Политиколошки посматрано на политичком спектру Србије постоји велики број странака, покрета и организација, које је тешко, посматрано чисто теоријски, сместити у левицу или десницу, центар. Са друге стране прилично је јасно да посматрано по најважнијим политичким и друштвеним питањима земље, имамо заправо грубо речено три велике скупине странака.

Прву чине странке назовимо бившег режима (на власти до 2012. године), дакле углавном окупљене око Демократске странке која је владала најдуже у постоктобарском периоду и њој блиских странака (Пајтићева ДС, Тадићева странка поникла из ДС, бивша Г 17, СПО, Чанак, њима идејно припада и ЛДП). Ово су странке које су и идејно и практично везане за тзв. Постоктобарску концепцију, коју у најважнијим показатељима чине неолиберални концепт економије и друштва, неупитан пут и опредељење ка ЕУ (по сваку цену), те повезано са тим дефанзивна косовска политика, подређена интересима испуњавања ЕУ услова и др.

Другу групацију чине сада владајуће странке, дакле пре свега СНС, СПС и неке мање (Веља Илић, Вулин…), које су средином 2012, управо дошле на власт жестоко критикујући главне постулате Постоктобрске концепције, и које је чланство и бирачи наградило тадашњим изборним резултатима. И на следећим изборима марта 2014, углавном се задржала та веза критике Постоктобарске концепције, али се у пракси, пре свега захваљујући самом врху ових странка, суптилно и користећи медијски монопол и што је парадокс инфраструктуру Постоктобарску (компрадорски део друштвене елите који је наставио и након промена режима 2012 да контролише најважније државне и друштвене институције), настављена ова концепција и то у најважнијим постулатима: неолиберална економија, нови антисоцијални Закон о раду, неупитан однос према ЕУ, политика према Косову. Чак шта више у новонасталим околностима које су због промена у међународним односима, и крах неолибералне концепције у свету, сада је далеко нелогичније наставити тај Постоктобарски концепт, али и политику према Косову, посебно имајући у виду доношење тзв. Бриселског споразума и некритичко испуњавање захтева „ка ЕУ путу“ који је сада вишедимензионално доведен у питање, како самом ситуацијом у Унији (криза и неспремност на даља проширења), тако и према новим и тежим околностима у којима се према том налази наша земља, све до најновијих проблема са реадмисијом и избеглицама са Блиског истока.

Сходно томе, трећа групација политичких странака, представља на политичком и друштвеном спектру Србије, све оне разнородне партије, организације, покрете, који се противе у својој бити Постоктобарској концепицји, која се као никада до сада, развојем ситуације у свој целини показала као промашена и штеточинска за шире државне и народне интересе. Истина, да шире јавно мњење у Србији због изузетне, можда никада као до сада тако снажне блокаде медија, и наставка контроле и супермације у институцијама система компрадорског дела друштвене елите – дакле јавност само делимично сагледава контуре и ефекте наставка у бити Постоктобарске концепције. Међутим због све суровијих ефеката стварности расте спознаја у ширим масама о потреби алтернативе и потенцијал ове треће, истински опозиционе групације странака у односу на Постоктобарску концепцију се значајно повећава. У актуленом парламенту Србије практично нема опозиције, тамо се налазе представници прве и друге групације странака, и РТС може без проблема за Постоктобарску концепцију да преноси све скупштинске сесије, то је заправо сучељавање између „плавих“ и „црвених“ и њихови повремени полемички тонови и личне размирице су више тема за жуту штампу и спиновање, него што постоји реалан сукоб различитих концепција и стратегија.

О АУТОРУ

Др Драган Петровић, дипломирао је на четири факултета у оквиру државног Универзитета у Београду, на којима је претходно паралелно студирао и то: на Економском, на Социологији, на Историји  и на Политичким наукама. Завршио је Постдипломске студије и магистрирао на економској географији у Београду (индустрија Београда), и завршио је Постидипломске студије и магистрирао на Факултету политичких наука у Београду, тема француско-српски односи. Докторирао је на Природно математичком факултету у Новом Саду, област Политичка географија, са темом дисертације «Русија на почетку ХХI века – геополитичка анализа» и на Филозофском факултету у Новом Саду, на Историји, област Историја Југославије, са темом дисертације «Југословенска политичка јавност и СССР 1922-1941». Објавио је између осталог тридесет и једну књигу-научну монографију у Србији, као и више запажених научних радова у иностранству.

Проблем треће групације странака, без обзира на стални раст потенцијала у бирачком телу управо према њиховим алтернативним програмима је ипак евидентан.

