МОГУЋА ИНТЕРВЕНЦИЈА ИТАЛИЈЕ У ЛИБИЈИ: Да ли смо сведоци поновне колонизације

23:25 14.02.2015.

Италијански министар спољних послова Паоло Гентилони изјавио је у петак да би Италија била спремна да се придружи снагама УН-а у борби против “активне терористичке претње” после скорих напредака Исламске државе. У интервјуу за SkyТG24 телевизију Гентилони је рекао да Италија подржава покушаје УН-овог специјалног изасланика Бернардина Леона да зараћене стране мирним путем наведе на примирје.

Међутим Паоло је рекао да ће ако преговори пропадну „Италија бити спремна да се бори у међународној мисији. Не можемо прихватити чињеницу да постоји активна терористичка претња на само неколико сати путовања бродом од Италије“. Гентилони је додао да је ситуација у Либији хаотична и да се погоршава, додајући да Италија не сме да потцени могућност напада од стране милитаната ИД-а.

Ова изјава министра спољних послова Италије уследила је након што је група бораца која тврди да припада ИДИС-у напала радио станицу у Сирту, граду у коме је рођен Моамер Гадафи, и успела да преузме контролу над телевизијом и радиом. Све до сада ИДИС је сматран за не толико моћну групу, чији је утицај генерално био ограничен на град Дерну, центар Ал Каиде.

Подсетимо се само изјаве овог министра прошлог децембра када је поводом могућих ваздушних напада САД-а на Либију рекао да су направили грешку што су уопште интервенисали у Либији 2011. године, али да је сада сасвим сигуран да у Либији треба поново интервенисати и да је то приоритет.

Дакле, он мисли да ће настављањем своје колонијалистичке насилне политике успети да у једном тренутку стабилише Либију. Иако су погрешили први пут, напавши државу чији је народ успео да задржи морал, организује отпор и успешно се супротставља свим окупаторима у земљи, Италија а и друге колонијалистичке државе неуморне су да потпуно униште Либију.

Паоло Гентилони помиње и Бернардина Леона, марионете која води бесмислене разговоре у Женеви са двема фракцијама побуњеника који су издали своју земљу 17. фебруара 2011., а сада су међусобно посвађани због неспособности да организују државу. Зелени Гадафијев отпор је дао изјаву прошлог месеца у којој је разговоре које води УН, на челу са Бернардином Леоном, назвао бескорисним јер не учествују све стране. Целу објаву Зеленог Отпора можете видети овде.

Без учествовања свих представника Либијаца, немогуће је успоставити мир у Либији. Ипак, италијански министар упорно одбија да прихвати једино нормално политичко решење, разговор свих Либијаца, што предлаже Зелени отпор. Такође делује да не примећује изузетно организовану армију Зеленог отпора, што је доказ да Паоло наставља са лицемерном политиком западњачких колонијалистичких држава.

Осврнимо се на догађаје у Сирту. Сирт је рођени град либијског лидера Моамера Гадафија, али и град у коме је и даље доста породица племена Гадафи (многи су убијени током рата или су избегли из Либије). Градом званично управљају мисратске банде, које су и поседовале радио и телевизију. Узвеши то у обзир, сукоб Мисраћана и милитаната ИДИС-а је потпуно небитан становницима Сирта, а чак и добродошао будући да се њихови непријатељи међусобно сукобљавају.

Италија је и пре овог догађаја имала бројне проблеме због нестабилне ситуације у Либији, те је претходне године 218.000 Африканаца бродом прешло у Италију, а 3500 је у том покушају погинуло. Само прошле недеље је страдало 300 имиграната. Они нису бројеви, они су трагедија колонијалистичких окова.

Поред тога, Зелени отпор је спреман да избрише ИДИС са лица Либије а и света, тако да је паника Италије помало пренадувана. Они наводе да је Сирт тако близу Италије, али ни Дерна престоница Ал Каиде у Либији није била много даље од Италије.

Вешање Либијаца од стране италијанске војске почетком 20. века

Либија је 37 година била под италијанском окупацијом, и из тог периода вуче само болне успомене. Италијанска војска се прилично окрутно односила према становништву, које се за слободу ипак изборило уз помоћ чувеног Омара Моктара.

Када то знамо, шта онда можемо очекивати од италијанске интервенције? Италија нема јаку војску. Министар спољних послова Паоло чак и када прича о интервенцији говори само о групној интервенцији, јер зна да Италија нема снаге да се сама супортстави било коме у хаотичној Либији.

Поред тога, који је уопште циљ интервенција? У Либији су доживели неуспех једном, у Сирији је САД прилично неефективан у својој „борби“ против ИДИС-а.

У тренутку када Зелени отпор нуди решење и када би једини камен спотицања била интервенција Запада, на изјаву италијанског министра можемо само гледати као на пренемагање истрошене државе.