Прочитај ми чланак
Срби православци су били мањина у Ливну. Поготово после Другог светског рата. Данас тамо Срба готово и да нема.
Управо зато што их је било мало никада нису престајали да иду у цркву, да славе крсну славу, Божић, Васкрс. Ни у Брозово време. То је ваљда био начин да опстану на својој дедовини. И успевали су. Све до 1992. године.
Вере се никада нису одрицали, али, у једном периоду, обичаја јесу. После покоља мушких глава 1941. године, удовице са малолетном децом празнике су обележавале паљењем свећа и молитвом. Када су им синови стасали и поженили почели су да се враћају обичаји.
Припреме за Божић почињале су два дана раније, на Туциндан. Тога дана су домаћини клали јагње за веселицу. Пекли су на Бадњи дан, а домаћице су ужурбано сређивале кућу и припремале вечеру. Обредни део Бадњег дана почињао је око пет сати поподне. Пре тога се у собу и ходник уносила слама. Домаћин је уносио бадњак и „налагао“ га на ватру у шпорету. Уносећи бадњак поздрављао је укућане са
„Добро вече, добро вам дошло Бадње вече“. Сви укућани су га дочекивали стојећи и понављал:
„И с тобом заједно“.
И тако три пута. Најстарија жена у кући држала је у рукама сито напуњено орасима, сувим шљивама, смоквама и бомбонама и посипала деци по слами. После налагања бадњака и посипања сувог воћа и бомбона прилазило се већ постављеном столу. Домаћин је палио свећу која је обавезно била у житу и сви укућани су молили Оче наш. На трпези је обавезно био бакалар и чорбаст пасуљ. Пило се домаће црно вино које се претходних дана довозило из Далмације. Бадње вече је протицало у весељу и добром расположењу.
Прва Божићна литургија служена је у пет сати ујутру. На литургију су ишле жене. Ујутру кад дођу из цркве чекају их будни остали укућани. Поздрављале су са „Мир Божији, Христос се роди“, а укућани су одговарали „Ваистину се роди“. Уз исти поздрав сви су се узајамно љубили по три пута и то се зове мирбожење. Сваког ко улази у кућу посипали би житом.
За Божић су се палиле три свеће, које су такође биле у житу. Божићни доручак био је свечан. Ломила се чесница. На трпези је обавезно био ливањски сир, шунка, домаће кобасице, сува печеница и печење од веселице. После доручка мушкарци из уже породице, углавном браћа, рођена или од стричева, обилазили су једни дрге. Сви су се окупљали код најстаријег и одатле одлазили код осталих.
За ручак се обавезно кувао кисели купус са сувим месом, свињаскким и овчијим, правила се домаћа пита од сира, локуми и урмашице.
Модерно доба донело је и нови јеловник и за Бадњи дан и за Божић, али ова традиционална јела била су обавезна.
За други дан Божића, Божији дан, окупљала се омладина. На отвореном. Цео дан се чула песма и весеље. И тако до 1992. године.
Божићним поздравом поздрављало се све до малог Божића. Тако се звала Српска нова година, једина коју су ливањски Срби славили. Она друга била је католички мали Божић, а за Србе обичан радни дан.
На жалост ливањски Срби се већ 22 године мирбоже СМС порукама и преко скајпа, разбацани на све делове планете, али свој традиционални поздрав нису заборавили.
МИР БОЖИЈИ , ХРИСТОС СЕ РОДИ!
