Прочитај ми чланак
У свом последњом чланку за New Eastern Outlook Владимир Одинтсов описује улогу америчких амбасадора у свету у условима растуће непопуларности Сједињених Америчких Држава на глобалном нивоу (American Ambassadors: Old Dogs and Old Tricks).
„У последњих неколико година се престиж САД-а у свету брзо урушава због непопуларне, заувек пропале политике, што присиљава Белу кућу да се врати на старе и прашњаве књиге трикова које су претходно користили за стварање слике о „земљи среће и просперитета“. У стварности, бројне државе широм света су платиле горку цену верујући у ову слику, што је довело до таласа „Обојених револуција“ у потрази за „демократијом америчког стила“. Сада није никакво чудо да више нитко не стоји у реду како би уживао у таквој демократији“, пише Владимир Одинтсов.
„Политичка машина САД-а врло нерадо мења своје стратегије, стога понавља већ опробане сценарије, чак и упркос слабим резултатима које су дали раније.
Корисно је подсетити се на позоришну представу о „доказима“ против Садама Хусеина и његовом „оружју за масовно уништење“ које је приказано од стране америчког државног секретар Collina Powella у Већу безбедности УН-а, само како би се оправдала америчка војна агресија на Ирак. Белу кућу није било брига што Садам уопште није имао оружје за масовно уништење. Важно је било наћи се у Ираку. Тај се трик користио онолико дуго колико је функционисао.
Амерички државни секретар John Kerry вероватно још увек гаји наду да ће коришћењем истог трика добити међународну подршку потребну за нову агресију, овај пут против Сирије.
Обичај коришћења старих трикова је већ постала традиција у Белој кући. Сједињене Државе су почеле да користе користити старе амбасадоре који су доказали своју „учинковитост“ у изазивању немира, друштвених сукоба и последичне „Обојене револуције“. Неки од њих су чак позвани натраг из пензијее, без обзира на њихову старост!
Да би створила „пре-револуционарне услове“ и успела спровести „Обојену револуцију“ Бела кућа је 2014. послала Johna F. Teffta као амбасадора у Москву, чак и упркос чињеници да је он далеко од човека који би могао „разговарати“ с Москвом. Наиме, овај дипломата је стајао иза револуција у Грузији и Украјини, где је раније радио.
Други пример сумњиве праксе Washingtona се може видети у Киргистану, где је бивша амбасадоркаПамела Спратлен успела да створи „револуционарне претпоставке за промену режима“, али ју је у довршетку посла заменио 78-годишњи дипломата Richard Monroe Miles. Наведена именовања изгледају алармантно, јер је бивши пензионер Miles, надалеко познат као „архитекта и идеолог грузијске револуције“, направио исто у низ држава које сада пролазе кроз озбиљну политичку кризу.
Према његовој службеној биографији, Richard Monroe је служио као маринац од 1954. до 1957., што може бити разлог за његову преданост оружаним променама режима. Након добијања универзитетске дипломе ушао је у Руски институт америчке војске у Garmisch-Partenkirchenu у Немачкој, где је Запад за посебне задатке припремао „анти-совјетске стручњаке“. Miles је почео своју дипломатску каријеру давне 1967. године, након чега је радио у америчким дипломатским мисијама у Ослу, Москви, Београду, Берлину, а затим је именован као генерални конзул у Лењинграду.
По први пут је Miles служио као амбасадор у Азербејџану 1992., гдје је био „сведок“ транзиције власти од националистичке владе Abulfaya Elchibbuea на Heudara Alieauva.
Од 1996. до 1999., када је Слободан Милошевић био на власти, Richard Monroe Miles је именован за америчког амбасадора у Југославији, гдје је надгледао припрему и ескалацију рата на Косову. Напустио је земљу када су снаге НАТО савеза почеле бомбардовање циљева на тлу, а ток догађаја у Србији је данас свима познат. Није још јасно је ли Милошевић био победник председничких избора, али опозиција на челу с Војиславом Коштуницом одбила је да призна резултате. Милошевић је био присиљен да да оставку. Касније је по налогу премијера Зорана Ђинђића Милошевић завршио у хашком притвору, где је и умро.
