Прочитај ми чланак
Слушамо сваки дан, и то више пута дневно, колико је „преговарачима“ из Немањине 11 „тешко“ на бриселским преговорима о Косову и Метохији, како оно што су они доживели „ником не би пожелели“, како су „највећи притисци“ на, а коме би другоме – Александру Вучићу.[i] Те давје шиптарска делегација „дошла да се не договори“,[ii] или да „ништа не потпише“.[iii]
Срби на Косову и Метохији, а и целокупна јавност Србије, трпи сличну тортуру још од потписивања тзв. Бриселског споразума 19. априла 2013. А зашто? Па управо зато што је тзв. Бриселски споразум потписан.
Да оставимо сад на страну неуставност целе те работе – иако је то уствари најважнији и највећи проблем с тим споразумом и процесом. Не зато што презиремо Устав чак и у приближној мери у којој га презире власт која се на исти заклела, већ да би се за тренутак усредсредили на преговарачко-дипломатски аспект целе (о)тужне бриселске саге.
![aleksandar pavic]()
О АУТОРУ
Александар Павић је дипломирао Политичке науке на Универзитету Калифорније у Берклију.
Био Главни политички саветник председника Републике Српске 1996-1997, до оставке због раскола који је избио на релацији Пале-Бања Лука.
Сарадник америчког сајта WorldNetDaily, руског Фонда стратешке културе, члан уредништва сајта Видовдан, су-оснивач покрета „За живот без жига“, преводилац, аутор књиге „Забрањена истина о Сребреници – приручник заснован искључиво на страним изворима“ (3. издање 2010..) и ко-аутор публикације „Шта се стварно догодило у Сребреници?“ (2010. 30.000 примерака).
Режимски гласноговорници и апологете непрестано истичу нормалном оку и уму невидљиве „предности“ тзв. Бриселског споразума, стављајући у први план царево ново институционално рухо звано „Заједница српских општина“. То је то чаробно решење које Србима на КиМ треба да омогући „нормалан живот“, и уствари је цела работа око тзв. Бриселског споразума била и јесте у функцији обезбеђивања ЗСО са одређеним „извршним овлашћењима“ (ни једно од којих, разуме се, не задире у „косовску државност“). Све те „муке“, спавања на бриселским подовима, 17-сатни „преговори“ – све би некако вредело, желе нас убедити, само када би се наша делегација херојски изборила за ЗСО.
Да је неко иоле способан дошао до закључка – вероватно после бар тродневне журке на којој су се точиле неограничене количине алкохолних напитака, лебдео дим егзотичног мириса, и на све површине падало нешто налик на шећер у праху – да је баш ЗСО оно што је у највишем интересу Срба на КиМ, он би сигурно сасвим друкчије приступио целом процесу.
На првом месту, не би прво распустио или расформирао све институције државе Србије на КиМ, поготово у четири општине на северу покрајине. Нити би терао бивше запослене у државним институцијама да се „интегришу“ у приштинске. Јер, гашењем институција и терањем њихових припадника у „косовске“ – одузео би себи главни преговарачки адут.
Нећете ЗСО? Онда не дирамо институције државе Србије, онда остају службеници и униформе Републике Србије.
Нисмо још постигли коначан договор о ЗСО? Све остаје на свом месту док не постигнемо тај договор. Укључујући и пунктове, барикаде, „чуваре моста“…
Ко још при здравој памети унапред даје уступке? Какву онда мотивацију има супротна страна да и она да уступке? Кратак одговор: никакву. Напротив: има мотивацију да додатно затеже, одуговлачи, минира – све у нади да ће уследити нови уступци. Баш онако како се и дешава са, условно речено, српске стране током целог овог двоипогодишњег „преговарачког процеса“.
Зашто су унапред дати уступци, пре него што се добило ишта на пољу обезбеђивања „кључа опстанка“ Срба на КиМ,[iv] односно за Србију „најважније теме“[v] тзв. Бриселског споразума (погађате, реч је о ЗСО)? Зашто се давало нешто, односно све (институције и запослени) – у замену за ништа, односно тек могућност или (недефинисано) обећање нечега?
Постоје само два смислена одговора: криминална неспособност или унапред договорена издаја.