Прво, страни фактор нама мање наклоњених сила, који има огроман утицај на читаву постоктобарску Србију, и то без обзира што се мењају односи снага у свету и што је бирачко тело и поред свог спиновања изузетно ненаклоњено америчкој, британској, па и немачкој политици према нама, фаворизује искључиво политичке странке прве и друге напред наведене групације, плус што им је и читава компрадорска елита апсолутно наклоњена и чини јединство Постоктобарског естабилишмента.

Друго, дакле поред дела страног фактора који је наведен и пратећи елементи постоктобарске концепције су изразито уз „плаве“ и „црвене“, дакле прву и другу групацију странака, а то су практично сви важнији, а накнадним притисцима и на регионалне, локалне медије, али мешањем и на интернет – заправо највећи део медијске сцене у земљи. Одстрањивањем из медија странака тзв.

Треће групације који једине и чине опозицију Постоктобарској концепцији, паралелно са њиховим потпуним одсуством из састава садашњег сазива парламента, те наставком фаворизовања компрадорског дела друштвене елите који контролише (без обзира на састав власти у Постоктобарској Србији) најважније инситуције система и положаја у друштву, све до науке и културе, заокружено је сегрегирање не само у пракси странака, покрета које се налазе у оквиру треће групације, већ и њима блиских интелектуалаца и дела друштвене елите.

Још горе, последњих месеци владајући медији, фаворизују и надувавају потенцијалне разлике и посебно сукобе интереса међу странкама и покретима ове групације. Све ово резултира тиме да странка и покрети ове групације ни изблиза нису искористили ни део потенцијала да делују у правцу јаснијег дефинисања алтернативе Постоктобарској концепцији, а нарочито до успостављања, уз сву медијску и другу сегрегираност, директнијег контакта са широким масама у Србији.

Приближавањем изборима за покрајину Војводину и локалне изборе, паралелно са растом могућности да буду упоредо организовани и парламентарни избори, намеће се потреба повезивања ових странака и покрета, те покушај дефинисања основних начела које их повезују, и чак стварања коалиционих договора. Поједностављено речено, макар у најважнијим цртама, овог у нашој причи трећој групацији странака и покрета у Србији, а која је једина опозиција Постоктобарској концеопцији, припадају сва она правна и физичка лица, која се противе уласку у НАТО, даљем некритичком и у односу на постојеће околности наставку пузања ка ЕУ, неолибералном моделу економије и постојећем несоцијалном Закону о раду, Бриселском споразуму и његовој операционализацији, дакле тзв. Косовској политици, блокади медија…

У последње време злокобно се указују нови изазови багажа Постоктобарске концепције, или свега онога „што је обећано..“, у виду реадмисије азиланата (углавном Рома и Албанаца) и новог проблема са избеглицама са Блиског истока, што додатно претеже тег ка алармантој потреби стварања алтернативе постојећем стању.

Иако постоји утисак да пред изазовом историјског тренутка и потенцијала у бирачком телу за стварањем алтернативе немамо у адекватној мери организоване патриотске странке и покрете, па чак ни у довољној мери ангажован део друштвене елите који томе тежи, овај назовимо га трећи део политичког спектра у Србији је још увек бројан и разноврстан.

Значи ту су уз све међусобне модалитете и разлике, ДСС, Двери и оно што се зове Патриотски блок, потом СРС, странка Ненада Поповића СНП, политичка странка проф. Комазеца Српски препород, обе опције Треће Србије (Српска лига), Зветници, Бранка Драгаша и Дане Грујичић покрети и дуги, да ми не замере што нису овде наведени.

У том правцу, у последњих пар седмица, дошло је до иницијативе и започињања консултација, између дела странака и покрета које припадају овој групацији, а чији је само иницијатор политичка странка Српски препород, те заједно са њом и Економски покрет Бранка Драгаша и Здрава Србија на чијем је челу др Дана Грујичић. На неколико до сада одржаних састанака придружило се било као учесници, било као посматрачи још неколико покрета и организација. Како сам учесник овог процеса, могу да кажем да га је могао, а вероватно у постојећим околностима, и требало покренути било ко од водећих странака, покрета и организација, угледних појединаца и јавних делатника који је близак овој концепцији. Са друге стране већ од почетка ове календарске године постоји на основу Божићних принципа саздат Патриотски блок који чине ДСС, Двери и интелектуалци, као и један број мањих покрета и организација.

Одмах да кажем, када су у питању начела и принципи, који се стављају на сто у до садашњим консултацима и разговорима које смо имали, да је, а није ни могло другачије, да су они врло слични, или тачније речено без уочљиве, посебно не битне разлике у односу на Божићне принципе који чине основицу Патриотског блока. У том правцу, чини се веома логично да би коначан епилог разговора, консултација који се овде развијају, и који укључују, из састанка у састанак, све више политичких и друштвених организациај и покрета који присуствују макар као посматрачи, стварање што веће повезаности, међусобне сарадње и повећавања присности између странака, покрета и организација које условно чине тзв. трећу групацију у овој нашој анализи, а који реално представљају и једину праву опозицију Постоктобарској концепцији.

