Не би зачудило да је тврдо језгро социјалиста Шаиновићев повратак протумачило „као велику победу“. Кога? Чега? То није битно. Важно је побеђивати, не учествовати! То је одувек била девиза српских социјалиста.

Пре неки дан се из хашког сужањства у Србију вратио Никола Шаиновић, некадашњи блиски сарадник Слободана Милошевића и тај је повратак, сасвим предвидиво, изазвао прави амок у редовима „реформисаног“ и „европеизованог“ СПС-а. Нисам нешто помно пратио повратничка прикљученија, а ни дочек, али ме не би зачудило да је тврдо језгро социјалиста окупљено на сурчинском аеродрому Шаиновићев повратак протумачило „као велику победу“. Кога? Чега? То није битно. Важно је побеђивати, не учествовати! То је одувек била (неписана али подразумевана) девиза српских социјалиста.

Шаиновићева репатријација била је баш згодан повод да се осврнемо на неке митове из наше вазда полумрачне прошлости. Пре свега, на мит о постојању „меког“ и „тврдог“ крила унутар СПС-а. Није ту било никаквих крила, осим поткресаних, иако се не може рећи да се с времена на време – када би то политички тренутак захтевао – понеки еспеесовац није појављивао у епизодној улози голуба са маслиновом гранчицом у кљуну, али та је, да кажемо, мекоћа била врло налик доброти оних америчких филмских полицајаца који осумњиченог бајаги штите од помахниталог колеге.

Немојмо се заваравати, осим што је била (невешто) одглумљена, мекоћа социјалиста је била и наређена и строго контролисана. Шеф је – тако су Милошевића звали – одлучивао ко ће (и колико) бити мек, ко тврд, а кога уопште неће бити. Поменутом Шаиновићу беше запало да буде у тврдом, шта тврдом, најтврђем социјалистичком крилу, што је мене још у оно време помало збуњивало, јер он није био распојасана, букачка и јуришничка природа, попут питорескних Раке, Биџе и Булиџе. И мноштва још много горих.

Шаиновић је био способан и послушан бирократа – данас би се рекло оперативац – и његова послушност и оперативност нису промакле Милошевићевој пажњи, тако да се популарни Шаја – било да му се ишло тамо или не – обрео на Косову. И то у најгоре време. Шта се у то доба тамо радило, то делимично знамо (и сваки дан све више сазнајемо, иако на кашичицу), а шта је радио Шаиновић, то знају само он, Господ Бог и (такође делимично) хашки кадилук.

Било како било, Шаиновић је осуђен на 18 година затвора, од којих је одлежао (мангупи би рекли „на левом боку“) 12, након чега је – претпостављам, захваљујући добром владању – ослобођен. Сви сте чули за причу да робија уме да оплемени и просветли човека. Иако у ту причу нешто нарочито не верујем, у Шаиновићевом случају се показала тачном. Мора да је Шаиновић гадно разочарао делегацију „тврдог језгра“ социјалиста, јер – када су га новинари салетели са питањима – уопште није звучао као Шаиновић, а још мање као социјалиста. Па како је звучао Шаја? Малтене као Соња Бисерко.

Већ на почетку повратничке изјаве, Шаиновић је – са социјалистичке тачке гледишта – запао у страшну јерес. Јавно је рекао да осећа одговорност и да не спава баш најбоље, што – додао је – и није чудо за некога ко има ратно искуство. Није то био крај Шајиним одступањима од правоверности социјалистичке доктрине. Ако је он био осуђен – тако је некако рекао – то не значи да је осуђен читав српски народ. Тиме је – хотимично или нехотично, свеједно – гурнуо клип у точак социјалистичке идеологије која на политичкој сцени опстаје на распиривању колективне одговорности остапбендеровског типа, што ће рећи: злочини, лоповлук и приходи од шверцованог бензина наши, одговорност заједничка.

На крају, Шаиновић је српској и социјалистичкој јавности саопштио да се политиком више не намерава бавити. Мишљења сам да је – уколико се не пресалдуми или га не пресалдуме – донео исправну одлуку. Нема ту брате никаквог рачуна. За сваку годину проведену на власти, одлежао је бенефицираних 14 месеци на робији! Где је ту вајда?

А где је ту – коначно – и правда? Шаиновић вероватно јесте жарио и палио по Косову, али рекосмо већ – он је био само оперативац који је на крају за почињена непочинства одговарао. За разлику од угледних потпаљивача ватре који не само што мирно спавају и не осећају никакву одговорност, него под високим ауспицијама државе Србије настављају са покушајима да потпале још неку ватру.

Извор: НИН online

Ознаке: никола шаиновић, Светислав Басара, СПС