Људи у неприлици често не знају ни кога да моле ни кога да куме, па је Милош Пајић (1985), може бити без велике наде,свратио јуче у редакцију „Гласа западне Србије” у Чачку, и ту потражио помоћ.

Његовом болесном оцу, вели, истекло је дозвољено време боравка на Одељењу палијативне неге у Градској болници, а син тражи да родитељ у болници остане само још један дан, док се он не снађе где да га смести – пише данашња „Политика”.

Новинарка Танјуга, Љубица Сокић, одмах је позвала др Радослава Милошевића, директора Здравственог центра у Чачку и објаснила каква је мука, а овај је без речи дозволио да пацијент остане на Одељењу до краја седмице.

Милош се захвалио и са братом Бранком (1987), који бејаше замишљен, ћутљив, поседео кратко и поверио нам њихов животопис. То је једна од оних прича после које слушалац мора да остане само смркнут и нем.

Пајићи су из завичајног села Перна на северном Кордуну, код Топуског, морали да утекну првих дана августа 1995., пред „Олујом”.

– Преко Баније и Босне трактор смо возили мало деда Милош по коме сам добио име, мало ја – прича нам Милош Пајић који је те, по српски народ страшне године, имао тек десет лета.

Од Пајића, на Кордуну је тада остао само Милошев отац Стојан (1960), на положају, да брани родну груду.

– Кад смо дошли до Бањалуке ту су нам рекли да не можемо трактором даље, дали нам да преноћимо на неком факлултету и сутрадан нас аутобусом превезли у Београд.

Ту се породица поцепала: баба и деда са својом ћерком отишли су у Ириг, а Милош и Бранко с мајком у одмаралиште „Здрављак” на планини Јелици код Чачка. У том збегу им се придружио и отац Стојан, који је на Кордуну остао још десетак дана после пада Републике Српске Крајине.

– Одатле смо се после селили и премештали, у Доњу Трепчу, па у Враниће, затим у Трбушане, а онда назад у Враниће. Ја сам, рецимо, основну школу завршио у Горњој Горевници, исто код Чачка.

Мали Кордунаш почео је да ради већ са 15 година.

– Запослио сам се 2000. године у Коњичком клубу „Миленко Никшић” у Балузи и од првог дана станујем на хиподрому, у једној просторији. Зарађујем 20.000 динара месечно и некако се борим – каже Милош.

А млађи брат?

– Сместио сам се у једној кући у Пријевору код Чачка, стара је сто година, само што се не сруши, али немам ништа боље. Радим шта ми понуде за двеста, триста динара, и тако живим – било је све што је Бранко рекао.

Причу наставља Милош:

– Мајка нас је напустила пре седам година, отишла у Словенију и преудала се, а отац је остао да живи у месној канцеларији у Доњој Трепчи. Ту је 19. марта ове године претрпео мождани удар, пренет је у болницу и остао је жив, али непокретан. Па занимању је вкв бравар, радио је и у вешерају чачанске Болнице, десетак година.

Мука и невоља нагоне Милоша да не размишља много далеко, само дан или два унапред:

– Мислио сам да оца сместим код мене на хиподрому и ја да га гледам, али не може ни клуб баш све да ми да. Сваког дана позивам и болницу у Гучи, али тамо нема слободних места. На крају ћу морати да нађем паре и закупим неки комби који би оца превезао у Ириг. Тамо ће га гледати баба, деда и тетка, рекли су.

Ево, данас, двадесет година откако су као дечачићи напустили родно село, животи двојице браће иду само низбрдицом, Двадесет чемерних година, али Милош Пајић вели:

– Изборићемо се некако. Ваљда…

Ознаке: "Oлуја", Srbi, избеглице из Крајине, Милош Пајић