Поред овог, несумњиво позитивног ефекта ових разговора, са повећавањем вероватноће расписивња и парламентарних избора, повећава се могућност постизања чак и предизборних коалиција, окупљених око основних начела, која ће бити додатно разрађена у економској и политичкој равни. Јасно је, да што је већа међусобна сарадња и кохезија странака које чине ову групацију странака и покрета, у заједничком правцу превазилажења напред наведених осујећења и проблема који се сви заједно могу подвести под смањењем демократског амбијента у Србији данас, да је већа шанса за постизање повољнијих резултата на изборима у будућности. То је макар средњорочни и дугорочни циљ ове сарадње који би требало да буде неспоран.

Међутим, круна свега би требало да буде постизање предизборне коалиције, у коју би у идеалнотипском моделу требало да буду укључене све странке, организације и целокупни капацитети ове треће групације у нашој причи, а могли би поједностављено да је назовемо патриотском опцијом. Јер ако би све странке и покрети ове групације биле на једној листи, а што је можда за почетак још важније макар међусобно координирале свој рад на бази заједничких напред наведених најважнијих начела, прекинуле било какве међусобне расправе и сукобе, то би додатно повећало шансу за максимирање успеха ове опције на парламентарним и другим изборима.

Ова координација би свакако била веома пожељна и дала би несумњив резултат. Када је у питању једна листа, она је заиста у пракси тешко остварљива, ако ништа друго због тога што СРС истиче да ће самостално, а што је и дугогодиша пракса ове странке, изаћи на изборе. У том правцу, био би велики успех читаве патриотске опције у постојећим тешким околностима за земљу, да СРС прихвати бар минималну координацију са осталим субјектима који чине патриотску опозицију, и да се макар, ако ништа друго, избегну било какве варнице или сукоби у предстојећем периоду ради вишег, заједничкго циља и уз све разлике оних главних начела, који нас уз сво спиновање, оштро разликују од режима и жутих фракција, односно у нашој причи од „плавих“ и „црвених“.

Са друге стране интерес по овим питањима додатно уједињеног нама ненаклоњеног дела страног фактора, компрадорског дела друштвене елите који има највећег утицаја (без обзира на резултате избора) на институције система и друштва у Постоктобарској Србији, те политичких странака и прве и друге групације („плавих“ и „црвених“) је да се странке и покрети, патриотски иначе у Постоктобарском периоду маргинализовани део друштвене елите – патриотске елите, и све незадовољнији постојећим стањем народ, дакле симпатизери и потенцијални бирачи патриотске опције, – међусобно што више поделе, изостане квалитетна међусобна сарадња око кључних начела који нас повезују и који нас чине опозиционим у односу на Постоктобарску концепцију, рачунајући и садашњу власт која носи њену штафету и даље и успешније, упркос свом спиновању медија и апаратуре.

У том правцу наше деловање, или макар како га сам видим, започетог окупљања, разговора и консултација је сконцентрисано према два важна стратешка циља:

1. Стварање што веће повезаности, присности, дефинисање општих начела који нас разликују у односу на садашњу власт, али и бивши режим (мисли се на ДС и њене савезнике и сателите) и међусобно обједињавају, те институционализацију те сарадње и координације укључујући наравно смањење и идеално типско елиминисање постојећих разлика и сукоба. Овде би требало да се укључе буквално све странке, покрети и капацитети у друштву који припадају овој у односу на Постоктобарску концепцију једину опозицију у земљи. Овде треба рачунати и позвати и СРС, која иначе изражава спремност на самостално наступање на изборима. Уколико СРС не жели чак ни озбиљну сарадњу по овим питањима, онда се подразумева као минимум минимума, да и она прихвати, а наравно остали актери у односу на њу, макар прећутно изостанак било каквог међусобног прозивања и варница, нарочито у предизоборној кампањи.

2. Стварање јединствене предизборне листе око основних начела који нас спајају, и који нас суштински разликују у односу на странке актуелене власти и тзв. „жуте опозиције“. Већ сам навео да је мала вероватноћа у пракси да СРС, сходно својој политици самосталног наступа на изборима, се придружи оваквој јединственој листи патриотске опозиције. Међутим, како СРС има упориште традиционално у специфичном делу бирачког тела, отуда постизање јединствене листе би могло постићи и даље врло висок резултат, који би знатно могао утицати, и то на позитиван начин у даљој судбини наше земље и народа, имајући у виду непосредне изазове који нас очекују.

Извор: СРБИН.ИНФО

Ознаке: др Драган Петровић, патриотска опозиција, Покрајински избори, републички избори