Лак одговор, с обзиром на квантитет лажних, сумњивих или непоштено стечених диплома у врховима власти, био би онај први. Истина, шта год мислили о њима, Вучићеву и Дачићеву диплому досад нико није оспоравао. А они су били главни домаћи актери бриселског шоуа. Ипак, опитно искуство нам говори да диплома са чак и најпрестижнијих универзитета није никаква гаранција моралности, способности, па чак ни велике интелигенције. Дакле, неспособност се не може унапред искључити.
Међутим, проблем је у брзини с којом је нова власт приступила једностраном давању крупних уступака на КиМ. Парафи Борка Стефановића су, већ два месеца по полагању заклетве нове владе, односно крајем септембра 2012. почели да бивају претварани у потписе или обавезујућа документа, почев од парафа на тзв. Споразум о интегрисаном управљању прелазима (односно „границама“ на изворном енглеском тексту, који је једини валидан), који је симболички – а и правно-политички – био најбитнији у фактичком издвајању КиМ од остатка Србије. Већ тада су почела прва гласнија кукања Александра Вучића о проблемима због којих се „ноћима не спава“,[vi] иако му је Борко Стефановић у Народној скупштини објаснио „да његов параф на том споразуму само потврђује истинитост текста испод кога се налази“, и ништа више, и да сам споразум нова влада може, ако жели, да „поништи и баци“. Иако је можда најкомпетентнији стручњак у тој области у Србији, професор Ратко Марковић, такође све лепо објаснио на страницама „Политике“:
„Са правне тачке гледишта парафи које је бивши преговарач Борислав Стефановић стављао на договоре које је уз посредовање ЕУ постизао са Приштином не би требало да буду разлог због кога нова влада ноћима не спава. Ни уредбе које је донела претходна влада не би требало да им изазивају ноћне море, јер ни оне немају обавезујући нити извршни карактер“.[vii]
Ти „ничим изазвани“ једнострани уступци нових напредњачко-социјалистичких власти на самом почетку њихове владавине су сигуран знак да су то била обећања која су дата пре ступања на власт, односно да би се уопште и дошло на власт. Обећања, очигледно, да ће се држава повући са КиМ и де факто га признати.
Да ли је ико тада помињао ЗСО? Односно, да ли је ико из државног врха говорио конкретно у име чега се праве једнострани уступци другој страни?
Нормалан приступ иоле нормалне државе би био: објава стратешког циља на КиМ (нпр. формирање ЗСО), и то у предизборној кампањи (уместо заклињања да ће се поништити сви договори или споразуми претходне власти који су „штетни“ по Србију), а затим и приступање преговарачком процесу с тим у виду, у којем сваки уступак мора да буде праћен и контрауступком.
Али тога није било ни у траговима. Једнострано је дато све, и одузет је подстицај другој страни да преговара.
Неспобност или издаја? Чак и да је неспособност, она је у својим ефектима – издаја. Али једностраност у уступцима која се примењивала од самог почетка владавине садашње владајуће већине, ипак упућује, чак и оне лаковерније, на закључак да је реч о унапред договореној предаји, односно издаји.
Према томе, следећи пут кад се на ТВ екранима појави напаћена фаца Александра Вучића, са изразом лица који гледаоце благо прекорева што је, ето, баш он, племенити он, преузео све њихове грехе и националне недостатке на своја нејака плећа – вреди се подсетити: паметан, способан и поштен човек никада не би себи дозволио да уопште дође у Вучићеву данашњу позицију.
[i] http://www.fakti.org/serbian-point/posrbljene-vesti/djuric-ovo-sto-smo-mi-iz-beogradske-delegacije-prosli-nikom-ne-bih-pozeleo
[ii] http://rs.sputniknews.com/politika/20150629/2902494.html
[iii] http://www.tanjug.rs/full-view1.aspx?izb=186898
[iv] http://www.rtklive.com/rtk2/?id=2&r=1837
[v] http://www.rtv.rs/sr_ci/politika/razgovor-o-osnivanju-zajednice-srpskih-opstina_610664.html
[vi] http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/%D0%9F%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0/1177590/%D0%92%D1%83%D1%87%D0%B8%D1%9B%3A+%D0%9F%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%84,+%D0%BD%D0%BE%D1%9B%D0%BD%D0%B0+%D0%BC%D0%BE%D1%80%D0%B0.html
[vii] http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Paraf-Stefanovica-ne-obavezuje-Dacica.sr.html
