Миши Стојиљковићу, баш док су му се путем мобилног телефона „захваљивали на сарадњи”, из банке је стигла порука о уплати отпремнине, и то пре него што је човек уопште обавештен да му је „радно место укинуто”.

Скоро нечујно, скоро као да га никада није ни било, 13. јула престао је да постоји Радио Б92. Истовремено, на добро познатој фреквенцији почело је емитовање програма радио-станице Play, који подразумева вести с минималном количином речи и обиље музике знатно мекше од оне по којој је Б92 био познат.

Већ добрано анестезирана културна, медијска и свака друга јавност овај губитак скоро да није ни приметила: они који су на Б92 радили или уз њега живели четврт века присетили су се прошлих дана, али осим општег осећања тегобе, није се десило буквално ништа.

Као што је из програма својевремено нестао Пешчаник, као што су отишли Даница Вученић и остали врхунски новинари, као што је, уосталом, са ТВ Б92 пре годину дана испраћена Оља Бећковић, нестао је и читав радио.

Унапред осигурана тишина и одлазак у шуму

Процес егзекуције званично је отпочео 9. јула, када је десетак преосталих запослених добило отказ и када је постало јасно да се нешто још веће „иза брда ваља”. поступак обављен је невероватно ефикасно, брзо и хладно – толико да се сада чини како је (не)заинтересовану јавност више шокирао начин него сам чин.

Питање френквенције

Није јасно да ли ће Play радио једноставно наследити националну фреквенцију коју је Деведесетдвојка добила (између осталог) на основу информативног програма.

„Не може се драстично мењати формат станице без сагласности регулатора, јер може да уследи одузимање дозволе. Друго, станице са информативним програмом, захваљујући AНЕМ-у, имају погодности када је реч о надокнадама за коришћење фреквенције. Ми у AНЕМ-у смо очекивали да ће страни власници медија помоћи да се успоставе нормална правила игре, поштују стандарди, а не да они буду ти који ће та правила најбруталније и најбахатије кршити”, каже за Цензоловку Милорад Тадић, председник AНЕМ-а, Aсоцијације независних електронских медија, међу чијим је оснивачима био и B92.
Тадић истовремено не најављује излазак Радија B92 из AНЕМ-а.
„Радиодифузно предузеће B92 остаје члан AНЕМ-а, јер је ово чланство везано за правно лице, а не за музички формат станице. Зашто би ANEM избацивао B92? Због промене имена у Плаy? Мислим да је добро што су власници променили име, кад су већ променили формат, јер да нису, било би то врло увредљиво и тешко подношљиво за све оне који су стварали тај бренд, као и за њихове дугогодишње слушаоце. Подсећам да су B92, осим радија, и телевизија и веб-портал, па они са својим информативним програмом оправдавају чланство RDP B92 у AНЕМ-у”, објашњава председник AНЕМ-а.

Један део сарадника добио је циркуларни мејл чије су четири реченице гласиле:

Поштовани,

До сада сте вероватно већ упознати са променама у Радију B92 од четвртка 9. јула. Да избегнемо евентуалне недоумице, те промене подразумевају и укидање свих ауторских емисија, укључујући и Ваше.
Хвала Вам свима на дугогодишњој сарадњи и јединственим садржајима по којима је био препознаван Радио B92.
Желим Вам све најбоље у даљем раду,

Немања Костић
Директор програма

За разлику од њих, они који су имали статус запослених, отпуштени су у унапред осигураној тишини.

Водитељка Јелена Јанковић позвана је тог фаталног четвртка у кадровско одељење, усред своје смене. Док су јој надлежни саопштавали лоше вести, неко је брже-боље закључао студио и тако јој онемогућио да се – ако јој то уопште падне на памет пошто јој кажу да више нема посао – врати пред микрофон.

Слично се догодило и Биљани Вујасиновић, некадашњој уредници Информативног програма, која је позвана након што је прочитала вести у четири, а мало пре него што је ушла у завршну фазу припреме централне информативне емисије – Дневника у пет.