Када је Miles од 1999. до 2000. предводио америчку амбасаду у Бугарској, бугарски премијер Иван Костов је изгубио на парламентарним изборима од про-америчког кандидата Симеона Sahe-Coburg-Gothea, наследника бугарског престола.
Између априла 2002. и абгуста 2005. Miles је водио америчку амбасаду у Грузији, а затим одлази у пензију. Међутим, у новембру 2008. године је поново позван да ради за Стејт департмент и послат је у Туркменистан.
Године 2004. Miles прима награду Стејт департмента за „мирно решавање сукоба“, иако је био архитекта процвата „грузијске демократије“ под Михаилом Сакашвилијем. „Револуцију ружа“ је режирао сам Рицхард Монрое, али је такође заслужан зе припреме „меког напада“ и сценаро грузијско-абхазијског сукоба. Према текстовима грузијских и америчких часописа у то време, Miles је на основу личних веровања „како је он за то способан “ добио 1,2 милијарде долара како би променио владу у Грузији.
Сада је овај познати сценариста „Обојених револуција“ послат на чело америчке дипломатске мисије у Киргистану и то уочи годишњице немилих догађаја и предстојећих парламентарних избора. То је за Белу кућу сасвим „нормално“, јер је у току завршна фаза приступања Киргистана Евроазијској економској унији, која је најболнији ударац америчким геополитичким интересима и амбицијама у Средишњој Азији.
С обзиром на крхку међуетничку хармонију на југу земље и присуство вехабија у том подручју, који су се тамо појавили због континуираног уплитања Вашингтона и Саудијске Арабије, заједно са изазовима националне привреде и супарништва између политичких елита, Бела кућа је унапред испланирала да створи „револуционарне услове“ у Киргистану, али је сада ту и Ричард Монро Мајлс.
Важно је напоменути да Мајлс има статус „привременог амбасадора“, дакле према Бечкој конвенцији о дипломатским односима њему не треба никакво одобрење Конгреса. Дакле, лако је погодити да је Вашингтон желео да искористи ову формалност како би послао тако контроверзну особу у Киргистан, заједно с подмуклим плановима које он сигурно има на уму.
Дакле, Вашингтон никада није престао утирати пут новим „Обојеним револуцијама“ ни у Русији, као ни дуж њених граница и тако стати на пут евроазијским интеграцијама. Сасвим је могуће да Бела кућа не само да ће помоћу својих амбасадора то и чинити, него је ту још мноштво старих добрих трикова који се могу „добро искористити“, пише Владимир Одинтсов.
Што се Русије и Џона Ф. Тефта тиче, његовим именовањем за америчког амбасадора у Москви Вашингтон као да је Кремљу хтео поручити: „Покрећемо фронтални напад на вас!“
Бивши амерички амбасадор у Грузији, Литванији и Украјини,Џон Ф. Тефт, крајем јуна 2014. је од стране Вашингтона и службено предложен да буде први човек америчке амбасаде у Руској Федерацији, а Москва је 9. јула 2014. прихватила његово именовање, преносе РИА Новости. О новом задатку Џона Ф. Тефта се почело говорити одмах након пуча у Кијеву, крајем фебруара прошле године, а Бела Кућа и Конгрес су службено послали захтев Русији. Чини се да је Русија одмах прихватила именовање, чак иако је службена потврда стигла десет дана касније.
Именовање Тефта и непосредно прихватање Москве у околностима када су САД и Русија „непријатељи“ су озбиљно узбунили духове, а политички аналитичари се труде да разумеју шта се заправо догађа. Сам избор и време у којем је Вашингтон одлучио да наметне Тефта знак су отвореног и службеног антагонизма између две земље. Напетости у односима Сједињених Држава и Русије непрестано расту, али нови амбасадор је више од „атлантистичке“ иницијативе. Џон Тефт је повезан са екстремистима свих врста; неоконзервативцима, организацијом Р2П и другима, који без икаквих препрека контролиршу америчку дипломатију у свету.
