Постојећа власт се очигледно обавезала према странцима и то према оним силама које су нам најмање наклоњене. Брод Владе уз сво спиновање, до сада не виђену медијску блокаду и различите притиске према свима нама који указујемо на погубност овакве политике за есенцијалне интересе Србије – ипак нема маневарску позицију да нешто иоле озбиљно промени на том курсу.

Иако је свима јасно да постојећи макроекономски модел неолибералне економије води земљу убразано у пропаст, Влада нема очигледно слободу у односу на обавезе према нама најненаклоњенијим силама, да било шта озбиљно промени. Остаје само спиновање, честе реконструкције Владе које се заснивају на кадровским, али не и концепцијским променама, да би се у контролисаној јавности задржао какав-такав спин да је ето неко други крив што најзад нема иоле видљивих показатеља успеха. Њега не може бити док код су на снази главни постулати економског девастирања Србије као што су:

– Вишеструко мања количина новчане масе у оптицају према параметрима друштвено-бруто производа и другим показатељима, односно неомонтаристичка наметнута концепција, фактички свим постоктобарским владама у земљи. На тај начин странци са релативно мањим уласком средстава могу да покупују много што – шта и са малим износом кредита девизних да утичу на нашу привреду и самим тим и политику у земљи.

– Високе референтне каматне стопе Народне банке, чиме се пословне банке, које су 90 % у страним рукама налазе у могућности држања такође високих каматних стопа према нашој посусталој привреди и последњих година посебно становништву, дакле физичким лицима. „Повољни“ кредити страних пословних банака на територији наше земље према становништву се преко средстава информисања на територији Србије последњих година бестидно рекламирају. Последица тога је да привреда нема довољно иоле повољних кредита од „домаћих“ пословних банака (које су 90 % у рукама странаца) па мора да се задужује додатно на међународној финансијско-кредитној берзи, а новац стране банке износе из земље. Због (планираног) краха привредног система власт је принуђена да продаје преостале фирме брендове који су преостали у Србији, на реду су Телеком, ПКБ и други.

– Форсирање до максимума идеологије слободног тржишта, где је рецимо наш извоз у односу на друштвени-бруто производ сасвим коректан гледајући развијене европске земље, али је увоз изнад сваке мере превелик. Уместо да се смањи увоз различитим мерама подстиче се идеологија подстицаја извоза. Прецењен курс динара, једнострана примена ССП, увознички лоби само су додатни фактори суноврата у овом правцу.

– Смањење плата и пензија сходно идеологији неолиберализма, и колонијалном положају Владе у односу на нама најненаклоњеније силе, подстиче пад агрегатне тражње и подстиче рецесију.

– Одсуство јавних радова и оживљавања производње, одсуство демографске политике и све озбиљније суочавање са старењем демографске структуре, а паралелно са тиме се чак уз катастрофалну макроекономију у читавом постоктобарском периоду, суочавамо са повећавањем незапослености. Шта би било када би имали природан прираштај становништва, а не природни мањак, плус исељавање сваке године (механички одлив), онда би незапосленост и катастрофалан биланс постоктобарске концепције били још видљивији.

Насупрот томе странци, медији у њиховим рукама, аналитичари и читава структура компрадорсог дела друштвене елите који се налази у поседу институција система и страном надзирању и помоћи, стално говоре „о наставку реформског пута..“ иако смо данас спали на мање од 40 % номиналне индустријске производње од пре четврт века, а од маја 2012 и промена, дакле доласка напредњачко-спс владе су додатно задужиле земљу спољним дугом за 50 % више у односу на читав до садашњи дуг, од Тита, осамдесетих, Милошевића, свих постоктобарских влада дотле заједно.

У социјалној сфери долази до даље кризе, посебно захваљујући Закону о раду, који смањује права запослених, све у прилог страног, понављам нама најненаклоњенијег дела страног фактора, танког слоја тајкуна, отуђене политичке елите, и компрадорског дела друштвене (квази)елите која контролише институције система без обзира на промене власти у постоктобарском периоду.