„Кад су позвали, питала сам могу ли да дођем после Дневника, јер имам много посла, а рекли су ми: ‘Не. Дођи одмах. Договор је да се ово одмах заврши’”, каже Биљана Вујасиновић за Цензоловку. „Да ми је то саопштено на време, свакако не бих правила скандал, али бих се поздравила са слушаоцима после 25 година. Рекла бих им да је ово последњи Дневник, да им се захваљујем, да се десило да Радио Б92 неће имати информативни програм. То су они можда хтели да избегну.”

Скоро истовремено отпуштен је и Миша Стојиљковић, уз Биљану последњи преостали члан информативне редакције, којем је баш док су му се путем мобилног телефона „захваљивали на сарадњи” – из банке стигла порука о уплати отпремнине. Aгилни послодавац поштено је платио све што му закон налаже, и то пре него што је човек уопште обавештен да му је „радно место укинуто”.

„Не желим да звучим као генерал после битке, али ја сам још од септембра прошле године знао да ће се овако нешто десити. Нисам знао да ће радио бити баш угашен, али било је јасно да ће бити бар темељно трансформисан. Памтим и датум када се то десило. Био је 29. септембар 2014. године”, каже Миша Стојиљковић.

Било је то док се РТВ Б92 спремала за селидбу из зграде код Београдске арене, закупљене од Народне банке Србије, у којој је ова кућа била од 2001. године. Пошто је дотадашње акционарско друштво у власништву запослених 2010. године добило новог већинског власника и постало део грчке медијске групе Aнтена, која у Србији поседује и Прву ТВ, Телевизија Б92 је требало да се пресели у зграду на аутопуту Београд-Загреб, из које програм емитује „сестринска” Прва.

Радио је, као и остале испоставе Деведесетдвојке, која има и сопствени хуманитарни фонд и издавачку кућу, требало да се смести са друге стране реке, у зграду у Македонској улици.

„Тог дана донета је одлука да радио не иде са Вераном (Матићем), Фондом Б92 и Самиздатом у Македонску улицу, као што је раније било договорено, него су нас шутнули у шуму, тамо где су телевизија и ТВ Прва.

У просторијама Еуроцентра у Македонској, где је требало да се преселимо, био је чак и момак који је бринуо о техници: правио је нацрте, гледао где ће да буде ‘глува соба’, како ће изгледати студио, како ћемо решити изолацију. Све је то било у току и требало је 1. октобра мајстори да уђу у тај простор и почну да га преуређују. A онда је 29. септембра саопштено да се од плана одустаје и да радио заједно с телевизијом иде у шуму”, прича Стојиљковић.

Запосленима ни тог дана, а ни касније, није објашњено о чему се ради, а Миша Стојиљковић тврди да им је ипак постало јасно куда све то води:

„Од тог тренутка смо само седели и чекали како ће се све завршити. Мени лично и даље није било толико лоше да бих одлучио да идем. Имао сам емисијицу у коју сам доводио госте по свом избору, нико ми се није мешао у то, а плата је била редовна и стизала је сваког 15. и 31. у месецу. Зато сам просто седео и чекао.”

Форматирање и преформатирање

Почетком марта ове године, у Радио Б92 дошао је саветник из Aнтена групе задужен да обави процес „форматирања радија”, то јест да његову музичку матрицу усклади са радијским форматима који „гађају” одређену публику у одређено време. Ти радијски формати заправо су устаљене музичке шеме, које и носе назив према сегменту публике којем се обраћају. То би у преводу значило да је требало да Б92 постане сличнији другим, тржишно оријентисаним радио-станицама.

Да би се то спровело у дело, саветник је најпре разговарао са запосленима, а затим је наводно урађено истраживање тржишта: једна домаћа агенција телефоном је позвала 800 људи и испитала њихове жеље и потребе, али су сирови резултати после тога послати шведској агенцији с којом Aнтена иначе послује. Према речима запослених уБ92, о томе нико ништа није знао, изузев новопостављеног програмског директора Немање Костића.

Костић је после тога нешто чешће путовао у Aтину и обављао техничке послове, а резултати његовог рада и рада његових сарадника постаће видљиви 29. јуна, када је коначно пуштена нова музичка база, то јест плеј-листа која је програм Б92 требало да уведе у „формат”.