О личности Џона Тефта се нашироко расправља и готово да нема сумње шта ће Москва да учини. Политички аналитичар Филип Грасет пише како је његов претходник, амбасадор Мајкл Мекфаул, несумњиво био активиста субверзивног деловања, пре свега анти-Путинове опозиције, а познат је по организовању активног „цивилног“ противљења, итд. Међутим, Мекфаул је то чинио с осмехом и политиком отворености и ипак је имао обзира према Русији и руској влади.
За Мајкла Мекфаула кажу да основне намере „његових“ протеста нису гледане као знак непријатељства којим би се лицем у лице супротстављао Русији, него је то покушавао приказати као намеру да „помогне Русији да крене путем неизбежне демократске глобализације“. Иако је Мекфаул смењен са дужности готово по казни, крајем априла 2014., када се почело озбиљније разматрати о питању слања Тефта у Москву, јавно је рекао „како је Џон Тефт најбољи амерички избор за Русију“.
Џон Тефт је његова сушта супротност. Он отворено показује своје агресивне намере, које треба имати један бирократски агент организације бруталне субверзије. Он је био тај који у Грузији у августу 2008. изазива рат, када је чврстом руком управљао бившим грузијским председником Сакашвилијем, којега је иначе третирао као отирач за ноге, наговорио на инвазију Јужне Осетије и изазвао сукоб са Русијом. Документи које је објавио Викиликс говоре да је америчка амбасада у Тбилисију намерно водила политику лажи и о обмане, а стратег целе операције је био управо Џон Тефт.
Тадашњи амерички амбасадор у Тбилисију је обавестио Стејт департмент тек након што је избио рат и инсистирао на координисаном ставу о „грузијској апсолутној невиности“. Након противнапада Русије 9. августа 2008., тадашњи амерички потпредседник Чени упозорава „како руска агресија не сме проћи без одговора“, додајући да би акције Москве „могле имати озбиљне последице по односе са Сједињеним Државама“. Неколико дана касније је америчка флота запловила ка црноморској обали Грузије у јасном настојању да Кремљ одврати од заузимања Тбилисија и свргавања марионете Вашингтона, Михаила Сакашвилија. Ово је тек део Тефтове „богате“ каријере професионалног дипломате којем је дестабилизација земље домаћина у опису радног места.
Викиликс открива и да је Тефт 2007. у Грузији већ гледао Украјину, те како исти посао обавити и тамо. Након грузијске „авантуре“ сели се у Кијев, гдје је обављао дужност амбасадора све до неколико месеци пред избијање простеста који ће срушити Јануковича. „Руси су агресивни и играју с високим улогом, али прикривену игру. Верују да их нико не може зауставити“, из амбасаде у Тбилисију 2007. Џон Тефт извештава Вашингтон. Будући да је након грузијског рата све до 2013. боравио у Кијеву, руски челници су уверени да су простести и нереди који су уследили били добро планирана америчка операција у којој је Тефт одиграо кључну улогу.
Руски став је да је, с обзиром на ситуацију у Москви, боље суочити се са противником који отворено говори о својим борбеним намерама и барем знају да немају шта да очекују од њега.
Међу разним коментарима који прате његово именовање, можда је важан онај oд Џона Роблеса који је за РИА Новости дао на дан коначне најаве Тефта као амбасадора у Русији, када је говорио о појединостима његове каријере, карактеру и значењу његовог именовања. „Избор америчког председника Барака Обаме, неоконзервативних јастребова и стратега Хладног рата америчке спољне политике у именовању Џона Ф. Тефта за новог америчког велепосланика у Русији могао би бити звоно на узбуну у целом Кремљу и заправо у целој Русији.
