Прочитај ми чланак
Терористички напад у Паризу отворио је нови фронт у међународној борби против исламиста.
После скоро десетогодисње паузе од бомбашког напада у Лондону 2005. поново је нападнута једна европска престоница.
Војни аналитичар Александар Радић каже да је терористима довољна само једна слаба тачка да би ударили.
„Највећа слабост безбедносне архитектуре Европе јесте у томе што људи који воде Исламску државу, људи који регрутују ратнике, стоје идеолошко и пропагандно иза њих су људи који у џепу вероватно имају пасош Француске, Немацке, Аустрије“, каже Радић.
Радић сматра да не треба ширити панику да би и наша земља могла да буде мета, али истиче да треба бити опрезан.
„Нажалост, и Србија као и било која друга земља Европе постоји на мапи потенцијалног ризика на једном врло солидном месту. Не толико колико земље које имају развијене арапске заједнице. Сад је важно безбедносно питање за Србију како идентификовати сваког човека који је отишао у Сирију, како пронаћи наћин да се направи ипак један облик дискретног, законски наравно лимитираног надзора над тим цовеком“, објашњава Радић.
Главна и одговорна уредница „Политике“ Љиљана Смајловић истиче да је напад у Паризу напад на слободу говора и изражавања, а да новине нису оруђе рата.
„Ми морамо да будемо заиста фундаменталисти када је одбрана слободе говора у питању у смислу да морамо да бранимо и када су нападнуте редакције у Јемену и када су нападнуте редакције у Либији и када се напада Ал Џазира у Кабулу. Значи, ми морамо да бранимо свуда слободу говора“, каже Смајловићева.
Она сматра да убиство карикатуриста и новинара у Паризу заслужује потпуну солидарност српских колега.
„Ја мислим да би овде код нас новинари, без обзира што су слабо плаћени и понижени, да би заправо требало да разумеју боље него било ко други. И ја мислим да треба рећи са Французима Је суис Цхарлие хебдо“, наводи Љиљана Смајловић.
Владимир Ајзенхамер са Факултета за безбедност сматра да убиство карикатуриста и новинара у Паризу, осим емпатије, изискује и оштру реакцију целог света.
„То јесте један акт не тероризма самог по себи, већ и терора, јер није извршен напад само на људске животе већ и на основе и базичне тековине западне цивилизације, дакле говорим о слободи мишљења пре свега и слободи изражавања тог истог мишљења, дакле са те стране ово је један акт и чин који заслужује најоштрију осуду и на послетку наравно ово је једно дешавање које изискује веома оштру реакцију и Француске државе али и других европских држава, али не само европских , већ и исламских држава, дакле ону реакцију која мора бити пре свега адекватна, а када то кажемо мислимо да се њоме мора у Европи позабавити држава као таква и институције, а никако некакве десничарске и осветничке групе, које видимо сада већ полако почињу да се комешају и већ имамо прве индикаторе и индиције које показују да ће и те како бити различитих одмазди у овом правцу, што свакако није добро, из простог разлога јер један обичан човек који држи кебаб или обичну продавницу примера ради, а муслиманске је вероисповести, заиста има мало шта заједничко са овим терористичким актом, као што и читаво ово дешавање заиста није израз једног правог ислама као вероисповести“.
Он каже да су садашњи догађаји последица историјски запетљаног следа околности.
„Француска је отворила своје границе за муслиманске мигранте који су похрлили у потрази за бољим животом, али тај бољи живот нису дочекале нове генерације којима припадају и два од три нападача који су француски држављани. Све ово је као бумеранг колонијалног, постоколонијалног и Хладног рата који се враћа, јер се нико није бавио санацијом проблема који су настајали у прошлости.“
Ајзенхамер сматра и да је наше поднебље погодно тло за сејање зрна насиља која могу да потекну из раширеног феномена Исламске државе.
Фондација Славко Ћурувија изразила је саучешће поводом напада на сатирички лист „Шарли ебдо“, саопштивши да су француски новинари убијени у борби за право да слободно мисле и да своју критику света у коме су живели слободно пренесу другима.
(Б92)