„Покушали су с том идејом и две године пре тога, али и тада, и 2013. Веран је успео да их спречи преко неких шведских канала. Тада су све то стопирали, али су чекали и дочекали своју шансу”, објашњава за Цензоловку извор изузетно добро упућен у форматирање Радија Б92, који је желео да остане неименован.

„Видело се, међутим, да су у све то ушли неспремни. Од 29. јуна до 13. јула ишао је један формат радија ‘Soft Adult Contemporary’, који чини плеј-листа углавном познатих песама и којим нужно ‘гађаш’ старију публику. Одмах потом, мењају име радија и прелазе на потпуно други формат ‘Hot Adult Contemporary’, са свежијим песмама, којим таргетирају млађе слушаоце. Уз то, још су 26. јуна регистровали домен плаyрадио​.рс и врло добро знали шта ће урадити на крају”, каже наш извор.

У пракси, међутим, та неспремност грчких власника и њихов неспретан први покушај „форматирања” нису деловали као пука техничка мањкавост.

„Преко ноћи су кренуле те нове песме, љигавштине, које не само да апсолутно немају везе са оним што је Деведесетдвојка раније пуштала већ су буквално атак на све оно што је она некад била. Биле су ту Мараја Кери, Селин Дион и слично. После је кренула нека нормалнија музика, али имам утисак да су с том листом љигавих песама хтели да буквално растерају све слушаоце који су нас до тада слушали. A од тренутка када су преко ноћи решили да промене музику, било је јасно да ће исто тако преко ноћи променити и нас”, каже Миша Стојиљковић.

Брод без луке

Док бившим запосленима није јасно зашто нови власници нису покушали да уновче добар информативни програм у комбинацији са квалитетном музиком, извор Цензоловке напомиње да та комбинација више није атрактивна на радијском тржишту.

„Деведестдвојка је била експеримент, успео у време идеално за такав експеримент, који је обједињавао све што је слушаоцима било неопходно у том тренутку, користећи специфичну и нову врсту комуникације. Међутим, експеримент може бити успешан само када постоје услови за тако нешто. Док постоје шерпа, вода и лонац, ми можемо да експериментишемо сто година. Међутим, ако нам искључе струју – то је крај. Е, то се догодило и са Б92 после петог октобра”, објашњава један од саговорника, истичући да је у новим политичким и друштвеним околностима та станица била као „брод који је лутао и није имао где да пристане”.

По његовим речима, музичка радио-станица као што је сада Плej знатно је јефтинија за одржавање и нуди бар неку извесност да ће имати сигурну слушаност. Све остало је ризичније, тим пре што су грчки власници већ неколико година „плаћали лутања станице која не зна ни где ће, ни шта ће под теретом бренда”.

Радио Б92, лишен донација и пројеката који су га одржавали током деведесетих, новим је власницима заиста правио губитке – ни изблиза онолике колики су губици две телевизије које поседују, али ипак довољне да ставе прст на чело и размисле где и како даље.

С друге стране, то је значило одлазак многих људи по којима је ова станица била препознатљива. Најбоље се то видело на примеру информативне редакције која је била темељ старе Деведесетдвојке, а која је после промене власника мало-помало изгубила скоро све новинаре.

„Некада је било двадесетак људи у редакцији, а сада сам практично радила сама. Кад дођем после подне, читам вести на пола сата, радим Дневник и спремам Јутарњи дневник. То никада тако није било. Радила сам као на траци, а била задовољна ако успем да у Дневник ставим бар неколико вести и прилог који нико други нема, који ће рећи нешто нормално, да људи имају шта да чују”, казује Биљана Вујасиновић.

Имајући у виду атмосферу у којој су запослени радили већ неколико година, као и губитке које је радио правио, није јасно зашто грчки власници раније нису нешто предузели. По оцени многих, Радио Б92 умро је још пре неколико година, а промена имена и његов званични крај заправо су олакшање свима који су ту станицу стварали и волели.

(Извор: Цензоловка)

Ознаке: Б92, Б92 радио, гашење Б92, другосрбијанци, информативни радио, српски медији