По питању Косова и Метохије, увелико је процес предаје Приштини и његовог севера путем начина имплементације Бриселског споразума, где се чак одступа од постулата овог иначе за нас лошег споразума, наравно на нашу штету. Иако је очигледно да се предајом и цивилне заштите рапидно погоршава безбедоносно ситуација на северу са несагледивим последицама за интерес српског и другог неалбанског становништва наставља се са предајом тапија државе Србије и на самом северу, који је уз сва етничка чишћења и до данас остао претежно српски и где је све до Боркових споразума, функционисала држава Србија у потпуности.

Дакле да не идемо у даље анализе ове Владе која очигледно нема маневра у односу на наведени страни фактор да било шта озбиљно коригује у свом раду, и где се користећи димну завесу медијске блокаде само спинује да ће нова потенцијална кадровска решења донети неки бољитак, који није могућ без промене концепције, што странци не дозвољавају постојећим властима.

У том правцу највећи део енергије свих ових снага и структура је усмерен на сламање патриотске опозиције која би јасно истакла уочљиву алтернативу постојећем краху, који не могу да промене ни жуте фракције (Тадићеве, Пајтићеве, Јовановићеве и др) у Народној скупштини, јер се залажу за исто, али из и дубоких идеолошких разлога.

Последња офанзива у виду усмеравања групице политичара у ДСС којима је у првом плану материјализам и фотеље и који мало обраћају пажњу на виталне принципе који су истакнути за Божић у правцу обједињавања деловања опозиционих снага постојећем систему „куване жабе“ намењеном за Србију, није дао резултат, односно сада је потпуно јасно да је ова странка постала имуна на такве врсте даљих удара.

Четвртог маја председништво ДСС је донело адекватну одлуку, а и пре тога је постало јасно да прелазак дела општинског одбора ове странке из Земуна у СНС заправо разоткрива суштину. Прво, да Младеновићева и Илићева струја има снаге она не би у Земуну напуштала странку већ би се изборила у Главном одбору и страначким телима за промену политике по својој мери (овде не би разматрао колико је та мера уско материјална и лишена ширих обавеза према ситуацији у друштву и положају земље). Друго они су отишли управо у СНС што довољно говори о њиховој мотивисаности, идеологији и политичком одређењу-интересу.

Слажем се са свима онима који указују да није добро да се даље фрагментира патриотска опозиција, али ово је заправо даљи развој ситуације да се прочисти врх патриотске опозиције, олакша даљи опозициони јавни принцип, и окупи армија незадовољног народа, која је свакако уз сво спиновање већинска незадовољних људи постојећем стању. Зашто су се подигли баш сада Младеновић и фракција: прво због настојања Санде и врха ДСС да се напусти власт са напредњацима пре свега у Београду, а потом и због демократизовања и окретања бази чланства избора за унутарстраначке структуре.

У Новом Београду је пре пар седмица Младеновићева фракција на унутарстраначким изборима потучена тешко, па би у наставку унутарњих избора она била све слабија. Без средстава од вршења београдске власти још више у перспективи, и вероватно је стигао миг да је најбоље да се сад крене у сукоб, и потенцијално отцепи групица људи, што би спинованим медијима био „доказ“ даљих подела у странци.

СОФ, али сигуран сам и радикали (посебно чланство лишено страначког калкулисања), такође могу да се радују оваквом прочишћавању у ДСС, објективно његовом јачању и одбацивању клипова и хипотека које су годинама сметале да се одлучније крене у додир са народом и покрене витална енргија преко потребних промена у Србији, која бар деценију и по, заправо четврт века тапка у месту и чак осетно назадује. Наравно ту су и Двери, читав Патриотски блок, који не би требало да наседне на демагогију Младеновића и Илића да управо ова фракцијица интересна замера врху ДСС што није учествовао на митингу Двери против Блерове Владе недавно. Јасно је да се ова фракција односи интересно према намери Гђе Рашковиић-Ивић и ДСС да се напусти власт у Београду са напредњацима, а потенцијално чак и у Новом Саду.

