Град Боре Станковића, севдаха и карасевдаха, место које је диктирало моду у доба социјализма, данас живи од успомена на златно доба „Јумка“, „Коштане“, „Симпа“… Врањанци више не живе ни „к’о Швајцарци“, али ни „к’о Таџикистанци“. Град је познат по великанима књижевности, духовности и уметности, али и по томе што је у њему озраченост већа него у Винчи. Врањанци наду не губе. Кажу, остало су изгубили…

На југу Србије, на пола пута између Београда и Солуна, на месту где су се некада одмарали турски каравани, у Врању, за много тога може се рећи „беше некад“. Овај географски клин, перфектан у својој несавршености, препун је ситуација са оне стране разума и логике, а крајње недефинисан што се тиче временске димензије којој заиста припада. Град који изгледа као нека покварена машина за путовање у прошлост, место севдаха и карасевдаха, први пут помиње лепа византијска принцеза, Ана Комнина. Принцеза је у списима забележила да је Врање од Византије одвојио Стефан Жупан припојивши га Србији и наденувши му име града “враног”. Позната је изрека да “у Врање нема лагање“, али овај град није познат само по доскочицама. Место књижевности, без обзира на специфичан дијалекат Врањанаца гаји понос на Борисава Станковића, “дику српског реализма.”

Бора Станковић

Познати књижевник рођен је 1876. године. Написао је велики број приповедака међу којима су “Наш Божић“, “Тетка Злата“, и “Стојанке, бела Врањанке“, затим драме: “Коштана“, “Ташана“, и “Јовча“ као и познати роман “Нечиста крв“. Оставши рано без оца Стојана и мајке Васке „од мрву мрвку“ однеговала га је баба Злата.

Када је касније умрла и баба, оставши без пара, као студент, тешка срца је продао кућу. Болујући и крварећи због тога целог живота, у Београду је имао кућу чији је амбијент тако уредио да га је неодољиво подсећао на баба Златин дом.

Овај поносни Врањанац трпео је критике због свог дијалекта коме је остао веран и у књижевности. Због таквог тврдоглавог става, остао је Бора и без чланства у Академији.

Као да је размишљао: „Ко јебе и такву пуританску академију кад нема ширину да прихвати дијалект. Ко јебе такву пуританску академију кад није била у стању да препозна шароликост наречја српског језика и учини их равноправним с вуковским херцеговачким језичким стандардом.“

Ако почне рат, а ти удри по Бугарима

Врањанце бије глас да су досетљиви људи кадри да у свакој прилици направе искричаву шалу. Једном Василије Младеновић Џингур оде у Бујановац на пијац и купи теле. Пошто са телетом никако није могао да уђе у Врање, јер би га фашисти конфисковали, Василије код Асанбаира стави телету самар на леђа. Бугарски фашисти покушали су да га “отеле”, али је Василије упорно тврдио да теле није теле него магарац, који, истина, има мале уши и кожу чудне боје. Објаснио је да без магарета не може из планине да вуче дрва. Хоће – неће, те теле, те магарац, тек Василије убеди Бугаре како је теле заправо дугоухи сивоња.

Револуционарну струју Врањанаца представља херој Сима Погачаревић рођен 1908. године. Сима, столар, херојски је погинуо у Длакарском забелу, у лештаку изнад Врања, 1941. године јуришајући на бугарске фашисте. Пуно су неправде Бугари учинили Врању, па отуда и долазе речи једнога деде: „Сине, ако почне рат, а ти удри по Бугарима. Нећеш погрешити!”

Свети Јустин Поповић

И доктор теолошких наука, свети Јустин Поповић рођен је у Врању. Рођен на Благовести од оца Спиридона и мајке Анастасије, добио је име Благоје. Млад је био када је остао без рођеног брата који је као студент права страдао несрећним случајем.

Тада је Благоје преломио у намери да живот посвети Богу. Родитељи нису имали више деце, па су на све начине покушали да спрече његов одлазак у монахе. Уследио је Први светски рат. Благоје бива мобилисан у „ђачку чету“ при војној болници у Нишу.

Заједно са војском преживео је албанску голготу. Стигавши у Скадар, од патријарха Димитрија добио је благослов за монашки постриг. Тако је Благоје постао монах Јустин.

