно поставити. Ето из ког разлога говоримо о србијанству.

Очигледно, дакле, одлика која је прославила српство, унутрашња одлика Срба да воле, чувају, стварају и изграђују своју државу, губи се као одлика управо зато што се погрешном употребом појма који је именује, њено значење изврће. Враћањем овог појма на његову праву вредност, могла би се очекивати обнова многих великих вредности српства.

Извор: Србијански клуб