Тренутно имамо бројне земље у којима америчка влада циљано спроводи дестабилизацију и ради на свргавању легитимних влада. С тренутном хуманитарном катастрофом у Украјини и неприкосновеној моћи насилних неонациста, чињеница да је главни архитекта операције у Украјини сада амбасадор у Русији је истовременно застрашујућа и предвидљива. Након спектакуларног неуспеха америчког амбасадораМицхаела Мекфаула да покрене „Обојену револуцију“ у Русији, он је оцењен као неподобан за такве следеће подухвате“, рекао је Џона Роблес.
Сједињене Државе , као и обично, уместо да признају кривицу и да се одлуче на пут мира и подстицање међусобне сарадње, тврдоглаво одлучиле да напакосте Кремљу и наставе конфронтацију. Вођство америчког Стејт Департмента се претворило у тело које је одговорно за континуирану дипломатију сукобљавања, што ће на терену обављати ЦИА, УСАИД и НЕД, који су укључени у све операције дестабилизације у свијету, наравно, у земљама које Вашингтон до сада није анексирао.
„У априлу сам рекао да је Џон Ф. Тефт мрзитељ Русије, који је као амерички амбасадор служио у Украјини и Литванији, а док је био у Грузији покренуо је инвазију на Јужну Осетију. Актуелна криза и препород фашистичких снага у Украјини у којој бесни русофобија и демонизиовње Русије у Литванији, има посебан значај за избор будућег америчког амбасадора у Русији. Тефт је био изузетно активан и ангажован, а могло би се рећи и стратег у остварењу наведених циљева против Русије. Како је Мекфаул пропустио прилику да организује дестабилизацију Русије и сруши председника Путина, очито се Обама одлучио за пуно искуснијег човека“, пише Џон Роблес.
Утицајни члан руског Валдаи Клуба, у којем руски председник Владимир Путин такође игра важну улогу, Дмитрy Суслов, средином маја 2014. пише:
„Именовање Џона Тефта симболизује тренутно стање односа између САД-а и Русије, напету политичку атмосферу и отуђеност, и политику коју Обамина администрација према Москви мисли да води у блиској будућности. То је политика меке затворености и неће бити 100% повратак у Хладни рат. Још увек је вероватно да ће се две стране вратити на такмичење у наоружању, укључујући нуклеарно, одбацујући у потпуности сарадњу у заједничким изазовима, те ће покушати да поткопају и ослабе једни друге на сваком месту земаљске кугле. Ипак, САД су спремне за коришћење политичких и дипломатских инструмената како би поткопале и ослабиле руске позиције, те на тај начин оствариле интересе у пост-совјетском простору и Европи.“
Америка не скрива да Русију више не гледа као партнера. Наиме, Џон Тефт као амерички амбасадор у Русији значи да се тај приступ вероватно неће променити у блиској будућност, али и симболизује стање малодушности у односу на Русију које данас влада у Вашингтону.
Заиста, одабрати кандидата за такву непријатељску политику је дипломатски врхунац Џона Тефта, који је као амерички амбасадору Грузији, Литванији и Украјини био најпроблематичнији за Русију у свим бившим републикама Совјетског Савеза. Литванија се сматра једном од најважнијих антируских карика унутар Европске уније и снажан заговорник политике избацивања Русије из Европе и довођења пост-совјетских држава (Украјине, Грузије, Молдавије, Белорусије) у западну орбиту. У једном од извештаја Европског већа за спољне односе Литваније се назива највећом анти-руском државом међу чланицама ЕУ.
Грузија, поготово за време владавине Михаила Сакашвилија, била је један од најважнијих непријатеља Русије у пост-совјетском простору, што је резултовало војним сукобом у августу2008.
Што се тиче Украјине, Џон Тефт је тамо дошао као амерички амбасадор за време антируског председника Виктора Јушченка, али је већину свог мандата служио под председником Јануковичем. Упркос чињеници да је Обамина администрација у то време, можда привремено, престала са плановима примања Украјине у НАТО савез, политика довођења Украјине у западну политичку и привредну сферу утицаја никада није престала. Касније су се инструменти ове политике променили, али политика сама по себи није.
