Прочитај ми чланак
Фото: Извор: Н1
Виктор Орбан је на састанку са Александром Вучићем у Будимпешти изнео упозоравајућу процену, према којој „постоjи могућност да пут Eвропе крене око 100 милиона (миграната само из Африке), због чега jе илузиjа да ће, како jе назвао, сеоба народа престати када се ситуациjа у афричким кризним зонама пацификуjе“.
Ако Орбановој процени додамо још и милионе који се могу очекивати са Блиског истока и централне Азије – онда је потпуно исправно говорити о „новој великој сеоби народа“.
Ако би се на то гледало „филозофски“, као што на то гледају многе тикве без корена, или они који своју „инертност“ добро уновчавају, закључак би гласио отприлике овако: у историји су се и раније дешавала слична велика померања народа, што значи да је ово данашње природни процес који се не може зауставити, или с којим се треба помирити.
Али усвајање таквог историјског фатализма би значило да смо се помирили са поразом и нестајањем. Кинески зид није подигнут без разлога, и једно време је испуњавао своју сврху. Као уосталом ни Хадријанов зид према Шкотској. А ни мађарски се не подиже тек тако, што показује да Мађарском владају људи који се брину о држави и проактивни су у њеној заштити. Све оно што власти Србије нису. А Бог помаже онима који помажу самима себи.
Изузетно је узнемиравајуће гледати власти Србије како се не усуђују да направе ни најмањи самоиницијативни корак. Наводно се уздају у „добру вољу“ ЕУ или, још горе – „међународне заједнице“ – да нам некако „помогне“ у решавању проблема растућег таласа миграција преко наше територије, јурцају на разне састанке и већања, вапе за некаквим „међународним“ иницијативама. Све раде осим нечег конкретног и самосталног, попут онога што су урадили Мађари.
Не улазећи у то колико је исправна мађарска одлука о дизању зида на мађарско-српској граници – оно што је свакако исправно је да је предузет бар неки конкретан корак, без питања било кога другог о стварима које сопствену државу непосредно погађају.
Замислимо сада сличну иницијативу са напредњачко-социјалистичке стране: дижемо зид на нашим јужним границама! И – шта би се страшно десило? Зарадили би нове лекције од стране западних бомбардера-моралиста? Изазвали би медијско негодовање? Ове могућности могу да звуче страшно само некоме ко је на кратком повоцу, ко не сме да иде ни у тоалет док претходно не дигне руку и разредни старешина Кирби (или његов заменик Девенпорт, Вилхелм или Киф) му не одобри.
А, у ствари, такав или сличан радикални потез би био једини који би могао да изазове довољно пажње да натера оне западне актере који би да овај надолазећи цунами усмере на Србију, да бар покушају да понуде неко конкретно решење (а зидање пет нових прихватних центара у Србији засигурно није такво решење). Или, ако не могу да понуде такво решење, да се онда склоне с пута и не мешају се у наша решења, која одговарају нашим интересима и потребама.
Но, да ли ико може да замисли садашње становнике Немањине у таквој проактивној улози? Наравно да не. И зато нам се смеши још један велики потоп, овог пута људски – све док су на челу државе људи који ништа сами не одлучују, нити имају храбрости и одговорности за тако нешто.
Али нам време истиче. Цунамију миграната са простора захваћеним ратовима које је Запад изазвао – не види се крај. Али се свакако може замислити крај Србије, ако се нешто врло конкретно ускоро не почне предузимати.