Нарочито радује саопштење Председништва ДСС да се неће ићи у предизборне коалиције ни са СНС ни са фракцијама жутих, већ само са патриотским снагама. Јасно је да се све оне тврдње о тобожњој подршци СНС Санди и Патриотском блоку сада чине само као спинови у које ионако тешко да је ко могао да поверује, на основу јасних Божићних принципа. Што се тиче СОФ њему преостаје да инфраструктурно ојача, и покаже да је важан фактор у једном ширем деловању патриотске опозиције, и тако постане додатно пожељан и важан у њеном будућем деловању. Што се тиче радикала, они су такође у патриотској опозицији, али пледирају на различит део бирачког тела, па патриотска опозиција и може евентуално поднети да излази на изборе са две колоне. Када су у питању Ненад Поповић и Трећа Србија јасна ситуација са ДСС и Патриотским блоком, натераће их да и они смање калкулације и определе се, да ли су, а програмом и изјавама свакако јесу, део патриотске опозиције. О њиховом дефинитивном сврставању да ли су за промене дакле уз патриотску опозицију, па макар наступали и самостално, или су продужена рука власти, одлучиће њихово политичко руководство пре или касније.

Истини за вољу можда остаје још само једно немушто питање, а то је хоће ли се можда председник Србије Томислав Николић озбиљније дистанцирати од политике Владе нарочито по питању Косова и Метохије, геополитичког одређења, питања даљег неупитног пузања ка ЕУ и др, или ће то бити игра „добар и лош полицајац“.

У том правцу би се евентуално чак можда могло очекивати откидање од власти још по неких фракција, попут Карића, или чак Вулина и др, што би свакако помогло патриотској опозицији да лакше изађе на крај са режимом и свему што он лоше по Србију носи, а што наши грађани свакодневно на својој кожи осете, а што се не види у Дизниленду који представљају телевизије са националном фреквенцијом, или пак друкчије речено утицајни медији на територији Србије.

Суштина политике нама најненаклоњенијег дела страног фактора који има великог утицаја у оваквој Србији суженог суверенитета, је да се постојећа власт у очима грађана што мање троши, медијским и другим спиновањима, а да ако је то неумитно као што је то сада све више случај, онда да „аргументована и умерена критика“ долази од жутих фракција, дакле у великој игри црвених (плави чине режим).

Баш из тих разлога опстанак безкомпромисног у односу на витална питања Божићних принципа ДСС, па макар и краћег за још неколико функционера-фотељаша, а заправо свежијег за улогу коју са Сандом Рашковић-Ивић у правцу окупљања патриотске опозиције од недавно преузима, и јачање патриотског блока и патриотске опозиције у целини, представља важан моменат или тзв. трећи пут, који у Србији има најмање трећину бирачког тела сада, а у блиској перспективи далеко изнад половине. Јер колико је грађана Србије уз сво спиновање у овом тренутку против Закона о раду, даље примене неолибералне економије, предаје и севера Косова, пузања безалтернативног ка ЕУ са свим што то носи, блокади медија и др .- па свакако половина, у кратком року успешне кампање показивања јасне и квалитетне стручне алтернативе постојећем стању и (далеко) више од половине. То је шанса за преокрет у Србији, као што су наши преци толико пута у историји извршили преокрет када се многима чинило да за то неће више бити могућности. Англоамерички службеници у Србији би заиста могли да ускоро јаве својим централама„“Жаба још није скувана, а да ли ће и кад ће не зна се..“.

Мада има јаке опекотине, које лако можемо уочити свакодневно посматрајући нашу унесрећену отаџбину и пауперизовано становништво. Одговорност свих нас је да се учини што бржи крај овом тешком и неперспективном стању у којој се земља и становништво налазе и што безболније пронађе успешна алтернатива. То ће већ у старту натерати режим, тачније сваког појединца са савешћу у њему, да и сам помогне у спасавању оне основне супстанце у економском, државотворном, културном и општедруштвеном смислу, који је још остао као залог препорода до кога, и услед развоја повољнијих међународних околности може и треба доћи.

Извор: Србин.инфо – Драган Петровић

Ознаке: др Драган Петровић, ДСС., патриотска опозиција, Санда РАШКОВИЋ ИВИЋ, СНС, србин инфо, сукоби у ДСС