Прочитај ми чланак
Ако ти јаве да сам пао
(Стихови: Дарио Џамоња; рецитује: Миле Васиљевић)
Ако ти јаве да сам пао на разораним, слеђеним пољима Фландрије, да ме је покосио шрапнел – ти немој да будеш тужна и немој плакати пред свијетом…
…јер врло добро знаш да из мојих груди не могу да никну сунцокрети нити се моје капи крви могу претворити у макове…
То је све једна обична литерарна конструкција, а да не причамо о томе што ја никад нисам ни видио Фландрију нити је она видјела мене.
Ако ти кажу да сам се у својим посљедњим часовима јуначки држао, да сам неустрашиво гледао смрти у очи, да сам је чак и зачикавао, да сам свог судију презриво пљунуо, а да сам џелату дао кесу дуката уз ријечи: “Добро обавите свој посао!”, а да сам, потом, сам измакнуо столицу испод вјешала, ти би морала знати да је то једна обична измишљотина, измишљотина оних који не знају шта је то живот а шта смрт значи.
Ти ме добро знаш: знаш како ја често умирем сваког боговјетног дана, како се трзам на сваки шум, како ми се чело често ороси знојем (рекло би се без разлога), знаш да се бојим провирити кроз шпијунку на вратима бојећи се не знам ни сам чега, бојећи се некога ко ће ми с надмоћним осмијехом на лицу изрецитирати стихове Марине Цветајеве:
ПРЕДАЈ СЕ!
ЈОШ НИКО НИЈЕ НАШАО СПАСА ОД ОНОГА КОЈИ УЗИМА
БЕЗ РУКУ!
Сјећаш се како сам се бојао кад си требала да ме представиш својим родитељима, колико ти је требало времена да ме убиједиш да нисам баш толики кретен колики изгледам, да се понекад са мном може проћи руку под руку кроз прометну улицу…
Ја памтим оно вече кад смо отишли код једне твоје пријатељице која је славила рођендан, сјећам се сваког вица који сам испричао и сјећам се погледа друштва које је у мени гледало неку егзотичну животињу, сјећам се како су се гуркали лактовима кад смо улазили, кад сам скидао своје ципеле са пачијим кљуном (а у моди су биле бруксерице), како сам испод стола крио ону рупу на не баш чистим чарапама…
Памтим како сам то вече, понесен страхом, попио три флаше “Фрушкогорског бисера”, литар и по домаће ракије (више је није било) и завршио са “Мандарметом”, неким ликером од мандарина…
Од свега тога би се напило једно омање крдо слонова, али ја сам био најтрезнији, бојао сам се да теби не направим неко срање и то ме је држало.
Онда смо изашли на Вилсоново шеталиште и ти си се пропела на прсте и пољубила ме, ево, баш овдје, поред уха, а ја сам морао да сједнем на клупу и да почнем плакати… Пролазила су нека дјеца и чуо сам их како кажу: “Види педера!!!”
Као и увијек, ти си ме питала шта ми је наједном, а ја нисам могао да ти објасним да то уопште није наједном, да је то стално, да је то нека врста мог заштитног знака, нешто по чему бих себе познао међу хиљадама мени сличних, нешто што се и не трудим да сакријем, један злоћудни тумор с којим сам се родио, тумор на мозгу и души који се не да уклонити никаквим оперативним путем ни зрачењем, ни чињеницом да те волим и да ти волиш мене…
Ако ти јаве да вечерас ходам по кафанама и олајавам тебе и нашу љубав, да се продајем за лоше вино, да скупљам опушке туђих симпатија, љубим руке нечистих конобарица, испадам будала у свачијим очима… То ти је жива истина.
