Савез православних народа Балкана, који једини гарантује опстанак њихових држава, није могућ без наслона на Русију.

Православни словенски народи на Балкану имали су у својој историји много тешких периода, међутим, ни један није био тако срамно болан као овај чији смо савременици. Дуготрајно живљење на смутној балканској ветрометини, пресецање пупчане врпце са старом постојбином и прихватање туђих правила игре определили су умногом наш усуд.

Отказавши се једном од Бога зарад идеологије, стекли смо лошу навику да мењамо карактер са сваким новим завртањем ушију. Више нас је међу квислинзима него међу духовницима, великаше које нам није изабрао неки од данас актуелних центара моћи вучемо по прашини и разапињемо, изазивамо расколе и живимо у расколу са ближњима својим деценијама, протерујући их из куће мајчине, а већина нас то сматра једином перспективом.

Свесни да својој деци, осим модерног ропства, немамо шта да оставимо у наслеђе, јасно видимо амбис, али јуримо и даље несмањеном брзином вековном непријатељу директно у ждрело. Све слабије се чује глас разума у колективној свести потпуно зомбираној -сребрњацима пристиглим из иностранства, а на оне ретке који се још нису преобратили врши се притисак из свих сила да се одрекну брата свога и прихвате туђина за господара.

Не, није оволико црно, још црње је, а Русији ће бити потребна додатна љубав да разуме стање у којем се данас налазе словенски православни народи на Балкану, као и бескрајно хришћанско стрпљење у опхођењу са нама, јер ми се Русије – ове данашње Русије, која се вратила изворном православљу – љубећи је у најскривенијем делу срца, тако чисте, човечне и искрене, уствари ужасно плашимо.

ДА ЛИ СЕ МИ РУСИЈЕ ПЛАШИМО?

Шта треба да учини православна Русија да бисмо престали да је се плашимо?

Прво, да се са обе ноге врати на Балкан, чврсто и са свим структурама, као што су то урадиле римокатоличка Немачка и исламска Турска, са јасним назнакама да није овде привремено, већ да је дошла да остане.

Велика ће се сила подићи на њу ако то учини, јер су такорећи све институције балканских православних народа под снажном контролом Запада – али зар се вековима нису на нас дизале све мрачне силе овог света зато што њу носимо у души? Без сумње, биће све учињено да се онемогући њен останак, али шта је то према патњама свих оних који су, деценијама умирући у најстрашнијим мукама, вапили: „Само Бог и Русија“! И зар неко заиста верује да је овај пакао данас мање страшан само зато што је променио име? Није!

О АУТОРУ

Иван Стоилковић је председник Демократске партије Срба Македоније.

Балкански православни народи морају да виде на делу да данашња Русија није ни налик оној Јељциновој и да је са балканског упоришта нико никад не може помести, најмање да се она сама, због нама потпуно нејасних разлога, једноставно повуче и остави нас на милост и немилост одмазди непријатељске силе, неупоредиво јаче од нас.

Шта треба да учинимо ми, да би Русија препознала смисао свог ангажмана на Балкану?

Прво, да коначно схватимо да савез православних народа Балкана, до којег нам је свима насушно стало и који једини гарантује опстанак балканских православних држава и у историјско-биолошком и у духовно-егзистенцијалном смислу, није могућ без наслона на Русију.

Управо ослобађање Владике Јована из казамата политичко-верских лавирината у Македонији показало је колико је улога руских православних ауторитета незамењива и пресудна. Цитираћу Владику Николаја Велимировића: „Свака велика и спасоносна идеја остварује се споро и трудно, и то обично на мучеништву и крви својих зачетника“. Морамо показати да смо спремни на то.

За разлику од чланства у ЕУ, које је за већину балканских земаља још увек на дугом штапу, сарадња са земљама Евроазије је реалност неслућених развојних могућности, која може такорећи сутра ставити у погон све наше производне потенцијале. Морамо сваког дана упознавати домаћу јавност с тим да чланство у ЕУ није донело благостање двема православним земљама Бугарској и Румунији, већ су данас обе на рубу опстанка, без младих који су у потрази за било каквим послом листом похрлили у Европу напустивши огњишта заувек, јер су некада моћни индустријски потенцијали ове две земље потпуно уништени.

Погледајмо шта се дешава са индустријом наших земаља у процесу придруживања ЕУ? Да ли то желимо својим државама? Велика врата за извоз домаће робе на тржишта земаља Евроазије може нам отворити једино Русија, и наше државе морају бити спремне за индустријску револуцију која нам предстоји.

ВРЕМЕНА КОЈА ДОЛАЗЕ

При свему томе Русија није империја нити показује намере да се тако понаша. Русија никад није испољила империјалне тежње ни на постсовјетском простору, зашто би их имала на Балкану? Напротив, поштовање међународног права један је од највиших приоритета руске спољне политике.

Русија није предатор, већ савезник. Да није тако, Косово и Метохија одавно би били истргнути из матице Србије. Русија је једини наш глас у свету – да није тако, нико не би сазнао шта се заиста дешавало протеклих месеци код нас у Македонији, шта се заиста дешава у Републици Српској. И, кад бисмо набрајали, краја не би било добрима које за нас, православне народе на Балкану, вековима чини Русија.

Данас, кад Балкан добија нови значај за Русију у контексту Турског тока, православни балкански народи не смеју пропустити шансу да се изборе за своје место под сунцем. Посебно због тога што је она, сасвим сигурно, једна од последњих која нам се указује.

Ка ЕУ и НАТО интеграцијама данас се крећу само елите, народ се укопао у месту, разапет између истине и онога што му домаћи медији у страном власништву сервирају. Сви морамо, свако у својој средини, указивати да сарадња са земљама Евроазије може бити више него корисна за наше државе. Посебно то морамо учинити ми, Срби, независно од државе у којој смо се нашли по распаду Југославије. Величанственост славних момената нашег народа, којима смо у прошлом веку одређивали токове светске историје, на то нас обавезује.

Спремни смо да дочекамо времена која долазе? да ли је на то спремна и Русија? Или ће бити обрнуто?

Извор: Нови стандард

Ознаке: Балкан, балкански православци, Иван Стоилковић, православни балкански савез, Русија