Када се у међународним односима појави неки велики проблем, често се говори да треба решавати узроке који су до њега довели, а да последице не треба да буду приоритет. У случају избегличке кризе која потреса не само Европу то није могуће.

Узроке који су нагнали стотине хиљада људи да из Азије и Африке крену ка Европској унији добрим делом изазвала је сама ЕУ, или боље речено, велике силе које су некада имале колоније тамо одакле сада долазе избеглице; узроци су готово непрестани ратови, уз подстицање или мешање споља.

Европска унија, заиста, нема заједничку спољну политику која би јој омогућила конзистентан приступ кризним жариштима, на шта се често жале неки њени званичници, али и многи аналитичари. Последицама, односно збрињавањем избеглица које у њој виде једину наду, Европа мора да се бави јер све друго било би антицивилизацијски.

Сматра се да су најбројнији међу избеглицама људи из Сирије, коју од пролећа 2011. потресају сукоби, и из Авганистана који мир није видео деценијама. Да је заиста реч пре свега о избеглицама, а не о “економским мигрантима” говоре и подаци из Србије.

„Више од 90 одсто њих можемо да претпотставимо да јесу избеглице зато што долазе из земаља које производе избеглице. Више од половине њих, 57 одсто, долазе из Сирије, четвртина из Авганистана, скоро 10 одсто долази из Ирака, према томе већина њих, чак 95 одсто њих долази из зона где постоје ратови, где постоји прогон због ког су морали да беже“, изјавио је Ханс Шодер, шеф мисије УНХЦР у Србији.

Сирија је, бар када је о медијима реч, данас готово заборављени конфликт. У сложеним сукобима који трају већ готово четири и по године, не може се са сигурношћу тврдити колико је људи изгубило живот. Уједињене нације наводе да је страдало око 220.000 људи, а сиријске опозиционе групе тврде да је убијено 330.380. Све је почело протестима против председника Сирије Башара ал Асада у марту 2011, наставило се грађанским ратом „пуног обима“ (уз отворену подршку Запада Асадовим противницима), а од јуна прошле године Исламска држава (Ирака и Сирије) заузела је велики део територије Сирије.

Подстичући оружану побуну против Асадовог режима, западне земље су сиријског председника редовно оптуживале да „коље сопствени народ“. Већ 2012. сукоби су захватили Дамаск и Алепо, други највећи град у Сирији. Пре две године водеће западне земље, после објављивања извештаја да је Асад употребљавао хемијско оружје, почеле су да се залажу за међународну војну интервенцију. Међутим, Русија и Кина су то онемогућиле у Савету безбедности Уједињених нација, наглашавајући да желе да избегну либијски сценарио. Русија сада инсистира и да је међународна кампања бомбардовања Исламске државе која је почела прошле године нелегитимна јер је није одобрио Савет безбедности, нити Дамаск.

Више од 11 милиона Сиријаца је од 2011. напустило своје домове (Сирија је, према проценама, 2013. имала 22,85 милиона становника), рачунајући и интерно расељене особе. У Турску је избегло око два милиона људи, мада су званичници помињали и цифру од 2,5 милиона. У Либану који, према проценама, има око 4,5 милиона становника свака пета особа је избеглица из Сирије; лондонски Економист у свом последњем издању пак наводи да трећину становника Либана чине избегли Сиријци, односно да их је милион и по.

Ирак спада у земље најтеже погођене избегличком кризом. Иако је пре свега реч о интерно расељеним особама – према последњим подацима то је око 3,2 милиона особа смештених на више од 3.000 локација – УНХЦР очекује да ће расти број Ирачана који беже у иностранство. У Ираку, поред интерно расељених, има неколико стотина хиљада избеглица из Сирије; и једни и други су у веома тешком положају, пошто је успон Исламске државе онемогућио снабдевање.

У прве четири године рата који је избио после америчке војне интервенције и свргавања Садама Хусеина 2003. убијено је, према проценама, између 150.000 и 600.000 људи; у то време избегло је око четири милиона људи, од тога су 1,9 милиона били интерно расељени, док је 200.000 Ирачана избегло у земље ван Блиског истока.

После повлачења америчких трупа 2011. овај „продужени сукоб“ се наставља. Управо је офанзивом на северу Ирака јуна прошле године, и заузимањем Мосула, створена Исламска држава као територијална организација. „Калифат“ је проглашен у Ираку. То је довело до нове војне интервенције САД и њених савезника, иако знатног мањег обима у односу на раније.

Последње вести о разарању Палмире, античког града у Сирији, логичан су наставак онога што џихадисти раде од прошлог јуна – заузимајући север Ирака и напредујући ка Багдаду, на југу, на њиховој мети нашле су се етничке и верске мањине, као и храмови и споменици које Исламска држава сматра неверничким.

