Једино решење за овај простор јесте да нас ЕУ прими у заједницу европских држава баш онакве какви јесмо.

На пре неки дан сам на фестивалу „Крокодил” набавио књигу Мигела Родригеса Андреуа „Српска анатомија” и пажњу ми је привукло поглавље „Пад Берлинског зида и остале лоше вести”. Нисам стигао да књигу прочитам, али, слушајући аутора, покушаћу да протумачим наслов овог поглавља, који ће ми послужити као шлагворт за ову колумну. У ком смислу је пад Берлинског зида за нас могла да буде лоша вест? То је био несумњиво позитиван догађај: један континент, претходно подељен, могао је да се повеже, а један ригидан социјалистички систем отишао је у историју.

О АУТОРУ

Владимир Милутиновић је уредник сајта „Филозофијаинфо”.

Међутим, зид је ипак пао на једну страну, источну, што значи да се равнотежа између Русије или Запада нарушила на штету Руса. Сви традиционални савезници Русије, можемо их звати „мали Руси”, могли су да очекују да ће на будућим „линијама ватре”, у будућим сукобима, бити слабија страна.

Прве линије ватре отворене су у ратовима у бившој Југославији и, заиста, те ратове је Србија изгубила. Не може се рећи да неке од њих није сама започела, али та питања данас нису битна за нашу причу. Пре неку годину, ова линија ватре померила се још источније, али су њени трагови остали и на Балкану.

Јавна тајна, о којој се ових дана нагађа у јавности, јесте да је Србија ових дана добила нову понуду, коју је наводно пре 25 година одбио Милошевић. Њој је, наиме, понуђено да се недвосмислено придружи Западу, а да заузврат добије перспективу економског развитка и чланства у ЕУ.

Ову понуду Весна Пешић је недавно описала као једноставно питање: „Јесте ли са нама или нисте?” Суочавање са овим питањем председник владе је описао као „пакао”.

Но, да размислимо и ми, да ли би требало понуду поново одбити? Колико се чује, понуда укључује улазак у НАТО, јачање федералних власти у БиХ и сврставање уз ЕУ у спору са Русијом. Наизглед је све јасно, треба само бити довољно прагматичан и прихватити оно што се нуди.

Али, како воли да каже Басара, морам и ја да мало закерам. Ако ишта показују истраживања јавног мњења у Србији, то је да су грађани против уласка у НАТО и да гаје симпатије према Русији. Такође су, некада јасно већински, а сада тек можда натполовично, за улазак у ЕУ.

Ако би тренутне власти прихватиле наводну понуду САД и ЕУ, то би било против једног дела јасно изражене воље грађана. Неки би овде додали: па шта грађани знају, политичари су ту да предводе, а не да гледају популарност итд. Међутим, мислим да овде такви аргументи не пију воду. По свој прилици, ми заиста, трајно, јесмо за ЕУ, а против НАТО-а.

То значи да смо и поред свих старих и обновљених понуда ми ипак „мали Руси” и да то изгледа нећемо променити прихватањем или одбијањем било каквих понуда. Недавна посета председника Владе Србије САД, где су га примили скоро искључиво антируски јастребови у америчкој политици, показује да Србија није добила третман новог савезника, већ више пребега са супротне стране са којима (и даље) треба играти тврдо. Ако нам као таквима не следује привилегован статус у западној политици, бојим се да ћемо морати да се са тиме помиримо.

Међутим, то не значи да као „мали Руси”, дакле, као група која није вољна да буде непријатељ Русији, треба да будемо руска губернија или да сањамо о непријатељству са Европом. Ми смо европска земља, окружена ЕУ земљама, културно и географски део јужне Европе. Онај зид са почетка текста пао је на добру страну и нама, јер имамо прилику да будемо део те јединствене Европе.

Ако нас данас ЕУ или САД стављају пред избор да прихватимо негативну страну пада Берлинског зида, по којој је Русија изгубила, а Запад добио нове територије, по цену да добијемо нешто инвестиција, а изгубимо демократију, није чудно да нико не зна шта да уради – јер је тај избор нерешива дилема – нешто битно се губи на обе стране.

Једино решење за овај простор јесте да нас ЕУ прими у заједницу европских држава баш онакве какви јесмо, као „мале Русе”. А „мали Руси” треба да се потруде да заузврат унапреде своју демократију и буду основа мирног поретка у региону. То би био мали корак за човечанство, а велики и сасвим довољан за нас. Да је то могуће показује и чињеница да је Шпанац Мигел Андреу, писац „Српске анатомије”, већ девет година у Србији и да има много речи хвале за нас.

Извор: Политика

Ознаке: ЕУ, НАТО, проруси, Руси, Срби, Србија