САД и даље настављају да подржавају прозападне украјинске невладине организације и одржавају блиске односе с прозападним и антируским политичким странкама, покретима и особама. У том раздобљу су Сједињене Америчке Државе покренуле бројне механизме за повратак прозападне владе у Кијеву и подстицале прозападну оријентацију земље. Три месеца након што је Тефт напустио дужност америчког амбасадора, председник Виктор Јанукович је одлучио да преиспита ток украјинског савеза са Западом и разради уравнотежену стратегију која би донела више користи његовој земљи.
Тада САД организују државни удар у Украјини, користећи сценарио „Обојених револуција“ из Украјине од пре 10 година. Иако Џон Тефт за време пуча није био у Кијеву, та „револуција“ не би била могућа без дугог прелиминарног рада с украјинском опозицијом, политичким странкама и цивилним друштвом, а сви су били подређени Тефту.
Током година проведених као амерички амбасадор, Тефт је упијао све антируске осећаје који превладавају у Вилнусу, Тбилисију и тренутно у Кијеву. Он тумачи руску спољну политику из перспективе тих земаља, те ће у том смислу он бити добар амбасадор за спровођење политике која се тренутно према Русији разрађује у Вашингтону. Дакле, његова улога у Москви ће бити једноставно наставити и спроводити ту политику“, каже заменик директора Института за глобалну и одбрамбену стратегију Руске Федерације и члан Валдаи Клуба Дмитрy Суслов, за кога је Тефт „симбол америчко-руског непријатељства“.
Након ових упозорења се очекује да земље попут Русије добро размисле коме ће одобрити и дозволити боравак у њиховој земљи. Сједињене Државе су се усредсредиле на уништење Русије и спречавање да им та земља постане глобална конкурентска сила.
Те су чињенице документоване и отворене изјаве у том смислу више нису никаква тајна. Украјина је за Вашингтон инструмент којим ће се ућуткати идеје о некаквом „ресетовању“ односа с Москвом, а сада је већ свима јасно да је мирна сарадња с америчком страном постала ништа друго него фантазија.
Аналитичарка Karine Bechetov-Golovko на свом блогу Russiepolitic прошле године пише: „Јак човек америчке дипломатије у Русији ће се користити за анализу и припрему револуција у пост-совјетском простору. У Грузији је био у право време, а Украјина је припремила терен за његов службени долазак у Москву, што је порука америчке и руске стране. Вашингтон је Москви овим хтео поручити: „Покрећемо фронтални напад на Русију“, док Русија одговара: „Ми смо тога свесни и спремамо вам добродошлицу.“ Игра може почети.
Међутим, Сједињене Државе у почетку нису хтеле да пошаљу Тефта да преузме кормило и управља сукобом с Русијом, управо зато што би се, обзиром на његову каријеру, то могло тумачити као „злонамеран чин“. Но, убрзањем пораза америчке политике према Русији и потреба да се ситуација радикализује није више остављала довољно времена и простора, а пријатељски наступ је америчкој администрацији постао последња брига. Рат је ионако рат. И наравно, Русија прихвата амбасадора, али барем зна чему се од њега може надати, јер је Тефт отворени, традиционални и компетенетан непријатељ.“
Из перспективе америчких аналитичара долазе готово исте анализе, истичући „како је амбасадор Тефт заправо део игре, јер сви знају шта могу очекивати“.
Дакле, САД дефинитивно одустају од изградње односа с Русијом и враћају се у доба Хладног рата, што би Владимиру Путину могло одговарати, јер ће сада добити аргумент више за изградњу потпоре у Русији на свом, условно речено, „антиамериканизму“.
Две земље и даље желе да се претварају да нису непријатељи, што се види из реторике попут „наши амерички партнери“, коју често користе руски министар спољних послова Сергеј Лавров и председник Путин. Ипак, оно што они траже од америчког амбасадора у Москви је да то буде неко сигуран и с ким неће бити илузија о томе шта тај однос може значити, а Тефт је савршен за ту улогу.