Док се загревају за председничке изборе наредне године, могући кандидати за председника из редова америчких демократа и републиканаца ових дана размењују оптужбе – ко је крив за „прерано повлачење“ трупа САД из Ирака које је, како се сматра, било кључно за успон Исламске државе. Републиканац Џеб Буш криви Барака Обаму, док Хилари Клинтон подсећа да је његов брат Џорџ, бивши председник, одредио 31. децембар 2011. као датум повлачења.

Медији рутински извештавају како Исламска држава контролише „велике делове“ Ирака и Сирије. Има навода и да је реч о територији еквивалентној површини Велике Британије. Међутим, чак и да Исламска држава држи знатно мању територију много је важније то што контролише урбане делове Ирака и Сирије, главне путеве, нафтне рафинерије и војне објекте.

Још од инвазије Совјетског Савеза на Авганистан 1979. избеглице из те земље масовно су бежале, пре свега у суседство, али и даље у свет. После повлачења Совјета, наступило је напредовање талибана, америчка војна интервенција 2001. и константна нестабилност. У време највећих сукоба милиони људи су бежали из Авганистана, враћали се у време релативног мира да би потом поново постајали избеглице. Авганистан је 32 године важио за земљу која “производи” највише избеглица. Иако је 95 одсто Авганистанаца бежало у Иран и Пакистан, многи покушавају да дођу до Европе.

После 2001. најчешће су одлазили у Немачку – где их је према расположивим подацима више од 120.000 – потом у Велику Британију, Аустрију и Данску.

Како ове недеље јављају медији у Пакистану, упркос напорима УНХЦР на репатријацији становништва, 60.000 људи дневно из Авганистана прелази у Пакистан “где им се губи сваки траг”.

Многи посматрачи сматрају да мир у Авганистану може бити успостављен једино ако влада у Кабулу преговара са талибанима. Први корак ка томе био је одлука талибана да отворе канцеларију у Катару јуна 2013, иако неповерење на обе стране и даље преовладава. Ипак, први разговори одржани су јула прошле године. Борбене снаге НАТО из Авганистана су се повукле прошлог децембра. Преостало је 13.000 војника – од тога 9.800 Американаца – који обучавају локалне снаге за борбу против тероризма. Ове трупе требало би да се повуку до краја наредне године.

Око седам одсто, према грубим проценама, укупног броја избеглица које долазе у Србију су пореклом из Африке, пре свега из Еритреје и Сомалије.

Еритреја спада у земље у којима се људска права најмање поштују. Уједињене нације су у јуну саопштиле да хиљаде људи бежи из Еритреје како би избегли убијање, сексуално ропство, присилан рад и обавезно служење војног рока који се продужава у недоглед, а почиње у 17 години. Еритрејска влада пак инсистира да нема избеглица већ „економских миграната“. Они који се у Еритреју врате ризикују да буду ухапшени као „издајници“ и „лоше третирани, до нивоа мучења“, наводи се у извештају УН.

Према подацима УНХЦР из Сомалије је регистровано 966.852 избеглица, али та цифра се односи само на особе које су избегле у земље у том региону (највише у Кенију 420.965). Сматра се да је укупно избегло више од милион људи, и још више од милион је интерно расељених. Говори се о трећој генерацији сомалских избеглица, пошто су се прве појавиле за време грађанског рата пре двадесет година. Сомалија нема владу која конролише читаву државну територију од 1991. када је свргнут председник Сиад Баре. Влада из 2012. ужива међународно признање. Међутим, отцепљени региони Сомалиленд и Пунтленд је не признају.

Нема сумње да ће избеглице наставити да долазе у Европу. А зашто баш у Европу, питање је које се често може чути и које одговор само нуди у теоријама завере. Како видимо из овог прегледа, далеко од тога да долазе само у Европу, штавише – у односу на укупан број избеглица то је мањина.

Отпор је велики широм континента. Немачкој канцеларки неонацисти су довикивали да је издајник јер отвара центре за азиланте, Словачка хоће да прима само хришћане, чешки председник помиње НАТО као „одбрану“…

Питање зашто избеглице долазе баш у Србију посебно је бесмислено, зато што највећи број избеглица кроз Србију само пролази. Они који постављају такво питање заборављају своје омиљене мантре о „раскрсници путева“ и „западу на истоку и истоку на западу“. Ако народ и не услиши позив Цркве да помогне „бескућницима са Блиског истока“, увек може да се сети још једне омиљене реченице – „будимо људи“, која је универзално применљива и у свако доба.

 

Извор: Данас

Ознаке: ЕУ, изазови, мигранти, ратови