Бескомпромисни доктор наука у критици Универзитета, рекао је да је на њега посебан утисак оставила једна старија бака, Гркиња, код које је становао за време студија. Објаснио је да је од ње више научио него на целом Универзитету.

Овај противник екуменизма, конкордата и римоцентризма написао је житија Светих, док његова сабрана дела имају 33 тома. Говорио је течно грчки, руски, немачки и енглески, а преводио је са још неколико језика. Најпознатији његови ученици су митрополит Амфилохије, Иринеј Бачки, умировљени Атанасије и разрешени епископ Артемије.

Прогнан од стране комунистичких власти, али и Црквених кругова блиских Ватикану, Свети Јустин је по казни више од тридесет година провео у манастиру Ћелије.

Покушали су да га сакрију од света, али громогласни Авин глас грмео је из Ћелијске котлине. Свети Јустин је у време комунизма представљао глас вапијућег који је одзвањао од Ваљева до Чикага. На његовом гробу дешавају се чуда, инвалиди устају, болесни од рака се исцељују… Свети Јустин је уз Светог владику Николаја најзначајнија личност СПЦ последњих неколико векова.

Станиша Стошић – српски Павароти

Врањанац по вокацији био је и српски Павароти – Станиша Стошић. Овај „татко за јужњачки мелос“ запевао је 1963. у Радио Београду, за чију фонотеку је урадио више од 150 трајних снимака.

Никада није пристао да снима инстант фолк хитове. Због тога су му врата српских медија била затворена у време најезде турско-исламабадског мелоса деведесетих.

Састављао је Станиша, једва крај с крајем, али је успео да задржи етикету квалитетног певача изворне народне музике.

– „Када сам се определио за певање, знао сам ко су ми били прадедови, шта су певали и шта значе корени. Примећујем да је сада дошла и рок генерација политичара која дочекује рокере из белог света, а не сећају се да су им деде слушале народну музику.

На радију уредници, бивши пропали рокери, донесу списак црначке музике која ће да се пушта. Мој деда није био црнац, ни берач памука и кафе, а ни ми нисмо потомци Луја Армстронга већ Радојке Живковић. Ја вама сада не причам увијено, језиком Марије Антоанете, већ језиком мога деде Манасије“ одлучан је био Стошић.

Још неки познати Врањанци

Каријера још једног Врањанца, Чедомира Марковића, започела је када је у Скопљу снимио плочу 1974. године. Тада је обрадио стару врањанску песму Јелена, љубави. Познат је овај град и по фудбалу који се у њему игра још од 1915. године, од када је са избеглицама из Београда стигла и прва лопта. Котрљавши је џомбастом калдрмом врањских сокака са крпењачом или гумењачом уследила је и прва међународна фудбалска утакмица. Те 1918. године, снаге су одмерили Врањанци и француски војници, а резултат је био мирољубивих 2:2.

Врањанац Влада Стошић Цинцар освојио је са Црвеном Звездом куп европских шампиона 1991. године, а нешто касније и титулу првака света. У Звезди је играо и Дејан Стефановић Ћаре. У сезони 1994-95, иако одбрамбени фудбалер, са девет голова постао је један од најзаслужнијих за освајање „дупле круне.“ Каријеру је наставио у енглеском Портсмуту, Фуламу, Шефилду, холандском Витесеу, и италијанској Перуђи.

Војни аналитичар Милован Дрецун такође је из Врања. Потиче из официрске породице у коју су га роде донеле 1957. године. Један је од играча чувене тројке “Шешељ – Баја Мали Книнџа – Дрецун”. Ратни коментатор за кога у шали кажу да је извештавао са свих ратишта од косовског боја на овамо.

Врани град познат је и као најозраченији град у нашој земљи. У њему озраченост износи 132 наносиверта на сат што је далеко изнад Винче у којој се налази нуклеарни институт. Озрачен град, а озрачени и људи без посла и са примањима за трећину нижим од државног просека. Не ћуте Врањанци већ смишљају неке нове анегдоте. Једна од њих је да у Врању више нико не уплаћује лото. Игра се „сигурица“ – учлањење у неку од партија на власти.

Извор: hazardermagazin.com – Здравко Стоилковић

Ознаке: Врање, Здравко Стоилковић, историја Врања, познати Врањанци, српска историја