Сам Тефт је изјавио „како САД одустају од позитивних односа с Русијом“ и прихватио реалност Хладног рата. Међутим, чак и у време Хладног рата није постојала оваква ситуација у којој је агресивна политика Вашингтона тако очита.
Амерички амбасадори у Москви, Харимен (1945.) Малколм Тун (1976. – 1979.) Џек Матлок (1986. – 1991.), су били дипломате које су тежиле томе да унапреде односе између САД-а и СССР-а, разумели су совјетску политику и покушавали су да склопе какве такве споразуме. Избегавали су било какав вид агресивне реторике и уплитање у суверенитет земље домаћина.
Исто важи и за совјетске амбасадоре у Вашингтону, посебно Анатолија Добрyнина (1962. -1986.), који је одиграо кључну улогу у одржавању прихватљивих односа и покушају да се ти побољшају, који готово да је играо улогу совјетског министра спољних послова у време Кенедија, Никсона, Кисинџера, итд. Довољно је рећи да је The New York Times целу једну анализу посветио животу и делу Добрyнина када је умро у априлу 2010.
Тефт је нешто сасвим супротно од дипломата старог кова, или чак изузетак у дипломатској историји. То је амбасадор који је именован с изричитим циљем остваривања агресивног притиска на земљу домаћина. Реч је о правом преокрету у поређењу с дипломатском традицијом и овај догађај упућује на општи тренд непријатељских активности на политичке саставе и вођства за које Вашингтон одлучи да су подложни дестабилизацији.
Али исто је потребно рећи да случај амбасадора Тефта није изузетак, иако је он тренутно најагресивнији и најекстремнији у ширењу америчке глобалне хегемоније. Њему би се могла додати Викторија Нуленд, чија активистичка хистерија понекад одудара од саме климе у Вашингтону. На пример, на расправи о развоју ситуације у Украјини пред Одбором за спољне послове америчког Сената је Викторија Нуленд пред навалом питања сенатора очајнички покушавала изгледати „скрхано“.
Тoком расправе је сенатор Боб Коркер рекао Викторији Нуленд да се Сједињене Државе „понашају као папирни тигар “, те да не жели предузимати никакве специфичне кораке против Москве. Међутим, бивши шеф совјетских обавештајних служби Sherbarshin каже: „Једино што Запад очекује од Русије је да Русија више не постоји.“
Упркос томе што је политика Кремља често предмет критике тврдолинијашких националистичких политичких кругова, руски политички врх је без сумње свестан да се иде према конфронтацији, јер њу је једноставно немогуће занемарити или игнорисати. Дошло се до тачке где Русија више не може попуштати. То је незамисливо, јер би руско вођство тиме задовољило само део агресивног притиска, што би у завршници довело до распламсавања још већег пожара.
Путинова политика се још увек своди на вршење притиска у свим смеровима како би неке европске земље попустиле, у чему чак има неких резултата. Конфронтација се води док су току борбе за украјинске регије Доњецк и Луганск, али САД инсистирају на томе да је угрожен и сам Кијев. Ту је увек и претпоставка напада на Крим, иако у овим околностима, када су милиције на истоку постале права војска, а у Кијеву се Порошенко не сме супротставити неонацистичким групама, враћање Крима под окриље Кијева изгледа немогуће.
За америчке званичнике, чак и када се користе „старим триковима“, ипак се не може рећи да су некомпетентни (ако изузмемо званичницу Стејт Департмента Џен Псаки и њој сличне). Чињеница да су за амбасадорау Киргистану послали Ричарда Мајлса, а нешто раније у Москву Џона Ф. Тефта значи да Вашингтон жели искористити свој последњи и највећи адут и покушати да ослаби Русију изнутра и на „меком трбуху“ Руске Федерације, што чак и не скрива.
Међутим, још једном треба цитирати аналитичарку Karine Bechetov: „Вашингтон је Москви овим хтео поручити: Покрећемо фронтални напад на вас!, док Русија одговара: Ми смо тога свесни и спремамо вам добродошлицу.“
